Ernest Hemingvej
SNEGOVI KILIMANDŽARA
.
Kilimandžaro je snegom pokrivena planina, visoka 19.710 stopa, i kažu da je to najviša planina u Jugoistočnoj Africi. Njen zapadni vrh Masai nazivaju „Ngaje Ngai S” – Božja kuća. Uz sam zapadni vrh nalazi se sasušena i smrznuta lešina jednog leoparda. Niko nije razjasnio šta je leopard tražio na toj visini.
.
„Je li odista tako?“
„Potpuno. Ali ipak mi je strašno krivo zbog tog zadaha. Mora da ti smeta.“
„Nemoj! Molim te, nemoj!“
„Pogledaj ih“, reče on. „Da li ih to tako privlači ovaj prizor ili ovaj zadah?“
Poljska postelja na kojoj je čovek ležao bila je u širokom hladu jedne mirnoze, i kad je bacio pogled izvan te senke na bleštavu ravnicu tamo su bestidno čučale tri ptičurine, dok je nebom kružilo još dvanaestak njih, bacajući u letu senke koje su brzo promicale.
„Tu su od onog dana kada se kamion slomio“, reče on. „Danas je prvi put da su neke od njih sletele na zemlju. U prvo vreme veoma sam pažljivo posmatrao kako lete, u slučaju da mi jednom zatreba da ih opišem u nekoj priči. Sada je to smešno.“
„Molim te, nemoj tako“, reče ona.
„Ja samo pričam“, reče on. „Mnogo mi je lakše kad pričam. Ali ne želim da ti dosađujem.“
„Ti znaš da mi ne dosađuješ“, reče ona. „Samo sam ja postala veoma nervozna jer nisam u stanju ništa da učinim. Mislim da bi trebalo da sebi olakšamo ovu situaciju, koliko god možemo, dok dođe avion.“
„Ili dok avion ne dođe.“
„Molim te, reci mi šta mogu da uradim. Mora da postoji nešto što bih ja mogla da uradim.“
„Možeš da mi odsečeš nogu i to bi moglo da zaustavi ovo, mada ja u to sumnjam. Ili, možeš da me ubiješ. Ti si sada dobar strelac. Ja sam te naučio da gađaš, je li tako?“
„Molim te, ne govori tako. Zar ne bih mogla da ti nešto čitam?“
„Da čitaš, a šta?“
„Šta bilo iz one torbe sa knjigama što još nismo čitah.“
„Ne mogu to da slušam“, reče on. „Najlakše je pričati. Svađamo se i tako vreme prolazi.“
„Ja se ne svađam. Ja nikada ne želim da se svađam. Hajde da se više ne svađamo. Ma kako bili nervozni. Možda će se oni danas vratiti drugim kolima. Možda će avion doći“.
„Ne želim da se krećem“, reče čovek. „Sada nema ni smisla kretati se, sem da tebi bude lakše.“
»To je kukavički.“
„Zar ne možeš pustiti čoveka da na miru umre ne nazivajući ga pogrdnim imenima? Šta koristi da me grdiš?“
„Ti nećeš umreti.“
„Nemoj biti luda. Ja već sada umirem. Pitaj onu kopilad.“ Ona baci pogled tamo gde su ogromne odvratne ptičurine sedele, golih glava uvučenih u razbarušeno perje. I četvrta ptičurina slete i brzo potrča, a onda lagano odgega do ostalih.
„Ima njih oko svakog logora. Čovek ih nikad i ne primeti. Ti nećeš umreti ako sam ne digneš ruke od sebe.“
„Gde li si to pročitala? Ti si takva jedna prokleta luda.“ ‘* „Mogao bi da misliš na nekog drugog.“
„Zaboga“, reče on, „pa to je i bio moj zanat.“
Zatim je neko vreme ležao mirno i kroz vazduh koji je trepereo od užarene ravnice posmatrao ivicu čestara. Tu je bilo nekoliko antilopa koje su prema žutoj pozadini izgledale sićušne i bele, a još dalje spazio je čopor zebri, belih na zelenoj pozadini čestara. Bio je to prijatan logor pod velikim drvećem, uz breg, sa dobrom vodom, a u blizini nalazilo se gotovo presahlo jezerce gde su pustinjski tetrebovi sletali izjutra.
„Zar ne bi voleo da ti čitam?“ upita ona. Sedela je na platnenoj stolici pored njegovog poljskog kreveta. „Evo, počinje povetarac.“
„Ne, hvala.“
„Možda će kamion doći.“
„Ni najmanje mi nije stalo do tog kamiona.“
„Meni jeste.“
„Tebi je i još kako stalo do mnogih stvari o kojima ja ne vodim računa.“
„Ne baš tako mnogo, Hari.“
„Kako bi bilo da popijemo nešto?“
„Smatra se da ti to škodi. Kod Bleka stoji da treba izbegavati svaku upotrebu alkohola. Ne bi trebalo da piješ.“
„Molo!“ povika on.
„Da, Bvana!“
„Donesi viski i sodu!“
„Da, Bvana!“
„Ne bi trebalo“, reče ona. „Ja sam na to mislila kad sam pomenula da ne dižeš ruke od sebe. Tamo stoji da to za tebe nije dobro. Ja znam da će ti to škoditi.“
„Ne“, reče on. „Činiće mi dobro.“
Dakle tako, sada je svršeno, pomisli on. I tako, sada više nikada neće imati prilike da to završi. Na taj se način dakle to završilo, u prepiranju oko pića. Otkako je na desnoj nozi počela gangrena nije imao bolova, a sa bolovima nestao je i strah, i sada je jedino osećao veliku zamorenost i gnev što je to kraj. A za ovo, ovo što je sada dolazilo, vrlo je malo imao Ijubopitstva. Godinama ga je to progonilo, ali sada samo po sebi nije ništa značilo. Čudnovato je kako to postaje lako kad je čovek dovoljno umoran.
Sada, on nikada neće napisati one stvari koje je čuvao da napiše tek onda kad ih bude dovoljno poznavao da bi ih napisao dobro. E pa, bar neće imati da pretrpi neuspeh pokušavajući da ih napiše. Možda ih nikada ne bi mogao napisati pa je zato odlagao i odugovlačio da započne. A eto, on to sada nikada neće saznati.
„Želela bih da nikada nismo ni došli ovamo“, reče žena. Gledala ga je držeći čašu i grizući usnu.
„Nikada ti se ovako nešto ne bi desilo u Parizu, Uvek si govorio da voliš Pariz. Mi smo mogli da ostanemo u Parizu ili da kud bilo odemo. Ja bih pošla ma kuda. Rekla sam da bih išla svuda kud ti želiš. Ako si želeo da loviš, mogli smo otići u Mađarsku da lovimo i da nam tamo bude prijatno.“
„Taj tvoj prokleti novac“, reče on.
„To nije lepo“, reče ona. „Uvek je bio tvoj koliko i moj. Ja sam sve ostavila i išla s tobom kud god si ti želeo i radila sve što si ti hteo. Ali želela bih da nikada nismo došli ovamo.“
„Govorila si da to voliš.“
„I volela sam dok si ti bio zdrav. Ali sada to mrzim. Ne razumem zašto je moralo ovo da se desi sa tvojom nogom. Šta smo učinili da nas ovo snađe?“
„Mislim da sam ja zaboravio da stavim jod na ovo kad sam se prvi put ogrebao. A onda, uopšte nisam obratio pažnju na to, jer mi se nikada nije dešavalo da se inficiram. A onda kasnije, kada se dalo na zlo, verovatno sam pogrešio i upotrebio slab rastvor karbola kad je nestalo drugih antiseptičnih sredstava i to je paralisalo male krvne sudove i gangrena je počela.“ On je pogleda: „Šta još?“
„Nisam na to mislila.“
„Da smo uzeli pod najam jednog dobrog mehaničara umesto ovog novopečenog Kikuju šofera, on bi vodio računa o ulju i nikada nam ne bi pregoreli ležaj i na kamionu.“
„Nisam na to mislila.“
„Da nisi ostavila ono tvoje društvo, ono tvoje prokleto otmeno društvo iz Old Vestberija, Saratoge, Palm Biča i uzela mene …“
„Pa ja sam te volela. To nije lepo od tebe. Ja te i sada volim. Uvek ću te voleti. Zar me ti ne voliš?“
„Ne“, reče čovek. „Mislim da te ne volim. Nikada te nisam ni voleo.“
„Hari, šta to govoriš? Ti si izgubio glavu.“
„Ne. Ja uopšte i nemam glave da bih je mogao izgubiti.“
„Nemoj to da piješ“, reče ona. „Dragi, molim te, nemoj to da piješ. Moramo da uradimo sve što možemo.“
„Ti to radi“, reče on. „Ja sam umoran.“
.
Sada je u mislima video železničku stanicu u Karagaču: stajao je tu sa svojom putnom torbom i farovi simplon orijenta presecali su tamu, a on je napuštao Trakiju posle odstupanja. To je bila jedna od onih stvari koje je čuvao da napiše, a i ono kada je doručkujući ujutru i gledajući kroz prozor posmatrao sneg na planinama u Bugarskoj i kada je sekretarica Nanzenove misije zapitala onog starca da li je to sneg, a starac je pogledao sneg i kazao: Ne, to nije sneg. Suviše je rano za sneg. A sekretarica je ponavljala drugim devojkama: Nije, kao što vidite. Nije sneg. I onda sve govore: To nije sneg, prevarile smo se. Ali to je ipak bio sneg i on ih je poslao u sneg kada je vršio razmenu stanovništva. I to je bio sneg po kome su se oni potucali dok nisu pomrli te zime.
I to je bio sneg isto tako koji je cele božićnje nedelje padao one godine gore u Gauertalu, one godine kada su živeli u drvosečinoj kući sa velikom četvrtastom kaljevom peći koja je zauzimala pola sohe, i spavali na dušecima napunjenim bukovim lišćem, onda kada je došao onaj begunac, nogu iskrvavljenih po snegu. Rekao je da ga policija u stopu prati i oni su mu dali vunene čarape i zadržavali žandarme razgovarajući, sve dok sneg nije zavejao tragove.
U Sruncu, na sam Božić, sneg je bio toliko bleštav da su čoveka oči bolele kad bi pogledao iz Weinstube i video svakoga ko se iz crkve vraćao kući. Tu su se oni peli duž reke, idući drumom uglačanim od saonica i požutelim od mokraće i duž strmih brežuljaka pod četinarima, sa teškim smučkama na ramenima, i tu su priredili onu veliku trku niz glečer iznad Madlenerhausa, a sneg je bio gladak kao glazura na kolačima i lak kao prah i on se sećao bešumnog brzog spusta kad čovek leti dole kao ptica.
Bili su tada u snežnoj mećavi nedelju dana vezani za Madlenerhaus i igrali su karte, u dimu, pri svetlosti fenjera, a ulozi su se sve više povećavali ukoliko je Herr Lent više gubio. Najzad je izgubio sve. Sve, novac Skischule, zaradu za celu sezonu, a onda i svoju gotovinu. Izašao mu je pred oči onako dugonos kako uzima karte, a zatim otvara „Sans Voir“. Tada su se stalno kockali. Kad nije bilo snega kockalo se, a kad ga je bilo isuviše, opet se kockalo. Mislio je na sve ono vreme u svome životu koje je proveo kockajući se.
Ali o tome nikad nije napisao nijedan redak kao ni o onom hladnom, vedrom prvom danu Božića kada su se sa druge strane ravnice videle planine preko kojih je Gardner preleteo iznad fronta da bi bombardovao voz kojim su austrijski oficiri odlazili na odsustvo, mitraljirajući ih dok su se rasprštali i bežali. Sećao se kako je Gardner kasnije došao u vojničku kantinu i počeo da priča o tome. I kako se sve utišalo i kako mu je onda neko rekao: „Ti prokleti krvoločni kopilane!“
To su bili oni isti Austrijanci koje su oni tada ubijali i sa kojima se kasnije smucao. Ne, nisu bili isti. Hans, sa kojim se cele te godine smucao, služio je kao Kaiserjdger i, kada su zajedno išli u lov na zečeve u malu dolinu iznad strugare, pričali su a borbi na Pasubiju i o napadu na Pertiku i Asalone, a on nikada nije ni reč o tome napisao. Kao ni o Monte Kornu, ni o Siete Komumu, ni o Arsiedu.
Koliko je zima proveo u Foralbergu i u Arlbergu? Četiri zime; a onda se setio onog čoveka koji je prodavao lisicu kada su ulazili u Bludenc, setio se onog doba kada je kupovao poklone, onog ukusa koštica od trešanja koji ima dobar Kirsch, brzog spusta po pršiću koji je napadao po ledenoj kori dok se pevalo „Hej! Hoj! reče Roli!“ i dok se jurilo naniže poslednjim delom staze ka strmoj padini, vozeći pravo, a onda u tri zaokreta prelazilo voćnjak i izlazilo iz njega preko jarka i izbijalo na zaleđeni drum iza krčme. Onda bi popustili vezove, zbacili smučke i prislonili ih uz drveni zid krčme, dok je kroz prozor navirala svetlost lampe, a unutra u dimIjivoj toploti koja miriše na mlado vino, sviralo se na harmonici.
„Gde smo odsedali u Parizu?“ zapita on ženu, koja je sedela pored njega na platnenoj stolici, sada, u Africi.
„Kod Krijona. Ti to znaš.“
„Otkud ja to znam.“ „. „Pa tamo smo mi uvek odsedali.“
„Ne. Nismo uvek.“
„Tamo i u Paviljonu Anri-Katr u San Žermenu. Govorio si mi da voliš to mesto.“
„Ljubav je đubrište“, reče Hari. „A ja sam petao koji se na njega penje da kukuriče.“
„Ako već moraš otići“, reče ona, „je li neophodno potrebno da uništiš baš sve što ostavljaš za sobom? Zar moraš da ubiješ i svoga konja i svoju ženu, i spališ svoje sedlo i oklop?“
„Da“, reče on. „Tvoj prokleti novac bio je moj oklop. Moje koplje i moj oklop.“
„Nemoj.“
„Dobro. Prestaću s tim. Ja ne želim da te vređam.“
„Sada je malo kasno.“
„E pa, dobro. Onda ću te i dalje vređati. To je zanimljivije. Jedino što sam zaista voleo da radim s tobom, sada ne mogu da radim.“
„Ne, to nije istina. Voleo si da radiš mnogo štošta i ja sam radila sve što si ti hteo.“
„Oh, zaboga, prestani s tim hvalisanjem, hoćeš li?“
On je pogleda i vide da plače.
„Slušaj“, reče. „Misliš li da meni pričinjava zadovoljstvo da ovo radim? Ne znam zašto to činim. Čovek pokušava da ubije da bi sebe održao u životu, mislim. Sasvim sam bio dobro kad smo počeli da razgovaramo. Nisam hteo da ovo započnem, a evo sada sam sasvim poludeo i svirep sam prema tebi koliko samo mogu da budem. Ne obraćaj pažnju, draga, na ovo što ja govorim. Ja te zaista volim. Ti znaš da te volim. Nijednu nisam voleo tako kao što tebe volim.“
Pribegao je uobičajenoj laži od koje je živeo.
„Ti si mi tako drag.“
„Ti kučko jedna“, reče on. „Ti, kučko bogata. To je poezija. Sada sam pun poezije. Truleži i poezije. Trule poezije.“
„Prestani, Hari! Zašto sada moraš da se pretvoriš u đavola?“
„Ne volim ništa da ostavim“, reče čovek. „Ne volim da nešto ostane za mnom.“
Sada je bilo veče i on je malo odspavao. Sunce je zašlo iza brega i preko ćele ravnice polegla je senka, a sitna divljač pasla je uz sam logor; životinje su brzo spuštale glave i mahale repovima i posmatrao ih je kako se sada drže podalje od čestara. One ptičurine nisu više čekale na zemlji. Sve su glomazno čučale na jednom drvetu. Bilo ih je još više. Njegov momak sedeo je pored postelje.
„Memsahib je otišla u lov“, reče momak. „Želi li Bvana što?“
„Ništa.“
Ona je otišla da ulovi malo mesa i, znajući kako on voli da posmatra divljač, otišla je podalje da ne bi uznemirila ovaj mali deo ravnice koji on može da vidi. Uvek je bila promišljena, pomisli on. U svemu što je znala, ili o čemu je čitala, ili ikada čula.
Nije bila njena krivica što je s njim bilo već svršeno kad je njoj došao. Kako jedna žena može znati da čovek ne misli ništa od onog što govori: da govori samo iz navike i radi udobnosti? Otkako više nije mislio ono što je govorio, njegove laži su imale više uspeha kod žena nego kada im je govorio istinu.
A stvar i nije toliko bila u laganju koliko u tome što nije bilo nikakve istine da kaže. Proživeo je on svoj život i svršio ga, a onda je nastavio da živi ponovo, sa drugim ljudima i sa više novaca, na najboljim starim mestima i na ponekim novim.
Izbegavao si da misliš i sve je bilo čudesno. Imao si dobre živce i tako nisi otišao do đavola, kao što je to bio slučaj sa većinom drugih, i zauzimao si stav kao da nimalo ne mariš za posao koji si radio, sada kada više nisi mogao da ga radiš. Ali, u sebi, govorio si da ćeš pisati o tim ljudima; o tim velikim bogatašima; da ti, u stvari, ne pripadaš njima, već si uhoda u njihovoj zemlji; da ćeš otići iz nje i o njoj pisati, i jednom će se desiti da to opisuje neko ko zna o čemu piše. Ali on to nikada neće uraditi jer mu je svaki dan nepisanja, udobnosti, življena životom koji je prezirao, otupljivao sposobnost i slabio volju za rad, tako da najzad više uopšte nije ni radio. Ljudi koje je sada poznavao osećali su se mnogo prijatnije kad nije radio. U Africi je bio najsrećniji u srećno doba svoga života i zato je sada i došao ovamo da počne iznova. Proveli su ovaj safari sa veoma malo udobnosti. Nije se oskudevalo, ali nije bilo ni raskoši i on je verovao da će na taj način opet uspeti da se vrati u svoju staru formu. Da će na neki način moći da skine salo sa duše kao što rvač odlazi u planinu da radi i vežba da bi ga otopio iz svoga tela.
Njoj se to dopadalo. Govorila je da to voli. Volela je sve što je uzbudljivo, što donosi promenu sredine, gde ima novih ljudi i gde je prijatno. A on je imao iluziju da mu se vraća snaga i volja za rad. Sada, ako je ovo kraj, a znao je da jeste, ne treba da se ponaša kao zmija koja samu sebe ujeda zato što joj je kičma prebijena. To nije bila krivica ove žene. Da nije bila ona, bila bi neka druga. Ako je živeo od laži, trebalo bi da pokuša s njom i da unare. On ču pucanj iza brega.
Vrlo je dobro gađala ta dobra, ta bogata kučka, taj nežni čuvar i uništitelj njegovog talenta. Besmislica. Sam je on uništio svoj talenat. Zašto bi krivio tu ženu koja ga je tako dobro pazila? On je razorio svoj talenat time što ga nije koristio, time što je izneverio samoga sebe i ono što je verovao, time što se tako mnogo opijao da je otupio oštricu svoga zapažanja, lenjošću i nemarnošću i snobizmom, gordošću i predrasudama, i na ovaj i na onaj način. Sta to beše? Katalog starih knjiga? Uzgred budi rečeno, kakav je bio njegov talenat? Bio je to stvarno talenat, ali umesto da ga koristi on je njime trgovao. Nikada nije bilo ono što je uradio, već uvek što je mogao da uradi. I on je izabrao da živi ne od pera ili olovke, već od nečeg drugog. A bilo je isto tako čudno, zar ne, i to da je svaki put kad bi se zaljubio u neku ženu, ta žena imala više novaca od one pre nje? Ali kada više nije bio zaljubljen, kada je samo lagao, kao sada ovu ženu, koja je imala više novaca no sve ostale, koja je imala sav novac koji postoji, koja je imala muža i decu, koja je imala ljubavnike i razočarala se u njima i koja ga je mnogo volela kao pisca, kao čoveka, kao druga i kao posed kojim se ponosila, bilo je čudnovato da joj je on, kada je više nije voleo i kada je lagao, bio u stanju da više pruži za njen novac nego onda kada ju je zaista voleo.
Svi mi moramo da budemo stvoreni za ono što radimo, pomislio je. Talenat jednog čoveka leži u onome od čega živi. Prodavao je svoju vitalnost u ovom ili onom obliku celog svog života, a kad se u to ne unosi i suviše osećanja, tada se za novac dobija mnogo veća vrednost. Došao je do toga zaključka, ali ni to nikada neće napisati. Ne, neće on to napisati iako bi o tome i još kako vredelo pisati.
Ona je sada nailazila i preko čistine išla ka logoru. Na sebi je imala čakšire za jahanje i nosila je pušku. Dva momka su išla za njom uprtivši jednu antilopu. Još uvek lepo izgleda kao žena, pomisli on, i ima zgodno telo. Imala je mnogo talenta i razumevanja za postelju, nije bila lepa, ali mu se dopadalo njeno lice, veoma je mnogo čitala, volela je da jaše i da lovi i, svakako preterano je pila. Muž joj je umro dok je ona bila srazmerno mlada žena i za neko vreme bila se posvetila svojoj već odrasloj deci, imala ih je dvoje, kojoj ona nije ni bila potrebna i samo im je smetala kad je bila sa njima; posvetila se svojoj ergeli, knjigama i bocama. Volela je da čita pre večere i, dok bi čitala, pila je viski sa sodom. Do večere bila je već prilično pijana i posle boce vina uz večeru bila je obično dovoljno pijana da može da spava.
To je bilo pre ljubavnika. Kada je počela da uzima ljubavnike nije toliko mnogo pila jer joj nije bilo potrebno da se opija da bi spavala. Ali ljubavnici su joj bili dosadni. Bila je udata za čoveka koji joj nikada nije bio dosadan, a ovi ljudi su joj bili veoma dosadni.
Tada je jedno od njena dva deteta poginulo u avionskoj nesreći i kad je to preživela nije više želela ljubavnike i, pošto piće nije više bilo za nju sredstvo za ublaživanje bola, morala je da započne jedan novi život. Odjednom je obuze strah od samoće. Ali želela je uza se nekoga koga bi poštovala. Počelo je veoma jednostavno. Dopadalo joj se ono što je on pisao i uvek mu je zavidela na životu koji je vodio. Mislila je da on radi tačno ono što želi. Koraci kojima ga je osvojila i način na koji se najzad zaljubila u njega bili su sastavni deo planskog građenja tog novog života, a on je raskrčmio ono što je preostalo od njegovog starog života.
On je to prodao radi obezbeđenja, a tako isto i radi udobnosti — to se nije moglo poreći — i radi čega još? On to nije znao. Bila je, isto tako, i đavolski privlačna žena. Voleo je da bude u postelji sa njom kao i sa ma kojom drugom, čak i radije sa njom jer je ona bila bogatija, jer je bila vrlo prijatna i puna pažnje i jer nikada nije pravila scene. A sada se taj život, koji je ona ponovo izgradila, približavao kraju zato što nije stavio jod kad se pre dve nedelje ogrebao po kolenu na neki trn dok su se probijali pokušavajući da snime stado antilopa kako stoji uzdignutih glava i pažljivo gleda, njušeći vazduh i naćulivši uši, da bi na prvi sušanj jurnulo u čestar. I zaista su i jurnule pre no što su oni uspeli da ih snime.
A sada, ona je nailazila.
Ležeći na postelji on okrete glavu ka njoj. „Zdravo“, reče on.
„Ubila sam jednu antilopu, mužjaka“, reče mu ona. „Imaćeš dobru čorbu od njega i reći ću da naprave krompir pire sa mesom iz konzerve. Kako se osecas ?
„Mnogo bolje.“
„Zar to nije divno? Ja sam i mislila da će ti možda biti bolje. Spavao si kada sam otišla.“
„Dobro sam spavao. Jesi li daleko išla?“
„Ne. Samo sam zašla iza brega. Tako sam lepo pogodila tu antilopu.“
„Ti sjajno gađaš, zaista.“
„Volim to. Volim Afriku. Ako s tobom bude sve dobro, onda će mi ovo biti najlepši provod u životu koji sam ikada imala. Ti i ne znaš kako je to divno ići s tobom u lov. Zavolela sam ovaj kraj.“
„I ja ga volim.“
„Dragi, ne znaš kako je divno što vidim da se bolje osećaš. Nisam mogla da podnesem kad si se onako osećao. Nećeš se više onako prema meni ponašati, je li? Obećavaš li mi?“
„Neću“, reče on. „Ne sećam se šta sam govorio.“
„Ti ne želiš da me unesrećiš, zar ne? Ja sam samo jedna sredovečna žena koja te voli i želi da čini ono što ti činiš. Već sam dva tri puta bila uništena. Ti nećeš da me uništiš još jednom, je li?“
„Voleo bih da te uništim nekoliko puta u postelji“, reče on.
„Da. To je dobro uništavanje. Mi smo i stvorene za takvo uništavanje. Avion će sutra biti ovde.“
„Otkud znaš?“
„Sigurna sam. Mora da dođe. Momci su spremili drva i travu da zapale vatre. Danas sam opet sišla i razgledala to mesto. Ima dovoljno prostora da se avion spusti, a spremili smo vatre na obadve strane.“
„Na osnovu čega misliš da će doći sutra?“
„Uverena sam da će doći. Zadocnio je. A onda, u gradu, izlečiće ti nogu, a onda ćemo opet imati nekoliko dobrih uništavanja, bez onakvih užasnih reči.
„Hoćemo li da popijemo nešto? Sunce je zašlo.“
„Misliš da treba da piješ ?“
„Popiću jednu.“
„Popićemo zajedno. Molo, letti dui whiskey soda!“ viknu ona.
„Bilo bi bolje da navučeš čizme, zbog komaraca“, reče joj on.
„Prvo da se okupam…“
Smrkavalo se dok su pili i baš pre no što je mrak potpuno pao, tako da više nije bilo dovoljno vidno za gađanje, jedna hijena pređe čistinu i izađe iza brega.
„Ta mrcina skita ovuda svake noći“, reče čovek. „Svake noći, već dve nedelje.“
„To je ta što noću zavija. Meni to ne smeta, ali su to ipak odvratne životinje.“
Dok su zajedno pili, on sada više nije osećao nikakve bolove, sem nelagodnosti što leži stalno u istom položaju i, dok su momci palili vatru i senke poigravale po šatorima, on je osećao kako se opet podaje tom prijatnom životu. Ona je zaista bila vrlo dobra prema njemu. On je to popodne bio svirep i nepravičan. Ona je jedna divna žena, zaista je sjajna. I baš u tome trenutku sinu mu kroz svest da će umreti.
Ta je misao odjednom naletela na njega; ne kao bujica vode ili nalet vetra, već kao iznenadno nadiranje smrdljive praznine, a čudno je bilo to što se ona hijena nečujno šunjala njenom ivicom.
„Šta ti je, Hari?“ upita ga ona.
„Ništa“, reče on. „Bolje bi bilo da pređeš- na drugu stranu. Uz vetar.“
„Je li Molo promenio zavoj?“
„Jeste. Baš sada stavljam burovu vodu.“
„Kako se osećaš?“
„Malo mi se muti u glavi.“
„Idem da se okupam“, reče ona. „Odmah ću doći. Hoću da večeram s tobom, a onda ćemo uneti postelju.“
Tako, reče on sam sebi, dobro smo učinili što smo prestali da se svađamo. Nikada se nije mnogo svađao sa ovom ženom, dok se sa ženama koje je voleo toliko mnogo svađao da su uvek te svađe nagrizale i naposletku ubijale ono što su imali zajedničko. Voleo je suviše mnogo, zahtevao je suviše, i sve je to istrošio.
Mislio je o tome kako je bio sam u Carigradu, onda kada se posvađao u Parizu pre no što je otišao. Tu je sve vreme terevenčio sa bludnicama, a onda, kada je to prošlo, on nije uspeo da ubije svoju usamljenost već je naprotiv, samo pogoršao, napisao je njoj jedno pismo, onoj prvoj, onoj koja ga je napustila, u kome joj je rekao kako to nikada nije bio u stanju da ubije u sebi… kako je, kad mu se jednom učinilo da ju je spazio pred Regence-om, osetio klonulost i prazninu u sebi i kako je jednom išao za nekom ženom, niz Boulevard, koja je po nečemu podsećala na nju, strahujući da se uveri da to nije ona, strahujući da će izgubiti to osećanje. Kako je svaka sa kojom je spavao samo učinila da još više oseti kako mu ona nedostaje. Kako ono što je ona učinila nimalo nije važno pošto on zna da ne može da se izleći od ljubavi prema njoj. Napisao je to pismo u Klubu, potpuno trezan, i poslao ga u Njujork, moleći je da mu piše na službenu adresu u Pariz. To je izgledalo sigurno. I te noći, zato što mu je ona toliko nedostajala da je u sebi osećao mučnu bolnu prazninu, odlutao je do Taxima, pozvao jednu devojku i odveo je na večeru. Posle je otišao sa njom u neki lokal da igra, ona je veoma slabo igrala i ostavio ju je zbog jedne vatrene jermenske devojčure, koja se trbuhom toliko pripijala uz njega da ga je to skoro peklo. Posle tuče, oteo ju je od nekog engleskog artiljerijskog podoficira. Taj artiljerac ga je izazvao napolje i tukli su se u mraku na kaldrmi nasred ulice. Udario ga je dva puta snažno, sa strane u vilicu i kad ovaj nije pao, znao je da će doći do ozbiljne borbe. Artiljerac ga je udario u trbuh, a zatim pored oka. On je ponovo zamahnuo levom i svom snagom udario; artiljerac se bacio na njega, ščepao ga za kaput i odvalio mu rukav, a on ga je dva puta lupio iza uva i onda tresnuo desnom i odgurnuo. Kada se artiljerac srušio i pao pravo na glavu, on je pobegao sa devojkom jer su čuli da nailazi vojna policija. Uleteli su u jedan taksi i vozili se duž Bosfora do Rimili Hisa i naokolo, a onda natrag u svežu noć i u postelju, a ona je bila prezrela kao što je i izgledala, ali glatka, somotasta kao ruiina latica, sočna i slatka, glatkog trbuha, krupnih grudi i pozadi joj nije trebalo jastuče; ostavio ju je pre no što se probudila, a izgledala je prilično podbula u prvom svitanju i on se pojavio u Pera Palasu s modricom na oku i kaputom preko ruke jer mu je jedan rukav nedostajao.
Te iste noći krenuo je za Anadoliju, i prisećao se kako je kasnije na tom putovanju celoga dana jahao kroz polja zasađena makom, koji su gajili radi opijuma, i kako se na kraju čudno osećao od njega, i kako su sva odstojanja izgleda bila pogrešno izračunata na onom mestu gde su vršili napad sa novoprispelim Konstantinovim oficirima, koji nisu znali ništa pod milim bogom, a artiljerija je pucala u trupe i britanski posmatrač plakao kao dete.
Toga dana je prvi put video mrtve ljude u belim baletskim suknjicama i opancima s posuvrnutim vrhovima i kićankama na njima. Turci su uporno i u gomilama nadirali i video je kako ljudi u suknjicama beže i oficiri pucaju u njih, a onda i sami beže; i on i britanski posmatrač bežali su isto tako sve dok ga pluća nisu zabolela i dok nije u ustima osetio ukus bakarnog novca, i onda su se zaustavili iza nekih stena, a Turci su još više nadirali u gomilama.
Kasnije, video je stvari koje nikada nije mogao ni zamisliti, a još kasnije video je i mnogo gore. I tako, kada se ovoga puta vratio u Pariz nije mogao o tome da govori i nije podnosio da mu to neko pominje. A u kafani, kad je prolazio tuda, sedeo je onaj američki pesnik sa gomilom tanjirića pred sobom i glupim izrazom na svome krompirastom licu, razgovarajući o dadaizmu sa jednim Rumunom koji je rekao da se zove Tristan Cara, i koji je uvek nosio monokl i imao glavobolju; i, kada se vratio u stan sa svojom ženom koju je sada opet voleo, kad su sve svađe i sve ludosti prošle, zadovoljan što je kod kuće, poslali su mu iz kancelarije poštu u stan. I tako jednoga jutra stiže na poslužavniku odgovor na ono pismo koje je on napisao, i kad je spazio rukopis sav je pretrnuo i pokušao da to pismo gurne pod druga. Ali njegova žena reče: „Od koga je to pismo, dragi?“ i to je bio kraj toga početka.
Sećao se dobrih dana sa svima njima, i svađa. Uvek su birale najlepša mesta za svađe. A zašto su se uvek morale svađati kada se on najprijatnije osećao? Nikada o tome nije pisao jer, pre svega, nije nikoga hteo da povredi, a zatim, izgledalo mu je da i bez toga ima dovoljno o čemu da piše. Ali uvek je mislio da će konačno pisati i o tome. Bilo je tako mnogo stvari za pisanje. Video je kako se svet menja; ne samo događaji; mada ih je video dosta, i posmatrao je ljude, ali je zapažao i onu tamniju promenu i sećao se kakvi su ti ljudi bili u različitim vremenima. On je učestvovao u svemu tome i sve je to posmatrao i njegova je dužnost bila da o tome piše; ali eto, sada nikada neće moći pisati.
„Kako se osećaš?“ reče ona. Sada je izašla iz šatora, posle kupanja.
„Dobro.“
„Da li bi sada mogao da jedeš?“ Iza nje on spazi Mola sa stolom za rasklapanje i drugog momka sa posuđem.
„Želim da pišem“, reče on.
„Trebalo bi da pojedeš malo čorbe da bi održao snagu.“
„Ja ću noćas umreti“, reče on. „Nije potrebno da održavam snagu.“
„Nemoj biti melodramatičan, Hari, molim te“, reče ona.
„Zašto ne pomirišeš malo? Sada sam već truo do pola butine. Zašto, do đavola, da izigravam ludu sa tom čorbom? Molo, donesi viski i sodu!“
„Molim te, pojedi čorbu“, reče ona blago.
„Dobro.“
Čorba je bila suviše vrela. Morao je da je drži u šolji dok se nije dovoljno ohladila, a onda je nagnuo i na dušak popio.
„Ti si divna žena“, reče on. „Ne obraćaj pažnju na mene.“
Ona ga pogleda onim svojim tako dobro poznatim, milim licem sa fotografija u listovima Spur i Town i Country, samo malo manje lepim od pića, samo malo manje lepim od čulnih uživanja, ali u listovima „Town“ i „Country“ nisu nikada bile pokazane te lepe grudi i ta bedra i te male ruke što tako nežno miluju po leđima i, dok ju je gledao i spazio njen dobro poznati umiljati osmejak, on oseti kako smrt ponovo nailazi. Ovoga puta nije naletela. Došla je kao dašak vetra od kojeg sveca zatreperi i plamen sune uvis.
„Kasnije mogu da iznesu mrežu za ležanje i okače je o drvo i podstaknu vatru. Ja noćas neću u šator. Ne vredi premeštati se. Noć je vedra. Neće biti kiše.“
Tako se dakle umire, u nečujnom šaputanju. E pa, više neće biti svađanja. To je mogao da obeća. Ovo jedino iskustvo, koje još nikada nije imao, neće sada pokvariti. A možda i hoće. On je sve kvario. Ali možda i ne bi.
„Ti ne umeš da pišeš po diktatu, je li?“
„Nikad nisam učila“, reče mu ona.
„Ništa onda.“
Naravno, nije bilo vremena, mada je izgledalo kao da se sve uklapa, tako da bi se sve moglo sažeti u jedan paragraf ako se pravilno sroči.
Na bregu više jezera nalazila se jedna brvnara, s pukotinama zatisnutim malterom. Na motki pored vrata bilo je zvono kojim su pozivani na obede. Iza kuće bila su polja, a iza polja šumarak. Od kuće do malog pristaništa nizao se red topola. I duž rta rasle su topole. Jedan put peo se u brda pored ivice šu-marka i duž toga puta on je brao kupine. A onda je ta brvnara izgorela i u njoj su izgorele i sve puške koje su bile okačene o vešalice od jelenskih nogu iznad otvorenog ognjišta, a posle toga su njihove cevi, sa olovom koje se istopilo u magacinima i sa izgorelim kundacima, ležale u gomili pepela od koga su pravili ced za velike gvozdene kazane u kojima se kuvao sapun; i kad bi upitali dedu da li se sme igrati sa njima, on bi rekao „ne“. To su, znate, još uvek bile njegove puške, a on nikada nije kupio druge. Nije više ni išao u lov. Kuća je bila ponovo sagrađena na istom mestu, sada od grubo tesane drvne gradje, i bila je belo obojena, a sa njenog trema videle su se topole i jezero iza njih, ali pušaka više nije nikada bilo. Cevi pušaka koje su visile o jelenskim nogama na zidu u brvnari sada leže napolju na gomili pepela, i niko ih se i ne dotiče.
U Švarcvaldu, posle rata, uzeli smo pod zakup jedan potok pun pastrmki, a do njega su vodila dva prilaza. Jedna staza silazila je sa Triberga u dolinu i vodila pored druma, u senci drveća, kojim je beli drum bio oivičen, a zatim se pela sporednim putem koji vodi kroz brda pored mnogih malih farmi sa velikim švarcvaldskim kućama, sve dok drum. ne preseče taj potok. Na tom mestu počinjalo je naše pecanje.
Drugi je prilaz bio da se čovek popne uzbrdo do ivice šuma, a zatim pređe preko vrhova bregova kroz borove šume, pa onda izbije na ivicu jedne livade i spusti se tom livadom do mosta. Uz potok rasle su breze, a potok nije bio velik, već uzan, bistar i brz i pun virova gde je voda podlokala korenje breza. U hotelu u Tribergu sezona je bila odlična za vlasnika. Bilo je vrlo prijatno i svi smo se veoma sprijateljili. Sledeće godine došlo je do inflacije i novac, koji je vlasnik zaradio prethodne sezone, nije bio dovoljan ni za kupovinu namirnica potrebnih za otvaranje hotela, i vlasnik se obesio.
To bi moglo da se diktira, ali ne bi moglo da se diktira o Place Contrescarpe, gde su prodavci cveća bojili svoje cveće na ulici i boja tekla preko pločnika, tamo gde su autobusi polazili, i o starcima i staricama uvek pijanim od vina i rđave komovice, o deci kojoj je od hladnoće uvek nos curio; o zadahu prljavog znoja, o sirotinji i pijančenju u Cafe des Amateurs i o prostitutkama iz Bal Musette-a iznad koga su stanovali. O onoj concierge, koja u svojoj loge zabavlja konjanika Republikanske garde dok njegov šlem sa ukrasom od konjskog repa leži na stolici. O onoj locataire s druge strane hodnika čiji je muž bio biciklistički trkač i o njenoj radosti onog jutra u Cremerie kad je otvorila L’Auto i videla da je stigao treći u trci Paris-Tours, njegovoj prvoj velikoj trci. Sva je pocrvenela i smejala se, a onda je ustrčala uz stepenice plačući i držeći žuti sportski list u ruci. Ni o mužu one žene što je držala Bal Mu-sette, a koji je bio taksi šofer, pa kada je on, Hari, morao rano da putuje avionom, muž bi kucnuo na vrata da ga probudi i obojica bi pre polaska ispili po čašu belog vina kraj tezge od cinka u baru. Tada je poznavao sve susede u toj četvrti, jer su svi bili siromašni.
Oko toga Place bilo je dve vrste ljudi: pijanica i sportista. Pijanice su na taj način zaboravljale svoje siromaštvo; sportisti su ga otklanjali vežbanjem. To su bili potomci Komunara i nije im bilo teško da se politički opredele. Znali su ko je postreljao njihove očeve, njihove rođake, njihovu braću i prijatelje kada su versajske trupe naišle i zauzele grad posle Komune i pogubile svakog koga su mogle da uhvate sa žuljevitim rukama, kačketom ili bilo kojim drugim obeležjem da je radnik. I u toj sirotinji u toj četvrti preko puta jedne Boucherie Chevaline’ i jedne vinarske zadruge, on je napisao jedino početak svega što je trebalo da uradi. Nijedan drugi kraj Pariza nije zavoleo kao ovaj: granato drveće, stare belo okrečene kuće, dole mrko obojene, dugačke zelene autobuse na okruglom trgu, purpurne boje za cveće na trotoaru, naglu nizbrdicu rue Cardinal Lemoine prema reci i, sa druge strane gužva i zakrčenost u uskoj ulici Mouffetard. Pa ona ulica koja vodi ka Panteonu, ulica u toj četvrti po kojoj su gume glatko klizile, sa visokim uskim kućama i jevtinim visokim hotelom u kome je Pol Verlen umro. Bile su samo dve sobe u stanu u kome su stanovali, a on je imao jednu sobu na poslednjem spratu toga hotela za koju je plaćao šezdeset franaka mesečno i u kojoj je pisao, a odatle je mogao da vidi krovove i dimnjake i sve pariške brežuljke.
Iz ovoga stana moglo je jedino da se vidi mesto prodavca uglja i drva. Prodavao je i vino, i to rdjavo vino. Zlatna konjska glava ispred Boucherie Chevaline gde su u otvorenom izlogu visile crvene i zlatnožute polutke mesa; i zeleno obojena zgrada vinarske zadruge u kojoj su kupovali vino, dobro i jevtino vino. Ostali vidik zapremali su okrečeni zidovi i prozori suseda. Ti susedi bi noću, kad je neko ležao pijan na ulici i ječao i stenjao u onom tipično francuskom ivresse, za koje vam se sigurno tvrdilo da ne postoji, otvarali svoje prozore, a zatim bi se začuo žagor glasova.
„Gde li je taj policajac? Kada vam ne treba taj tip je uvek tu. Spava čovek sa nekom concierge. Zovite agent-a“.’ I sve tako dok neko ne pljusne koju vode kroz prozor i ječanje prestane. „Šta je to? Voda. Aha, to je baš pametno“. I prozori bi se zatvarali. Mari, njegova jemme de menage, buni se protiv osmočasovnog radnog vremena, govoreći: „Ako muž radi do šest, on se samo malo podnapije usput do kuće i ne potroši suviše mnogo. Ako radi samo do pet, opija se svako veče i nema novaca. Žene radnika su te koje najviše trpe od ovog skraćivanja radnog vremena.’
„Zar nećeš još malo čorbe?“ upita ga sada žena.
„Ne, hvala lepo, neću. Veoma je dobra.“
„Probaj samo malo.“
„Ja bih voleo jedan viski sa sodom.“
„To nije dobro za tebe.“
„Ne. Za mene to je zlo. Tekst i muzika od Kol Portera. To saznanje da luduješ za mnom.“
„Ti znaš da ja volim da piješ.“
„Oh, da, samo to mi škodi.“
Kad ona ode, pomisli on, imaću sve što želim. Ne baš sve što želim, ali sve što je ovde. Oh, kako je bio umoran. Suviše umoran. Odspavaće malo. Ležao je mirno i smrt nije bila tu. Mora da je skrenula nekom drugom ulicom. Išla je udvoje, na biciklima, i kretala se potpuno nečujno po pločniku.
Ne, nikada nije pisao o Parizu. Nije pisao o onom Parizu koji mu je bio drag. Ali šta da se kaže i o svemu ostalom o čemu nikada nije pisao?
Šta je sa onim rančom u srebrnastosivom žbunju žalfije, s brzom, prozirnom vodom u kanalima za navodnjavanje i jakim zelenilom deteline lucerke. Staza se pela u brda, a goveda su leti bila plašljiva kao jeleni. Mukanje i stalna buka i sporo kretanje stada koje podiže prašinu kad ga u jesen teraju u dolinu. A iza planina, u večernjoj svetlosti, oštro i jasno se ocrtava planinski vrh, i kad je po mesečini silazio stazom jašući, ona se belasala kroz dolinu. Sada se sećao kako se spuštao kroz šumu, po mraku, držeći se konju za rep kad se baš ništa nije videlo i prisećao svih priča koje je nameravao da napiše.
O onom suludom momku nadničaru koji je onda ostao na ranču i kome je rečeno da nikome ne da sena, i o onom matorom pokvarenjaku iz Forksa koji je prebio momka kada je ovaj zastupao njegove interese ne dajući mu da uzme malo stočne hrane. Momak se usprotivio, a starac je rekao da će ga opet prebiti. I kad je pokušao da uđe u ambar, momak je zgrabio pušku iz kuhinje i ubio ga, a kada su se vratili na ranč taj starac je već nedelju dana ležao mrtav, smrznut u koralu, a psi su ga već donekle požderali. I ono što je od njega ostalo uvili su u ćebe, natovarili na sanke, uvezali konopcem, a momak je pomagao da se taj teret vuče, i njih dvojica izvukli su ga na skijama do druma i spustili šezdeset milja do grada da predaju momka vlastima. Nije ni slutio da će ga uhapsiti. Mislio je da je izvršio svoju dužnost, da ste mu prijatelj i da će biti nagrađen. On je pomagao da starca dovuku tako da se sazna kako je starac bio rđav i da je pokušao da ukrade stočnu hranu koja nije bila njegova, a kada je šerif stavio lisice momku, on nije mogao da veruje. Onda je zaplakao. To je bila jedna priča koju je čuvao u sebi da je napiše. Znao je bar dvadeset dobrih priča iz toga kraja, a nikada nije nijednu reč napisao. Zašto?
„Reci im ti zašto“, reče oa.
„Šta zašto, dragi?“
„Ništa.“
Sada ona nije više tako mnogo pila, otkako je njega imala. Ali, ako ostane živ, nikada ne bi pisao o njoj, on je to znao sada. Ni o bilo kojoj od njih. One bogate bile su dosadne i suviše su mnogo pile, ili su preterano igrale trik-traka. Bile su dosadne i ponavljale su se. Setio se sirotog Džulijana i njegovog romantičnog strahopoštovanja prema njima i kako je jednom započeo neku priču koja je počinjala: „Veliki bogataši razlikuju se od tebe i mene“. I kako je neko kazao Džulijanu: Da, oni imaju više para. Ali Džulijanu to nije bilo smešno. On je mislio da su oni jedna naročita, čarobna vrsta ljudi, a kad je shvatio da nisu, to ga je porazilo više no ma koja druga stvar koja ga je porazila.
Prezirao je one koji su doživeli poraz. Ne mora se nešto voleti ako se za to ima razumevanja. Mogao je sve da podnese, mislio je, jer ga ništa nije moglo da povredi ako nije mario za to.
E pa, dobro. Sada neće mariti za smrt. Ono čega se uvek plašio to su bolovi. Mogao je da podnosi bol kao i svako drugi, ako ne traje suviše dugo i ako ga ne iscrpljuje, ali ovo je bilo nešto što užasno boli i, baš kada je osetio da ga to slama, bol je prestao.
Sećao se davnih dana kada je Vilijamsona, oficira bombaša, pogodila ručna granata koju je bacio neko iz nemačke patrole dok se on te noći provlačio kroz žicu i kako je jaukao i molio svakoga da ga ubije. Bio je to debeo čovek, vrlo hrabar i dobar oficir, mada je bio sklon fantastičnim podvizima. Ali te noći zapleo se u žice i raketa ga je osvetlila; utroba mu se prosula po žicama i tako, kad su ga uneli u rov, živog, morali su je kidati da bi ga oslobodili. Ubij me, Hari. Tako ti Boga, ubij me. Jednom su raspravljali o tome kako Gospod nikada ne šalje čoveku ništa što ovaj ne bi mogao podneti i neko je zastupao teoriju kako to znači da u izvesnom trenutku bolovi automatski prestaju. Ali on se uvek sećao Vilijamsona, te noči. Ništa nije prestalo kod Vilijamsona dok mu nije dao sve svoje tablete morfijuma koje je uvek za sebe čuvao, ali ni one nisu odmah počele da deluju.
Ipak je ovo sada što on oseća bilo vrlo lako; i, ako ne bude gore no što je dosada bilo, nema zbog čega da brine. Samo što bi više voleo da je u boljem društvu.
Razmišljao je malo o društvu koje bi voleo da ima.
Ne, pomislio je, kada sve što činimo, činimo isuviše dugo, isuviše kasno, ne može se očekivati da ćemo još zateći ljude tu. Svi su ljudi otišli. Zabava je završena i sad se ostaje nasamo sa domaćicom.
Ovo umiranje dosadilo mi je kao i sve drugo, pomislio je.
„Dosadno je“, reče on glasno.
„A šta to, dragi moj?“
„Sve što čovek đavolski dugo radi.“
Posmatrao je njeno lice između sebe i vatre. Sedela je zavaljena u stolici i svetlost vatre obasjavala je prijatne crte njenog lica i on vide da je sanjiva. Čuo je hijenu kako zavija u neposrednoj blizini vatre.
„Pisao sam“, reče on. „Ali umorio sam se.“
„Misliš li da ćeš moći da spavaš?“
„Volim da sedim ovde s tobom.“
„Osećaš li nešto neobično?“ upita je on.
„Ne. Samo sam malo sanjiva.“
„A ja osećam“, reče on.
Upravo je osetio kako mu smrt opet prilazi.
„Znaš, jedino što nikada nisam izgubio, to je radoznalost“, reče joj on.
„Ti nikada ništa nisi izgubio. Ti si najpotpuniji čovek koga sam ikada poznavala.“
„Hriste“, reče on. „Kako jedna žena malo zna. Šta je to? Tvoja intuicija?“
Jer, baš tada, smrt je došla i položila glavu na noge njegove postelje i on je osetio njen dah.
„Nikada ne veruj u ono o kosi i o lobanji“, reče joj on. „To mogu isto tako da budu i dva policajca na biciklima, ili da bude i neka ptica. Ili može da ima široku njušku kao hijena.“
Sada se ona bliže primakla njemu, ali nije više imala oblika. Samo je zauzimala prostor.
„Reci joj da ode.“
Nije otišla, samo se još više primakla.
„Tvoj dah je pakleno gadan“, reče joj on. „Ti smrdljivi gade.“
Ona se još bliže primakla i sada nije mogao da joj govori, a kad ona vide da on više ne može da govori, dođe još bliže, i sada on pokuša da je otera ćutke, ali ona se tako primače da mu je svom težinom pritiskala grudi i, dok je tu čučala, a on nije mogao da se pokrene, ni da progovori, čuo je kako žena reče: „Bvana sada spava. Podignite postelju vrlo pažljivo i unesite je u šator.“
On nije mogao da govori i da joj kaže da je otera, a ona je čučala, sada još teže, tako da nije mogao da diše. A onda, kada podigoše postelju, odjednom je opet sve bilo dobro i teret mu spade sa grudi.
Bilo je jutro i to jutro već dobro poodmaklo i on začu avion. Izgledao je veoma sićušan kad se pojavio, i onda je napravio jedan široki krug, i momci istrčaše i zapališe vatre, upotrebljavajući kerozinsko ulje, i nagomilaše na njih trave tako da se stvoriše dva velika stuba dima na svakom kraju te zaravni, a jutarnji povetarac nosio je dim ka logoru. Avion načini još dva kruga, ovoga puta nisko, a onda skliznu naniže, ispravi se i glatko spusti, i stari Kompton izađe u širokim čakširama, u kaputu od tvida i mrkom filcanom šeširu i uputi se ka njemu.
„Šta je to s tobom, matori jarče?“ reče Kompton.
„Noga ne valja“, reče on. „Hoćeš li da malo doručkuješ?“
„Hvala. Samo malo čaja. Znaš, ovo je naš mali „Moljac“. Neću moći da uzmem i Memsahib. Ima mesta samo za jednu osobu. Tvoj kamion je na putu.
Helen povede Komptona ustranu i porazgovara sa njim. Kompton se vrati vedriji no maločas.
„Odmah ćemo te uneti“, reče on. „Vratiću se po Mem. Nažalost, moraću da se spustim u Arusu da ukrcam gorivo. Bolje bi bilo da krenemo.“
„A tvoj čaj?“
„Znaš, baš mi se mnogo i ne pije.“
Momci podigoše poljsku postelju, zaobiđoše sa njom oko zelenih šatora i dole pored stene, pa ravnicom i pored vatre koju je vetar raspirivao i koja je sada gorela svetlim plamenom jer je progutala svu travu, a onda do malog aviona. Bilo je teško uneti ga. Kad je jednom već bio unutra, on se zavali na kožno sedište, a nogu ispruži na jedan deo Komptonovog sedišta. Kompton upali motor i uđe. On mahnu rukom Heleni i momcima, a kad se praskanje motora pretvori u staro poznato brujanje, oni krenuše i napraviše zaokret dok je Kompi pazio na rupčage od divljih veprova, brujeći i odskačući duž staze između dve vatre i uz poslednji potres uzleteo. On ih je video sve kako stoje dole i mašu; video je logor kraj brega, koji je postajao sve više pljosnat, i ravnicu koja se širila, grupe drveća i cestar, sve više spljoštene, dok su tragovi divljači sada pravo vodili do isušenih pojila, a spazio je i jedan nov izvor o kome ništa nije znao. Zebre, sada mala zaobljena leđa i gnu, sada tačke sa velikim glavama koji su izgledali kao da se penju dok su se kao dugi prsti kretali ravnicom, a onda razbežali, čim bi se ova senka približila, bili su sada sićušni, i kretanje im više nije podsećalo na galop. Ravnica, dokle god je pogled dopirao, bila je sada sivo-žuta, a pred njim su bila Kompijeva leđa u tvidu i mrki filcani šešir.
Onda su leteli iznad planina gde su se iznenada ukazivale dubine zelenih šuma i padine obrasle bambusom, i onda opet gusta šuma, u obliku uzvišica i uvala, dok ih nisu preleteli; bregovi su se sada spuštali i onda je opet nastala ravnica, sada vrela i purpurno mrka, sva ispucala od žege i Kompi se osvrtao da vidi kako je njemu. A onda su se pred njima ukazale druge mračne planine.
A sada, umesto da produže za Arusu, oni skrenuše levo; on je sigurno izračunao da imaju dovoljno benzina, i pogledavši dole, spazi ružičast rastresit oblik koji se kretao iznad zemlje, u vazduhu, kao prvi sneg u snežnoj mećavi koja dolazi neznano otkud, a on je znao da su to skakavci koji dolaze s juga. Onda su počeli da se penju i kao da su leteli na istok, a zatim se smračilo i oni zapadoše u oluju; kiša je toliko lila da je izgledalo da lete kroz vodopad, a onda su iz nje izašli, i Kompi okrete glavu, nasmeja se široko i pokaza nekuda tamo, napred, i sve što je on mogao da vidi bio je, kao ceo svet široki, veliki, visoki, suncem obasjani i neverovatno beli četvrtasti vrh Kilimandžara. I tada je znao da se on baš tamo uputio. –
Upravo tada hijena prestade da zavija u noći i otpoče da pušta neke neobične, ljudske glasove, gotovo kao jecanje. Žena je to čula i nemirno se pokrenula. Nije se probudila. U snu je bila kod kuće na Long Ajlendu, uoči prvog izlaska njene ćerke na bal. Nekako je tu bio i njen otac i bio je vrlo grub. A onda oni glasovi koje je hijena puštala postadoše tako jaki da se ona probudi i za trenutak nije znala gde se nalazi, i veoma se uplašila. Zatim uze električnu lampu i osvetli drugu postelju koju su uneli kad je Hari zaspao. Mogla je da vidi njegovo telo ispod mreže protiv moskita, ali je nekako bio izvukao nogu i visila mu je niz postelju. Svi zavoji behu spali i ona nije mogla da je gleda.
„Molo“, viknu ona. „Molo! Molo!“
Zatim reče, „Hari, Hari!“ A onda povišenim glasom, „Hari, molim te. Oh, Hari!“
Odgovora nije bilo i nije mogla da čuje njegovo disanje.
Napolju, blizu šatora, hijena je zavijala One iste čudne zvuke koji su je probudili. Ali njeno srce je toliko lupalo da ona to nije čula.
. . .
Priča „Snegovi Kilimandžara“, iz zbirke pripovetki, autor Ernest Hemingvej