Duhovnost Nauka

Vreme – pojam, zagonetka i simbol vremena – umeće umiranja ili umetnost življenja

Arhimandrit Rafail Karelin

 

Zagonetka vremena

.

Zagonetka vremena se ne može razrešiti. Ipak, drevni mudraci su pokušavali da na izvestan način bar malo podignu krajičak zavese nad njom uz pomoć simbola i alegorija, da predstave vreme u izvesnim opipljivim obrazima. Jedna od takvih slika jeste Kronos – svirepo i nemilosrdno božanstvo koje proždire sopstvenu decu. Vreme rađa dane i noći: dane – kao svoje sinove, noći – kao kćeri i odmah ih proždire bez ostatka. Vekovi i milenijumi nestaju u utrobi nezasitog vremena.

Kod Persijanaca i Miđana analog grčkog Kronosa predstavlja božanstvo vremena Zervan. On se prikazuje u obličju čoveka s glavom zveri i sa dva krila. Zervan stoji na lopti, u njegovim rukama je žezal. Lopta koja se kotrlja označava kretanje vremena koje se nikada ne zaustavlja, ne prekida, ne vraća. Osim toga, lopta označava kosmos pošto su drevni upravo loptu smatrali najsavršenijim geometrijskim telom. Vreme vlada kosmosom, ono ga šutira svojom nogom. Žezal u rukama Zervana je simbol vrhovne vlasti, ništa ne može da se suprotstavi vremenu, niko ne može da mu se odupre.

Glava Zervana je glava čudovišta: vreme nije car već tiranin, ono vlada s neumoljivom surovošću, ono nema ni predaka, ni potomaka, ono je rođeno samo iz sebe, ubija svakoga koga sretne na svom putu. Zervan ima krila: vreme je sveprisutno, od njega čovek ne može da se sakrije ni u zemaljskim provalijama, ni na vrhovima planina, ni u bezdanu neba, ispunjenom zvezdama. Svojim žezlom Zervan ruši stene i zbacuje zvezde s neba. Zervan je uvek sam. On je vlastelin sveta. Niko ne sme da mu se približi i da stane pored njega. Samo božanstvo smrti izlazi u susret Zervanu kako bi iz njegovih ruku preuzelo svoj plen.

Druga slika vremena jeste egipatska sfinga, koja leži u podnožju piramida u pustinji i kao da čuva carstvo smrti. Sfinga delimično liči na Zervana, samo što je kod nje suprotno: ona ima trup lava, a glavu i grudi čoveka. Ovo je božanstvo filosofa, koje stupa u dijalog s ljudima postavlja im pitanja, nudi zagonetke, a zatim ih ubija. Filosofi i mudraci pokušavaju da odgonetnu tajne koje sfinga čuva, da odgovore na njena pitanja, ali se ispostavlja da su bespomoćni kao deca. I sfinga se s njima poigrava kao s decom, a zatim ih davi svojom lavovskom šapom. Mudraci i filosofi ne mogu da se iščupaju iz vlasti vremena, ne mogu da odgonetnu zagonetke sfinge, ne mogu da se odbrane silom svoje dijalektike kojom su zapanjivali i osvajali svet, i zato dele zajedničku sudbinu s neznalicama i umiru ne saznavši: odakle, kuda i zbog čega, jer to ljudima može da otkrije samo Onaj Ko je iznad vremena.

Sfinga ima glavu i grudi žene. Glava žene je simbol zemaljske lepote. Vreme očarava ljude, vezuje, privlači kao zmija svoju žrtvu pogledom. Jedna strana grudi sfinge označava život, a druga smrt. U vremenu počinje čovekov život, u vremenu se završava njegovo zemaljsko bitovanje. Jedna dojka je puna mleka, a druga otrova. Sfinga je izabrala svoje mesto u pustinji kao na granici s večnošću. Oni koji su podizali piramide mislili su da će pobediti samo vreme, ali njima sad vlada sfinga. Ove rukotvorene planine, četvorokraki simboli ognja – samo su iluzija besmrtnosti.

Vavilonjani su u oltarima svojih hramova – zigurata imali čudno izobraženje u obliku spirale, koje je takođe predstavljalo simbol vremena. To je ujedno i krug i prava linija: vreme je pravolinijsko, ali ujedno sadrži izvesne cikluse, koji ne zatvarajući se u ceo krug prelaze jedan u drugi. Ove cikluse drevni su uočavali svuda: od kosmičkih pojava (kretanja svetila) do događaja ljudske istorije. To je projekcija vremena u kosmosu ili kosmosa u vremenu.

Drevna indijska plemena Maja i Inka većinu svojih hramova posvećivala su strašnom božanstvu vremena. Gradili su ih na visokoj osnovi poput brda, a svaka stranica je predstavljala stepenište s kamenim stepenicima. Sam hram koji se nalazio na vrhu imao je izgled zasečene piramide. Stepenice su simbolično označavale dane ljudskog života. Na prostoru hrama svake godine su prinošene ljudske žrtve kao znak toga da nezasito vreme zahteva žrtve, da su ljudi njegovi zarobljenici i taoci i da je smrt – apoteoza vremena.

Stari Grci su smislili još jednu sliku vremena: ćelav čovek trči po oštrici sečiva. Nemoguće ga je stići i uhvatiti za kosu – tako se ni vreme ne može stići i vratiti. Oštrica britve označava nepovratnost vremena, njegovu jednodimenzionalnost: čovek koji trči po njoj ne može da skrene u stranu. Međutim, ovde postoji još jedan smisao: uslovnost samog vremena. Prošlosti nema zato što je već minula. Od realnosti se pretvorila u nešto o čemu može samo da se razmišlja. Budućnost objektivno takođe ne postoji, ona još nije nastupila, sva je u oblasti pretpostavki, u izvesnoj potenciji bitija, opet – u oblasti onoga o čemu može da se razmišlja. Realna je samo sadašnjost, ali ni ona nije ništa više osim granica između prošlosti i budućnosti, tanka kao oštrica britve.

Drevni ljudi nisu mogli da otkriju tajnu vremena. Oni nisu mogli da otkriju tajnu večnosti koja im je izgledala kao neka statika ili pauza između ciklusa kosmičke istorije. Zbog toga je za drevne vreme bilo znak osuđenosti, bilo je slično strašnoj zmiji, koja do smrti steže plen u svom zagrljaju.

Tajnom vremena vlada Crkva, ali ova tajna nije jednostavna. Bog je stvorio vreme kao pripremu za večnost. Vreme nije bespočetno i nije beskonačno, ono protiče na pozadini večnosti. Vreme je stanje pripreme i izbora, raskrsnica puteva, gde se rešava glavno pitanje ljudskog postojanja: s kim je čovek – s Bogom ili bez Boga. Vreme je mogućnost promene, nastanka ljudske ličnosti, ispoljavanja ili gubitka bogosličnosti, sticanja onoga što će se otkriti u večnosti.

Ovde, na zemlji je prebivanje, u večnosti je istinsko bitije. Vreme je polje ispitivanja čoveka, a večnost je prinadležnost Samog Božanstva, zato se za hrišćanina večnost otkriva u vremenu, kroz pridruživanje duše predvečnoj blagodati. Slikovito govoreći, večnost je kao dah Božanstva koji duša može da oseti za vreme molitve. Za neverujućeg, kao i za drevnog paganina vreme je samo predvorje smrti, negativ bitija, rušenje ljudskih nada.

Zato neverujući ima samo jedan način da se bori protiv vremena i smrti – da zaboravi na njih.

. . .

Tekst iz knjige Arhimandrita Rafail Karelina „Umeće umiranja ili umetnost življenja „

Ostavite komentar

Ostavite komentar