Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Ma­ri­ja Bla­žić

.

NO­VI NA­RA­ŠTA­JI

.

Ni­smo zre­li, na­rav­no, i ni­ka­da ne­će­mo sa­zre­ti. Jer, šta do­bi­ja­mo ti­me?

Da bu­de­mo za­bri­nu­ti što su­tra mo­žda ne­će­mo ima­ti za ra­ču­ne, što nam je kom­šij­ska mač­ka opet u dvo­ri­štu, što nam se pro­bu­ši­la gu­ma na ko­li­ma, što su nam da­li ma­nje krom­pi­ra ne­go su na­pla­ti­li. Bo­lje je sa­da ka­da bri­ne­mo o to­me što će mo­žda jed­nog da­na sle­te­ti van­ze­malj­ci, što će svet osta­ti bez vo­de, što afrič­koj de­ci tre­ba hra­ne i ro­di­te­lja, što će se sun­ce mo­žda jed­nog da­na uga­si­ti.

To je ose­ćaj ka­da leb­diš iz­nad sva­kog da­na i bdiš nad oni­ma ko­ji to ni ne slu­te.

To je ose­ćaj ka­da si pre­pun ži­vo­ta i znaš da ćeš jed­nog da­na me­nja­ti svet.

. . .

Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: