En­sar Bu­ka­rić

.

JE­DAN OVA­KAV DAN

.

Noć. Cr­na noć. Ne spa­vam još. Uz već hro­nič­ni bol u le­đi­ma i li­je­vom ko­lje­nu uspi­je­vam da i da­lje vr­tim ne­gdje u se­bi da­na­šnje sli­ke, zvu­ko­ve, in­for­ma­ci­je. Uisti­nu, je­dan ču­de­san, ne­vje­ro­va­tan dan. Ni­sam ga mo­gao iz­bje­ći. A i ka­ko bih. Sve ono što se ne­kon­tro­li­sa­no od­vi­ja­lo i od­vi­ja oko me­ne uka­zi­va­lo je da je bi­lo ne­mi­nov­no da se po­ja­vi iz­ne­na­da je­dan ova­kav dan.

Je­dan ova­kav dan bu­de da bi se okre­nu­la stra­ni­ca plo­če, da bi se dru­ga­či­je raz­go­va­ra­lo, da bi se sve okon­ča­lo, da bi se ne­što za­po­če­lo, da bi se ne­što od­lu­či­lo, da bi sva­nuo no­vi dan, da bi do­šlo pro­lje­će, da bi se smrt­no po­sva­đa­lo, da bi se lu­do za­lju­bi­lo, da bi se ro­di­lo, da bi se umr­lo…

Je­dan ova­kav dan ne pod­sje­ća ni na šta dru­go. Je­dan ova­kav dan se ne za­bo­ra­vlja. Je­dan ova­kav dan zna se če­ka­ti de­ce­ni­ja­ma.

Mno­go bih iz­gu­bio da sam pre­spa­vao je­dan ova­kav dan. Na­sta­vak?! Ko to još zna???

. . .

Priča iz zbirke kratkih priča “Najkraće priče 2011”, priredio Djordje Otašević, IK Alma.