Kad ostaneš sama u praznom stanu pre nego on dodje

Su­za­na Ve­mić

KAD OSTA­NEŠ SA­MA

.

Osta­neš sa­ma. Na­me­stiš kre­ve­te. Iz­va­diš veš iz ma­ši­ne i pro­streš ga da se su­ši.

Obri­šeš pod ku­pa­ti­la, ona­ko us­put.

Sklo­niš ostat­ke do­ruč­ka sa sto­la. Od­lu­čiš šta ćeš ku­va­ti i uklju­čiš špo­ret.

Po­spre­miš još ma­lo, ju­re­ći go­re-do­le po ku­ći, ov­de su pa­ti­ke, ta­mo pa­pu­če, ovaj pre­kri­vač ne sto­ji do­bro, kr­pa ni­je na svom me­stu…

Pro­ve­riš va­tru, tem­pe­ra­tu­ru i pri­ti­sak u si­ste­mu za gre­ja­nje. Do­daš još ma­lo dr­va i po­mi­sliš ka­ko ih tre­ba do­ne­ti iz ga­ra­že.

Pre no što ču­ješ škljo­ca­nje bra­ve na vra­ti­ma, uspe­vaš sa­mo da otvo­riš pro­zor i udah­neš. Du­bo­ko.

. . .

Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.