Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Dragana Rajblović

 

 Uspon na krov Afrike

 

 

Najviši vrh Afrike je Uhuru (5896m) na planini Kilimandžaro koji se nalazi na severu Tanzanije, blizu granice sa Kenijom. Epitet prirodnog svetskog čuda Kilimandžaro ima kao planina na čijem se vrhu nalazi najviši vulkanski krater na svetu. Kako kažu to je najviša slobodnostojeća planina stvorena i oblikovana silama vatre i leda.

Kilimandžaro je ustvari vulkan sa tri kratera: Kibo, Mavenzi (Mawenzi) i Šira (Shira). Kibo je najbolje sačuvan krater na planini, gde je vrh Uhuru i jedini deo planine stalno pokriven snegom.

Snegovi Kilimandžara, koje je proslavio Ernest Hemingvej, naglo se tope! Predviđa se da će  sneg na vrhu najviše planine Afrike nestati do 2020. godine.

Planina koja se diže visoko iznad savane oduvek je bila smisao i predmet obožavanja lokalnog stanovništva. Verovanja i dan danas idu do te mere da još uvek  lokalna plemena svoje mrtve sahranjuju licem okrenutim prema planini.

 

 

    

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pohod u Afriku i Kilimandžaro je bilo putovanje pod mojim vođstvom sa grupom planinara iz Srbije, Crne Gore, Makedonije i Austrije. Međutim, uspon na ovu planinu se plaća, za šta imate nosače, kuvare i vodiče. Ukoliko neko želi da ide samostalno, bez ove usluge neće nikako proći,  jer će mu na samom ulazu u nacionalni park dodeliti osoblje i to dobro naplatiti. Cena podrazumeva dva noćenja,  plus treća noć tokom koje je uspon na vrh i jedno noćenje pri silasku, što znači da se dnevno pređe oko 1000 metara visinske razlike direktno do vrha i bez aklimatizacije. Ukoliko planinari žele da se aklimatizuju, svaki dodatni dan se plaća.

Kako ljudi, pored planine, žele da vide i druge atrakcije Afrike kao što je safari i obilazak plemena najčešće Masaija, iz finansijskih razloga se obično odlučuju bez dokupljivanja  aklimatizacionih dana.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Iskreno rečeno sve mi je ovo bilo veoma čudno,  jer sam po prvi put bila u planini koja je visoka, a opet sa blagom klimom, pa još bez ikakvog  tereta na leđima, a posle svih prethodnih planinarenja sam se osećala kao da sam izašla u neobaveznu šetnju po Košutnjaku.  Zbog ovakvog načina uspona, odnosno bez aklimatizacije, kažu da samo 40% planinara i turista u dobroj fizičkoj kondiciji uspeva da stigne do vrha iako sam ja stekla utisak da je sasvim suprotno.

Kako god, staze od jednog do drugog kampa su izuzetno lake i podsećaju na lagane šetnje kao i kroz obične parkove. Čak se i visinska razlika koja se pređe u jednom danu skoro ni ne oseti u fizičkom smislu kroz zamor. To je zato što imate na raspolaganju ceo dan za penjanje i zato što Kilimandžaro nije planina gde se vreme menja tako da morate imati opremu za velike temperaturne  razlike, jake vetrove, oluje i slično. Tamo se do 4800 metara ide u kratkim rukavima, a najgori vid pogoršanja vremena može biti kiša sa blagim vetrom, za šta je potrebna obična kabanica ili tanka jakna.  Zato je Kilimandžaro idealan za početnike.

Uz prateće osoblje koje vam na celodnevnom laganom usponu spremi ručak na pola puta uz obilje raznovrsnog voća, možete se dovoljno odmoriti i prikupiti snagu za dalje napredovanje. Jedino što nosite od stvari je mali laki ranac sa najosnovnijim dnevnim potrepštinama.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Po veoma toplom i sunčanom danu ušli smo u nacionalni park i krenuli sa 1830 metara, odnosno Marangu kapije ka Mandara kolibama koje su na 2700 metara. Put je vodio kroz džunglu, dok se u prijatnoj hladovini ni nebo nije videlo od vegetacije. Na drveću oko nas su se čuli majmuni, a u pokušaju da ih slikamo redovno su nam izmicali preskačući velikom brzinom sa grane na granu. Pored raznih vrsta majmuna, na Kilimandžaru se retko može  naleteti na nekog zalutalog leoparda, ali kako svakodnevno kolone turista i planinara prolaze uređenim stazama, tako leopardi ove delove džungle zaobilaze u širokom luku. Zmija nema, ali zato ima Kobri na susednoj planini Meru, što me je začudilo s obzirom da ove dve planine nisu tako daleko jedna od druge.

Prvu noć smo prespavali u drvenim kućama koje su podignute u raskrčenom delu džungle slušajući celu noć naizmeničnu dreku majmuna i ptica. Sledećeg dana put nas je vodio ka visinskom kampu Horombo na 3720 metara. Ubrzo smo izašli iz džungle odakle je dalje bilo samo niskog ali prelepog zelenog rastinja. Biljka Senecio Kilimanjari nas je fascinirala svojim čudnovatim oblikom, a meni lično je to jedna od najlepših biljaka koje sam videla uživo. Nedaleko se video vrh Mavenzi koji je u sred ravnice štrčao sa svojim pomalo nazubljenim stenovitim piramidama.

 

 

 

Posle noći provedene u Horombo kampu nastavljamo na 4695 metara, odnosno Kibo kampu. Kako su svi članovi moje grupe išli redovno na planinarenja, a mnogi od njih prethodnih meseci bili i na visinama do 4000 metara, svi su bili u dobroj kondiciji i niko nije imao problema sa visinom.

Po programu popodne smo stigli u Kibo kamp, gde smo trebali da se odmorimo, večeramo i odspavamo, a onda u ponoć krenemo ka vrhu. Ako nekoga uhvate problemi sa tako naglim i brzim prelaskom na sve veću visinu, onda će to biti kada pređemo 5000 metara tokom noćnog uspona, razmišljala sam u želji da do toga ne dođe.

Od Kibo kampa staza do vrha je strma u odnosu na sve prethodne. Noć nas je iznenadila sa temperaturom od minus 15c stepeni iako smo svi imali dovoljno toplu odeću i obuću.  Kretali smo se vrlo polako, kako bi svi bili zajedno i držali korak sa najsporijima. Sa nama su bila dva vodiča i par nosača. Tokom uspona nam se jako spavalo, a mnogima je bila i muka što je logično i stiglo kao posledica neaklimatizacije. Jedan od članova grupe je odustao pa se uz pratnju vodiča vratio u Kibo kamp. Počelo je da sviće kada smo prešli  5680 metara i vrh zvani Gilmans Point. Odatle prestaje strma staza i sledi blagi uspon po skoro ravnom terenu sa čije je desne strane strmi odsek.  Svi su bili dobro, ali mi je pažnju skrenuo sve čudniji način hoda jednog  planinara iz grupe. Kako je vreme odmicalo, a mi bili sve bliže vrhu on se sve više klatio levo-desno i hodajući teturao. Shvatila sam da je izgubio centar za ravnotežu i uplašila sam se strmine duž desne strane staze  pa sam ga zaustavila. Kako je do vrha bilo još pola sata, dogovorila sam se sa Arušom, našim vodičem da idemo pored njega pazeći da ne daj Bože, prevagne u hodu niz strminu. Gospodin je bio malo uvređen, misleći da može potpuno sam da nastavi, ali nije mogao da nam se opire jer bi u suprotnom bio vraćen nazad, što mu nije padalo na pamet da uradi u svojoj preteranoj želji da stigne do toliko željenog vrha.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sa najvišeg vrha Afričkog kontinenta zvanog Uhuru pogled se pruža na veličanstveni ali iz godine u godinu sve manji glečer.  Duboko ispod nas sa izlaskom sunca zasijala je i cela Afrika.

Sve u svemu prelepi Kilimandžaro je jedna fina planinarska tura za koju sam gotovo sigurna da svako ko ima bar malo kondicije bez problema može stići do Kibo kampa. Za zadnju rutu koja vodi do vrha već treba malo više spremnosti i kondicije koja se može steći aerobnnim treninzima pre puta. Sve ono što se prođe, vidi i doživi do 4695 metara je sasvim dovoljno da se čovek vrati ispunjen, zadovoljan i oduševljen neobičnom prirodom, bez obzira da li je dosegao ili ne Uhuru vrh.

 

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: