Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Rabindrat Tagore

 

Umetnik

 

Glavna želja u životu je želja za postojanjem. Ona zahteva od nas mnogo osposobljavanja i iskustva o svemu što je potrebno za preživljavanje. Pa ipak, ne košta me mnogo da priznam da su hrana koju jedem, odeća koju nosim i kuća u kojoj stanujem proizvodi ogromnog znanja, prakse i organizacije koji meni beznadežno nedostaju; jer, uviđam da ne zaslužujem potpuno prezrenje zbog takvog neznanja i nesposobnosti.

Izgleda da su oni koji me čitaju prilično zadovoljni što nisam ništa više od pesnika ili možda filozofa – mada ne pretendujem na ovo drugo i ne usuđujem se da to potkrepljujem sumnjivim dezinformacijama.

Uprkos mojoj manjkavosti, potpuno je jasno da ja u ljudskom društvu predstavljam jednu struku koja je, iako izlišna, ipak smatrana vrednom hvale. U stvari, ja sam obodren u mojoj ritmičkoj zaludnosti pružanjem moralnih podrški i materijalnih podsticaja za njeno negovanje. Ukoliko neki benavi kos ne bi znao kako da traži hranu, gradi svoje gnezdo ili izbegne neprijatelje, nego bi se sav posvetio pevanju, njegova sabraća bi, pod dejstvom sopstvenog genetskog znanja i svesna svoje dužnosti, pustila da on ugine od gladi. To što se sa mnom nije postupilo na sličan način je pokazatelj ogromne razlike između životinjskog postojanja i čovekove civilizovanosti. Čovekovo bitno posebno obeležje nalazi se u neodređenom graničnom prostoru života u njemu koji mu pruža neograničenu podlogu za njegove snove i dela. I upravo u tom carstvu slobode on spoznaje i ostvaruje svoje božansko dostojanstvo, svoju uzvišenu ljudsku istinu, i drago mu je kada ja kao pesnik slavim njegov uspeh i pobedu, kada opevam Čoveka samootkrovitelja, koji nastavlja da istražuje epohe stvaranja da bi sebe utvrdio u savršenstvu.

Stvarnost se, u svim svojim ispoljenjima, otkriva u osećajnoj i imaginativnoj pozadini našeg uma. Mi je znamo ne zato što možemo da mislimo o njoj, nego zato što je neposredno osećamo. I stoga ona, čak i ako je logički um odbacuje, nije proterana iz naše svesti. Kao slučajnost ona može da bude blagotvorna ili štetna, ali kao otkrovenje ona ima svoju vrednost u činjenici da nam putem osećanja ili mašte pruža iskustvo; osećamo da se nalazimo u naročitom polju saznanja. To osećanje je samo po sebi zanosno kada nije praćeno nikakvim velikim fizičkim ili etičkim rizikom; mi volimo da osetimo čak i strah ili tugu ukoliko to ne dovodi ni do kakvih praktičnih posledica. To je razlog našeg uživanja u tragičnim dramama, u kojima nam osećanje patnje dovodi svest do vrhunca napetosti.

Stvarnost mog vlastitog bića je neposredna i za mene neosporna. Sve drugo što na mene deluje na sličan način za mene je stvarno, i neminovno mi privlači i obuzima pažnju, meša se sa mojom ličnošću, obogaćuje je i proširuje i pričinjava joj zadovoljstvo. Možda moj prijatelj nije lep, sposoban, bogat ili slavan, ali za mene je on stvaran; u njemu osećam sopstveno proširenje i radost.

Svest o Stvarnom u meni traži radi svoje potvrde i potkrepljenja dodir Stvarnog izvan mene. Kada u tome ne uspe, biće u meni je potišteno. Kada je naše okruženje dosadno i tričavo, i ne vrši nikakvo emotivno delovanje na naš um, postajemo sami sebi nejasni i bledi. Jer, mi smo poput slika, čija stvarnost je potpomognuta pozadinom ukoliko je ova odgovarajuća, duševno srodna. Kazna koju trpimo u samici sastoji se u sprečenosti uspostavljanja odnosa između sveta činjenične stvarnosti i sveta u nama, usled čega ovaj drugi postaje nerazgovetan u magli pasivnog zamišljanja: naša ličnost je zamućena, nedostaje nam društvo naše vlastite suštine usled smanjivanja našeg bića. Svet našeg znanja se za nas uvećava putem proširenja naše upućenosti; svet naše ličnosti dobija na prostranstvu sa širim i dubljim iskustvom našeg ličnog bića u našem vlastitom univerzumu putem saosećanja, razumevanja i mašte.

Kao što je ovaj svet, koji može da se upozna putem znanja, za nas ograničen usled našeg neznanja, tako je i svet ličnosti, koji može da se shvati putem našeg ličnog bića, takođe sužen usled ograničenosti našeg saosećanja i imaginacije. U mutnoj polutami neosetljivosti i nesvesnosti veliki deo našeg sveta za nas ostaje nalik povorci nestalnih skitačkih senki.

Shodno stupnjevima naše svesti bili smo više ili manje u stanju da se poistovetimo sa ovim svetom, ako ne kao sa celinom a ono barem u delovima; a naše zadovoljstvo nalazi se u onome u čemu se osećamo na taj način sjedinjenima. U umetnosti izražavamo ushićenost tog jedinstva putem kojeg se ovaj svet doživljava kao ljudski značajan za nas. Ja imam svoje fizičko, hemijsko i biološko biće; moje znanje o tome širi se sa širenjem mog znanja o fizičkom, hemijskom i biološkom svetu. Imam svoje privatno, lično biće, koje komunicira sa našim osećanjima, mislima i fantazijama, i dopušta da bude obojeno našim željama i oblikovano našim slikovitim predstavama.

Nauka nas podstiče da našim umom zaposednemo neizmernost saznatljivog sveta; naš duhovni učitelj poučava nas da svojom dušom shvatimo beskrajni Duh koji je u dubini pomerajućih i promenljivih činjenica sveta; težnja naše umetničke prirode je da ostvarimo ispoljavanje ličnosti u pojavnom svetu, u stvarnosti postojanja koja je usklađena sa stvarnim u nama. Tamo gde se ta usklađenost ne oseća dubinski, mi smo tuđinci i stalno smo nostalgični. Jer, čovek je po prirodi umetnik; on nikada ne prima pasivno i precizno u svom umu fizičku predstavu stvari oko sebe. Stalno je prisutna prerada, prilagođavanje, pretvaranje činjenica u čovekov slikoviti prikaz putem neprestanih uticaja njegovih osećanja i mašte. Životinja ima geografiju svog rodnog mesta; čovek ima svoju postojbinu, geografiju svog ličnog bića. Njeno viđenje nije prosto fizičko; krasi ga umetničko jedinstvo, skladnost, to je neprestano stvaranje. U njegovoj postojbini, pošto mu je svest neometana, čovek razvija i proširuje svoju sredinu, koja pripada njegovoj vlastitoj stvaralačkoj ličnosti. Da bi uspešno živeo, on mora da poznaje činjenice i njihove zakonitosti. Da bi bio srećan, mora da uspostavi skladan odnos sa svim stvarima s kojima ima posla. Naše stvaranje je preinačenje odnosa.

Velikani iz naše istorije ne ostaju u našem umu kao statična činjenica već kao živa istorijska predstava. Uzvišena uputstva njihovih života mešaju se i usklađuju u plemenitu doslednost u legendama koje utiču na život mnogih budućih pokolenja. Ljude sa kojima živimo stalno menjamo u svom umu, čineći ih stvarnijima za nas nego što bi to bili u ogoljenom pokazivanju. Muški ideal ženstvenosti i ženski ideal muževnosti stvoreni su putem maštanja pomoću mentalnog grupisanja osobina i ponašanja u skladu sa našim nadama i željama, i muškarci i žene svesno i nesvesno streme dostignuću tih ideala. U stvari, oni jedni za druge dostižu stepen stvarnosti shodno njihovom uspehu u prilagođavanju tih ideala svojoj sopstvenoj prirodi. Reći da su ti ideali izmišljeni i da stoga nisu istiniti pogrešno je u čovekovom slučaju. Njegov pravi život je u njegovom vlastitom stvaranju, koje predstavlja čovekovu beskrajnost. On je po prirodi ravnodušan prema stvarima koje naprosto postoje; za njega one moraju da poseduju neku idealnu vrednost, i jedino tada ih njegova svest priznaje za stvarne. Ljudi nikada nisu autentični u svom izdvojenom biću, a njihova mašta je sposobnost zbog koje u svom umu mogu da vide sopstveno veće biće.

Istinu možemo da učinimo svojom tako što ćemo aktivno podešavati njene uzajamne veze. To je posao umetnosti; jer, stvarnost se ne temelji na građi stvari, već na principu povezanosti. Istina je beskrajnost kojoj teži metafizika; činjenica je beskrajnost kojoj teži nauka, dok je stvarnost određivanje beskrajnosti koje istinu povezuje sa ličnošću. Stvarnost je ljudska; ona je ono čega smo svesni, ono što deluje na nas, ono što izražavamo. Kada smo je duboko svesni, svesni smo sebe i to nam pričinjava zadovoljstvo, raduje nas. Mi živimo u njoj i stalno joj širimo granice. Naše umetnosti i književnost predstavljaju tu stvaralačku aktivnost koja je osnovni princip u čoveku.

Međutim, ono što je neobjašnjivo u vezi sa tim je to što, iako pojedinci odvojeno teže da je izraze, njihov uspeh nikada nije individualnog karaktera. Ljudi moraju da otkriju, osete i predstave u svim svojim kreativnim delima Večnog Čoveka, tvorca. Njihova civilizacija je neprestano otkrivanje transcendentalne čovečnosti. U čemu god da to ne uspe, to pokazuje neuspeh umetnika, što je neuspeh izražavanja; a propada ona civilizacija u kojoj pojedinačno osujećuje otkrivanje univerzalnog. Jer, Stvarnost je istina Čoveka, koji pripada svim vremenima, i nikakvo individualističko ludilo ljudi upereno protiv Čoveka ne može da ima trajnijeg uspeha.

Čovek žudi da se njegovo osećanje prema onome što je za njega stvarno nikada ne izgubi; ono mora da pronađe neuništivi oblik. Svest o ovom mom biću mi je toliko jasna da dobija obeležje besmrtnosti. Ne mogu da zamislim da je ikada bila ili da može da bude nepostojeća. Na sličan način sve što je za mene stvarno doživljavam kao večno, i stoga dostojno jezika koji ima trajno značenje. Znamo za pojedince koji imaju naviku da ispisuju svoja imena na zidovima nekog veličanstvenog spomenika arhitekture. To je patetičan način povezivanja njihovih vlastitih imena sa nekim umetničkim delima koja pripadaju svim vremenima i svim ljudima. Naša žudnja za ugledom ili slavom potiče od naše želje da učinimo objektivno stvarnim ono što je u nutrini stvarno za nas.

Neartikulisana osoba je beznačajna, poput tamne zvezde koja ne može da se pokaže i potvrdi. Ona jednako čeka na umetnika koji će joj dati punu vrednost, ne zbog bilo čega posebno izvrsnog u njoj, već zbog čudesne činjenice da je ona ono što zasigurno jeste, da u sebi nosi večitu misteriju bitisanja.

Jedan moj kineski prijatelj, dok je išao sa mnom ulicama Pekinga, iznenada je sa silnim oduševljenjem uzviknuo: “Vidi, eno ga magarac!“

Svakako da je to bio najobičniji mogući magarac, poput kakve neosporne činjenice kojoj nije potrebno njegovo predstavljanje. To me je zabavljalo, ali i nateralo na razmišljanje. Za tu životinju se obično smatra da poseduje izvesne osobine koje nisu preporučljive i po kratkom postupku biva osuđena za to. Za mene je bila neprimetna usled skrivenosti banalnim asocijacijama; bio sam lenjo siguran da je znam i zato gotovo da nisam mogao da je vidim. Ali moj prijatelj, koji je imao kineski umetnički um, nije razmatrao magarca sa jeftinim znanjem, već je mogao iznova da ga vidi i sagleda kao stvarnog. Kada kažem stvarnog, hoću da kažem da ovaj nije ostao na periferiji njegove svesti vezan za usku definiciju, nego je s lakoćom stupio u njegovu imaginaciju, proizveo sliku, poseban sklad linija, boja, životnosti i pokreta, i postao prisno njegov. Puštanje magarca u salon naišlo bi na žestoko protivljenje, ali ne postoji zabrana da on zauzme mesto na slici koja može sa velikim uvažavanjem da bude izložena na zidu salona.

Jedini dokaz istine u umetnosti postoji kada nas ona natera da kažemo ‘Shvatam’. U Prirodi možemo da prođemo pored magarca, ali magarca u umetnosti moramo da priznamo i cenimo čak i ako je to stvorenje koje nepristojno zapostavlja sve svoje prirodne istorijske dužnosti, čak i ako  glavom liči na pečurku a repom na list palme.

U Upanišadama je u jednoj alegoriji rečeno da postoje dve ptice koje sede na istoj grani, i jedna jede a druga osmatra. To je slika uzajamnog odnosa beskonačnog bića i ograničene ličnosti. Uživanje ptice koja osmatra je ogromno, jer je čisto i slobodno. Obe te ptice se nalaze i u čoveku, i objektivna se bavi svojim poslovima u svetu, dok je subjektivna ispunjena nepristrasnom radošću viđenja.

Jedna devojčica mi prilazi i naređuje mi da joj ispričam neku priču.

Pričam joj o tigru kojem se gade crne pruge na njegovom telu pa dolazi kod mog prestrašenog sluge i traži parče sapuna. Moja mala slušateljka veoma uživa u priči, i to je užitak viđenja; a njen um uzvikuje: «Ovde je, pošto ga vidim!» Ona zna za tigra iz udžbenika prirodopisa, ali tigra iz moje priče može da vidi.

Uveren sam da čak i to dete od pet godina zna da nije moguć tigar koji je krenuo u netigrovsku potragu za apsurdnim sapunom. Za nju zanosna divota tigra nije u njegovoj lepoti, korisnosti ili verovatnosti, nego u neospornoj činjenici da može da ga vidi u svom umu sa većom jasnoćom nego zidove oko sebe – zidove koji grubo uzvikuju dokaz svoje izvesnosti koja je samo posredna jer zavisi od okolnosti. Tigar iz priče je neminovan, on ima obeležje celovite slike koja je sama po sebi potvrda istine. Sam um slušaoca je očevidac, čije neposredan doživljaj ne može da se porekne.

Tigar mora da bude kao svaki drugi tigar kako bi imao svoje mesto u knjizi iz prirodne znanosti; u njoj on mora da bude obični, banalni tigar da bi uopšte bio dopušten. Ali, u priči je on izuzetan, i nipošto ne može da bude udvojen. Mi znamo nešto zato što to pripada nekoj kategoriji; mi vidimo nešto zato što to pripada samo sebi. Tigar iz priče potpuno se odvojio od svih drugih iz svoje vrste i lako je postao upečatljivo poseban u srcu slušateljke. Dete je moglo jasno da ga vidi, jer je to uz pomoć njene mašte postao njen tigar, jedno sa njom, a to spajanje subjekta i objekta pričinjava nam radost. Da li je to zbog toga što među njima nema razdvojenosti – budući da je razdvojenost Maja – u  stvarnosti, u istini koja je stvaranje, kreacija?

Dogode se u našoj istoriji naročite prilike u kojima svest velikog broja ljudi iznenada postaje obasjana prepoznavanjem stvarnosti koja se izdiže daleko iznad tupe očiglednosti svakodnevnih dešavanja. Svet postaje živ, jasan, upečatljiv; vidimo, osećamo ga celom dušom. Takav jedan slučaj bio je kada je glas Bude dopro do dalekih obala preko fizičkih i etičkih prepreka. Tada su naš život i naš svet pronašli svoj duboki smisao stvarnosti u svom odnosu prema središnjoj ličnosti koja nam nudi oslobađanje ljubavi. Da bi to uzvišeno ljudsko iskustvo učinili za svagda nezaboravnim, ljudi su rešili da urade nemoguće; naterali su stene da progovore, kamenje da propeva, pećine da pamte; njihov kliktaj radosti i nade dobio je besmrtne oblike po gorama i pustinjama, po oskudnim zabitim mestima i gusto naseljenim gradovima. Ogroman stvaralački napor uvećavao je svoju pobedu u čudesnim vajarskim i rezbarskim delima, ne mareći za prepreke koje su bile bezbrojne. Takva junačka aktivnost na većem delu istočnog kontinenta jasno odgovara na pitanje: «Šta je Umetnost?»

Ona je odziv čovekove stvaralačke duše na zov Stvarnog.

Jednom, pre više vekova, u Bengalu je božanska ljubavna drama, koja je u ljudskim dušama načinila svoje večno mesto izvođenja, bila živo pokazana od strane jedne ličnosti koja je isijavala svoje duboko unutarnje ostvarenje Boga. Um celog naroda bio je pokrenut vizijom sveta kao instrumenta kroz koji se razlegao poziv na susret sa blaženstvom.

Neizreciva misterija Božjeg ljubavnog zova, uobličujući se u beskrajnu panoramu boja i formi, nadahnula je muzičku delatnost koja je prevazilazila ograničenja klasične konvencionalnosti. Naša bengalska muzika kirtana nastala je poput zvezde zavitlane uvis plamenim kovitlacom emocija u srce celog naroda, čija svest je usplamtela od osećanja stvarnosti koja mora da bude prikladno potvrđena i usvojena.

Može da se postavi pitanje koje mesto muzika zauzima u mojoj teoriji da umetnost služi tome da u našem umu pobudi duboko osećanje stvarnosti u njenom najbogatijem obliku. Muzika je najapstraktnija od svih umetnosti, isto kao i matematika u oblasti nauke. Zapravo, njih dve imaju dubok uzajamni odnos. Matematika je logika brojeva i dimenzija, odnosno njihova prirodna povezanost. Stoga se koristi kao temelj našeg naučnog znanja. Kada se izvuče iz svojih konkretnih povezivanja i svede na simbole, ona otkriva svoju raskošnu strukturalnu veličanstvenost, neminovnost svog sopstvenog savršenog sazvučja. Sem toga, tu nije prisutna samo logika nego i magija matematike koja deluje na pojavni svet i proizvodi harmoniju – ritam međuodnosa. Taj ritam harmonije bio je izvučen iz svog uobičajenog konkretnog konteksta i pokazan posredstvom zvuka. I tako je sama suština izražajnosti u bitisanju izložena u muzici.

Izražavanje nailazi na najmanji otpor upravo u zvuku, u kojem poseduje slobodu nesputanu teretom činjenica i misli. To joj daje moć da u nama izazove prisno osećanje stvarnosti. U slikovnoj, plastičnoj i literarnoj umetnosti objekt i naša osećanja u pogledu njega tesno su povezani, poput ruže i njenih mirisa. U muzici osećanje prečišćeno u zvuk i samo postaje objekt, nezavisna stvarnost. Ono preuzima oblik melodije koji je određen, ali i smisao koji je neodrediv, a ipak nam privlači i obuzima um naslućivanjem apsolutne istine.

To je magija matematike, ritam koji je u srži cele vasione, koji dejstvuje u atomu i, u svojim različitim merama, oblikuje zlato i olovo, ružu i trn, sunce i planete. Oni su plesni koraci brojeva u areni vremena i prostora, koji tkaju maju, obrasci pojavljivanja, neprekidni tok promene, koja uvek i jeste i nije. To je ritam koji ustalasava slike iz bezizraznog i čini primetnim ono što je neuhvatljivo. To je maja, to je umetnost u ovoj tvorevini, i umetnost u književnosti, koja je magija ritma.

I, moramo li ovde da se zaustavimo? Nije li ono što nam je poznato kao intelektualna istina takođe i ritam uzajamnog odnosa činjenica, koji tka obrazac, strukturu teorije, i stvara osećaj ubedljivosti za osobu koja je na neki način sigurna da zna istinu? Mi verujemo da je ma koja činjenica istinita usled harmonije, ritma u razboru i uviđanju, čiji proces može da se ispita putem matematičke logike, ali ne i njegova posledica u meni, isto kao što možemo da prebrojimo note ali ne i da objasnimo muziku.

Misterija je to da sam ja ubeđen, i to takođe spada u maju kreacije, čiji jedini bitan, nezamenljivi činilac je ova samosvesna ličnost koju ja predstavljam.

A onaj Drugi? Verujem da je i to samosvesna ličnost, koja je večno usklađena sa mojom.

. . .

Odlomak iz knjige „Religija čoveka“ poglavlje IX, autor Rabindranat Tagore

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: