Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Zašto se progone srpske dinastije Obrenovići i Karadjordjevići – sukob i rat srpskih kraljevskih porodica

Nikola Giljen, Sonja Jovićević Jov i Jelena Mandić

 

 

OBRENOVIĆI PROTIV KARAĐORĐEVIĆA – VEK SUKOBA 1817‐1903
Srpski rat dveju ruža

.

RAZDOR DUBOKOG TRAGA

U srednjevekovnim srpskim zemljama, Raškoj (Srbiji), Zeti, Bosni i Hercegovini, od sredine 8. do kraja 15. veka, vladalo je ukupno devet dinastija: Vlastimirovići, Vojislavljevići, Nemanjići, Lazarevići, Brankovići i Crnojevići. U 19. i 20. veku Srbijom su vladale samo dve dinastije, Karađorđevići i Obrenovići. Ukupno su bile na vlasti 141 godinu (1804‐1945). Od toga su 86 godina provele u međusobnom rivalstvu i borbi za (pre)vlast – od ubistva Karađorđa 1817. do Majskog prevrata 1903. godine. Četiri puta su svrgavale jedna drugu: 1817, 1842, 1858 i 1903. godine.

U našem narodu i danas, 107 godina posle nestanka Obrenovića sa istorijske pozornice i posle 65 godina života u republici, postoji podela na Karađorđevićevce i Obrenovićevce. Nema sumnje da je ova dinastička borba iz 19. veka ostavila veoma dubok trag u srpskoj istoriji i srpskom narodu. U toj borbi bilo je ubistava i atentata, vojnih i narodnih buna, ali ti događaji nisu uvek bili plod zavere protivničke dinastije, iako su često tako prikazivani. Dok je učešće Kneza Miloša u ubistvu Karađorđa sasvim nesporno, učešće Karađorđevića u ubistvu Kneza Mihaila 1868. ili Majskom prevratu 1903. godine, istorijska nauka je kasnije opovrgla.

.

Karađorđevići i Obrenovići ‐ ravnopravna statistika

Dinastija Karađorđević je bila na vlasti tri puta, ukupno 72 godine, 2 meseca i 21 dan (1804‐1817, 1842‐1858 i 1903‐1945). Obrenovići su vladali u dva navrata, ukupno 70 godina, 9 meseci i 11 dana (1815‐1842 i 1858‐1903). U vreme Karađorđeve vladavine svakako treba ubrojati i vreme provedeno u emigraciji (1813‐1817). On nije svrgnut sa vlasti posle propasti ustanka 1813. godine, niti izborom Miloša Obrenovića za vođu Drugog srpskog ustanka 1815. godine i u Srbiju se vratio 1817. kao nasledni Vožd. Tako, zapravo, ne postoji interregnum između 1813. i 1815. godine, već period dvovlašća između 1815. i 1817. godine.

U proseku su vladari iz obe dinastije vladali oko 14 godina. Najduže je vladao Knez Miloš Obrenović – više od četvrt veka (od toga više od 24 godine u svojoj prvoj vladavini 1815‐1839. godine) Najkraće je vladao takođe jedan Obrenović – Knez Milan I, najstariji Milošev sin i stariji brat Kneza Mihaila. On je vladao svega 23 dana. Od Karađorđevića najduže je vladao Kralj Petar I (više od 18 godina), a najkraće njegov unuk Kralj Petar II (11 godina).

Obe dinastije dale su po 5 vladara: jednog Vožda (Karađorđe), 5 Kneževa (Miloš, Milan, Mihailo, i Milan Obrenović IV, i Aleksandar Karađorđević) i 5 Kraljeva (Milan Obrenović IV, Aleksandar Obrenović V, Petar I, Aleksandar I i Petar II Karađorđević). Milan Obrenović IV vladao je i sa titulom Kneza (1868‐1882) i sa titulom Kralja (1882‐1889).

U obe dinastije nasilnom smrću su stradala po dva vladara: Mihailo (1868) i Aleksandar (1903) Obrenović, i Karađorđe (1817) i Aleksandar (1934) Karađorđević. Trojicu od njih su ubili sami Srbi, dok je Kralj Aleksandar Karađorđević stradao od tuđinske ruke – hrvatskih Ustaša i makedonskih VMRO‐vaca. Po trojica vladara iz obe dinastije umrla su prirodnom smrću. Jedan Obrenović je umro u tuđini, van Otadžbine (Kralj Milan, 1901), dok su dvojica Karađorđevića preminula u izgnanstvu (Knez Aleksandar u Temišvaru 1885., a Kralj Petar II u SAD 1970. godine).

.

UBISTVO KUMA

Posle propasti Prvog srskog ustanka 1813. godine i nekoliko godina provedenih u egzilu u Austriji i Rusiji, Karađorđe se u julu 1817. vratio u Srbiju. Želeo je da u savezu sa grčkom Heterijom i Bugarima digne opštebalkanski ustanak protiv Turaka. Toj ideji i samom Karađorđu presudio je njegov kum – Knez Miloš Obrenović.

Karađorđe je postao venčani kum Milošu, na molbu Miloševog starijeg, tada popularnijeg polubrata, Vojvode Milana, a kasnije mu je krstio i dvoje dece. Karađorđe je bio taj koji je unapredio Miloša u zvanje Vojvode 1811. godine, posle smrti Vojvode Milana.

Vožd je ubijen u noći između 13. i 14. jula 1817. godine, u Radovanjskom lugu, na imanju Dragića Vojnića, gde se sastao sa svojim kumom Vujicom Vulićevićem i Nikolom Novakovićem. Nikola (čijeg brata je Karađorđe svojevremeno osudio na smrt) je Vožda ubio na spavanju, sekirom, dok je njegovog pratioca, Nauma, ubio iz puške. Naredbu za likvidaciju Karađorđa Vujici Vulićeviću je izdao lično Knez Miloš, tada Beogradski vezir, u dogovoru sa Beogradskim pašom Marašlijom. Karađorđu i Naumu su jataganima odsečene glave. U kući Kneza Miloša je sa njih odrana koža i napunjene su pamukom.

Glave su poslate prvo Marašli Ali‐paši, a potom je Karađorđeva glava poslata za Carigrad. Sultan je za ovo Miloša nagradio pozlaćenom sabljom. Miloševi razlozi za ubistvo Karađorđa bili su lični ‐ želja za vlašću, ali i opštenacionalni i državni – da se ne izgubi mukom stečena „poluautonomija“ Srbije i krhki mir sa Turcima. Prema rečima Alimpija Vasiljevića (1831‐1911), ubistvom Karađorđa je „učinjeno jedno političko zločinstvo, da bi se izbegla jedna politička greška“. Novi rat sa Turcima, te 1817. godine svakako nije mogao da se dobije.

Karađorđeva lobanja je sahranjena uz zid crkve koja je nekada postojala na mestu današnje Saborne crkve u Beogradu. Njegovo obezglavljeno telo bilo je sahranjeno prvo u Radovanjskom lugu, blizu samog mesta ubistva. Patrijarhalna i Bogobojažljiva kneginja Ljubica, koja je inače osuđivala ovo ubistvo, 1819. je Karađorđevo telo spojila sa lobanjom i sahranila u crkvi Roždestva Presvete Bogorodice u Topoli. Telo je prvobitno sahranjeno u kripti ispred oltara, ali je kasnije, po naređenju Kneza Miloša, premešteno u kriptu pored severnog zida crkve. Tek 1930. godine, Karađorđevi posmrtni ostaci su preneti u crkvu Svetog Đorđa na Oplencu, zadužbinu Petra I i Aleksandra Karađorđevića, gde i danas počivaju.

Karađorđeva žena, Jelena, ostala je da živi sa decom u izgnanstvu i posle 1817. Knez Miloš joj je branio povratak u Otadžbinu. Povratak joj je dozvolio tek knez Mihailo 1839. godine. Dobila je penziju od 1.500 dukata godišnje. Živela je u Topoli i Beogradu. Njen i Karađorđev najstariji sin, Aleksandar, postao je prvo član suda a potom poručnik srpske vojske i ađutant Kneza Mihaila. Knez Mihailo i Kneginja Ljubica odavali su dužnu počast i poštovanje svojoj kumi Jeleni. Jelena je preminula 1842. godine, osam meseci pre nego što će njen sin Aleksandar, odlukom Velike narodne skupštine, postati Knez Srbije, namesto svrgnutog Mihaila Obrenovića.

.

BUNA ZA BUNOM

U vreme prve vladavine Kneza Miloša (1815‐1839) protiv njega je dizano šest buna (u proseku svake četiri godine). Uzroci ovih buna ležali su pre svega u nezadovoljstvu Miloševim apsolutizmom, ali i u surovom načinu vladanja, ograničenim trgovinskim slobodama, prinudnom kuluku za Miloša, njegove vojvode, pa i Turke…

Prva buna izbila je već 1817. godine. Nju su podigle vojvode iz Prvog ustanka ‐ Sima Marković, Pavle Cukić i Dragić Gorunović. Oni su bili bliski Karađorđu, ali niko od Karađorđevića nije stajao iza ove pobune. Buna je ubrzo ugušena. Markovića i Gorunovića su ubili Turci, a Cukić je zarobljen i likvidiran po Miloševoj naredbi.

Slični razlozi bili su i uzrok bune koju su podigli kneževi Jovan Demir i Jovan Mićić 1819. godine (Demir‐Mićićeva buna), Kneževi Stevan Dobrnjac i Marko Todorović Abdula 1821. godine (Abdulina buna) i Miloje Popović Đak 1825. godine (Đakova buna). Sve su one beskompromisno ugušene, a Knez Miloš se surovo obračunavao sa njihovim učesnicima a pogotovo sa njihovim vođama.

Buna koju su 1826. godine podigli Đorđe i Marko Čarapić (Čarapićeva buna) imala je za cilj svrgavanje Kneza Miloša i dovođenje na vlast vojvoda iz Prvog srskog ustanka koji su živeli u emigraciji u Austriji i Rusiji. Zaverenici su ubrzo razotkriveni. Deo njih pohvatan je na Avali, a deo u Beogradu. Koliko je Knez Miloš bio surov prema pobunjenicima dovoljno kazuje podatak da su dvojici učesnika bune, beogradskim učiteljima Radosavljeviću i Berisavljeviću, po Miloševom naređenju odsečene obe ruke.

U januaru 1835. godine izbila je buna koju su predvodili serdar Mileta Radojković i Avram Petronijević (Knez Miletina buna). Nju su podržali i kneginja Ljubica i Milošev najmlađi brat gospodar Jevrem. Buna je zahvatila više nahija, pa i sam prestoni Kragujevac. Toma Vučić‐ Perišić, komandant Kneževe garde, uspeo je da od pobunjenika odbrani knežev dvor, ali je Miloš bio prinuđen da pregovara. Morao je da da oprost pobunjenicima i dozvoli sazivanje Velike narodne skupštine, koja je na Sretenje iste godine izglasala prvi srpski ustav.

.

ODLAZAK I POVRATAK OBRENOVIĆA

Posle proglasa tzv. Turskog ustava (1838), Knez Miloš je abdicirao u korist starijeg sina Milana, 1839. godine. Milan je posle 23 dana vladavine preminuo i nasledio ga je mlađi brat Mihailo. Period prve vladavine Kneza Mihaila (1839‐1842) bio je obeležen sukobima obrenovićevaca i tzv. Ustavobranitelja. Buna koju je predvodio vođa Ustavobranitelja, Toma Vučić‐Perišić (Vučićeva buna) 1842. godine, svrgla je sa vlasti Kneza Mihaila, a nova Velika narodna skupština je, uprkos protivljenju Porte, za kneza izabrala Karađorđevog najstarijeg sina, Mihailovog ađutanta, poručnika Aleksandra Karađorđevića.

Knez Aleksandar je bio vladar bez značajne uloge. Pristajao je uz Ustavobranitelje i krvavo se obračunavao sa obrenovićevcima. Međutim, Aleksandar je pokušavao da ojača svoje političke pozicije, što ga je kasnije dovelo u sukob sa Ustavobraniteljima. Za njegove vladavine Srbija je dobila Građanski i Policijski zakonik, razvijen je administrativni sistem i došlo je do značajnog prosvetnog, kulturnog i privrednog uspona. Srbija je pomagala Srpsku revoluciju u Vojvodini 1848. godine i uspešno prebrodila krizu za vreme Krimskog rata 1853‐1856. godine. Sve to, međutim, ipak nije bilo dovoljno da se učvrsti Aleksandrov položaj.

Posle nekoliko neuspelih zavera iz 1843. i 1844. godine, u septembru 1844. je izbila tzv. Katanska buna protiv Kneza Aleksandra. Nju je uz pomoć novca kneza Miloša, koji je tada sa Mihailom živeo u Beču, podigao Stojan Cukić. Na čelu sa Cukićem, 32 konjanika odevenih u mađarske konjanike ‐ husare ili katane, prešlo je u Srbiju kod Šapca. Ubrzo im se priključilo još oko 500 pobunjenika, ali je Kneževa vojska pod komandom Tome Vučića‐Perišića i Prote Mateje Nenadovića efikasno ugušila pobunu. Knez Aleksandar se, po Miloševom receptu, surovo obračunao sa pobunjenicima.

Protiv Kneza Aleksandra je 1857. godine, među Ustavobraniteljima i članovima Državnog saveta, skovana tzv. Tenkina zavera, nazvana tako po svom vođi, Stefanu Stefanoviću Tenki. Međutim, atentator, unajmljen da ubije Kneza, odao je vlastima zaveru, pa su zaverenici delom pohapšeni, delom prisilno penzionisani. Posle mešanja Porte u nastalu krizu, ubrzo je sazvana Svetoandrejska skupština koja je, 22. decembra 1858. godine, zbacila kneza Aleksandra i na vlast vratila Kneza Miloša Obrenovića. Jedan od prvih poteza novog ‐ starog kneza, bio je da se naredi hapšenje, a potom i ubistvo trovanjem Tome Vučića‐Perišića. Knez se osvetio za bunu iz 1842. i za poraz iz 1857. godine. Obrenovići su se ponovo obreli u Srbiji, a Karađorđevići u emigraciji.

.

UBIŠE KNjAZA !

Negde u aprilu 1868. godine, čuveni srpski vidovnjak Mitar Tarabić iz Kremne, saopštio je svome kumu i još jednom prijatelju svoju viziju da je „Knežev život tanji od dlake u bradi, da njemu nema dugog veka, ali da neće umreti od bolesti, već od dušmanske ruke iz naroda svog“.

Protiv Kneza Mihaila kovano je nekoliko zavera 1864‐1868. godine. Te 1868. godine, bilo je više dojava vlastima da je Knežev život ugrožen, ali policija nije na to obraćala pažnju i stepen njegove bezbednosti nije podignut na viši nivo. O pripremama za atentat na Kneza već se uveliko pričalo po čitavom Beogradu.

U vreme samog atentata, na Megdanu, glavnoj varoškoj raskrsnici u Užicu, Mitar Tarabić je prema pričama očevidaca imao iznenadnu viziju u kojoj je video i pucnjeve, i Knežev ropac, i žene koje vrište. Kao u transu povikao je: „Kuku narode! Izgibismo Knjaza! Ubiše Knjaza, ubiše Knjaza!“.

Knez Mihailo je ubijen 29. maja 1868. godine u atentatu, prilikom šetnje Košutnjakom. Trojica atentatora su prvo pucali u njega, a potom su ga dotukli noževima. Tom prilikom je ubijena i Mihailova sestra od strica Anka Konstantinović, a ranjena je njena kći Katarina, Mihailova ljubavnica kojom je nameravao da se oženi posle razvoda od Kneginje Julije. Ranjeni su i Knežev ađutant Svetozar Garašanin (sin Ilije Garašanina, bivšeg predsednika vlade) i posilni Mita Timarčević. Atentatorima je uspela da umakne neozleđena jedino Ankina majka ‐ Kneževa strina, sedamdesetdvogodišnja Tomanija Obrenović. Atentatu je izbegao i Ilija Garašanin, koji je zbog slabog zdravlja ostao da čeka svitu na klupi u Topčideru. Knez Mihailo je sahranjen u Sabornoj crkvi u Beogradu, tamo gde je osam godine ranije sahranjen njegov otac knez Miloš Veliki.

Atentatori i drugi učesnici zavere brzo su pohvatani (njih 13 od 15 optuženih). Izvršioci atentata su bili Lazar Marić, bivši predsednik suda iz Smedereva, Kosta Radovanović, sapundžija iz Šapca i Stanoje Rogić, trgovac iz Požarevca. Suđeno im je na brzinu, od 14. juna do 15. jula iste godine, za ubistvo vladara sa namerom državnog prevrata i dovođenja na vlast dinastije Karađorđević. Optužnica je naročito isticala da su optuženi „radikalsko‐karađorđevićevski elementi“, da su mnogi od njih „bez zanimanja“ i da su „po uverenju policijskih vlasti rđavoga vladanja“.

Čitav sudski proces „izrežirali“ su đeneral Milivoje Petrović Blaznavac, ministar vojni, i Nikola Hristić, predsednik vlade, da bi se odgovornost za atentat pripisala eks knezu Aleksandru Karađorđeviću i njegovom najstarijem sinu Petru, kao navodnim organizatorima i finansijerima zavere. Tome je naročito doprinela činjenica da su četvorica zaverenika, braća Radovanović, bili rođaci Aleksandrove supruge, kneginje Perside, a dvojica zaverenika, Sima i Svetozar Nenadović, Persidina rođena braća. Neprestano su isticani raniji krivični prekršaji nekih od optuženih, naročito ubistvo supruge koje je navodno počinio Lazar Marić, a koje nikada nije bilo dokazano.

Četrnaest optuženih je bilo osuđeno na smrt i streljano na Karaburmi, odmah sutradan po izricanju presude. Samo su dvojica optuženih, među kojima i Knez Aleksandar, u odsustvu osuđeni na 20 godina robije. Kasnije su streljana još dva oficira, zbog navodnog učešća u zaveri.

Sud je tražio od Mađarskih vlasti da izruči Srbiji kneza Aleksandra, ali pošto je odbijao da dostavi mađarskom pravosuđu dokaze protiv njega, Mađarska je taj zahtev odbila. Njemu je sudio mađarski sud u Pešti, od 27. januara do 6. februara 1869. godine i oslobodio ga krivice u nedostatku dokaza. Najsporniji u čitavoj priči je bio novac koji je Knez Aleksandar dao svojim pravnim zastupnicima koji su se našli među zaverenicima. Kasnije je bilo dokazano da je taj novac bio namenjen kupovini nekih nekretnina od turaka koji su napuštali Srbiju.

Gotovo svim osuđenima država je naplatila i visoke materijalne odštete, a imanja kneza Aleksandra su rasprodata bud zašto na javnoj aukciji, jer mu je presudom bilo zabranjeno da poseduje imovinu na teritoriji Srbije.

Iako su zaverenici imali nameru da ubistvom kneza Mihaila izvrše politički prevrat u Srbiji, iako su neki od njih bili pristalice ili rođaci Karađorđevića, sami Karađorđevići, kako je istorija to kasnije dokazala, nisu bili umešani u atentat od 29. maja 1868. godine. Sudski proces ubicama Kneza Mihaila poslužio je obrenovićevcima za politički obračun sa Karađorđevićima i njihovim pristalicama. Sa zaverenicima su povezivani, i za to politički proganjani i liberalni političari poput Svetozara Miletića i Vladimira Jovanovića.

Velika narodna skupština je, pošto Knez Mihailo nije imao zakonitih potomaka, za Kneza izabrala Milana Obrenovića IV, unuka gospodar Jevrema i Tomanije Obrenović. U ime maloletnog Kneza 1868‐1872. godine zemljom je upravljalo namesništvo u kome se nalazio i đeneral Milivoje Petrović Blaznavac. Blaznavac, za koga se u narodu pričalo da je jedno od mnogobrojne vanbračne dece Kneza Miloša, kasnije se oženio Katarinom Konstantinović, Mihailovom sestričinom i ljubavnicom.

.

RAT SA RADIKALIMA

Kako je knez i potonji kralj Milan (1868‐1889) vladao apsolutistički, nije čudo što su i protiv njega dizane bune, i da je i on bio meta atentata. Prvo je u vojsci, uoči Drugog Srpsko‐turskog rata 1877. godine izbila Topolska buna. U jesen 1883. godine, zbog oduzimanja oružja od obveznika Narodne vojske, izbila je čuvena Timočka buna. Milan se uvek efikasno i surovo obračunavao sa pobunjenicima. Ipak, u Milanovo vreme Karađorđevići više nisu bili optuživani za podsticanje pobuna. Milan je imao nove „dežurne krivce“ – Nikolu Pašića i Narodnu radikalnu stranku. Radikali, više‐manje uvek umešani u radnje protiv Kralja Milana, redovno su bili meta Kraljeve osvete. Neki od njih, bili su naravno i pristalice Karađorđevića.

Na Kralja Milana je dva puta neuspešno vršen atentat. Ilka Marković, udovica bivšeg predsednika vlade Jevrema Markovića, osuđenog na smrt i streljanog zbog učeća u Topolskoj buni, pucala je na Kralja Milana 1882. godine u Beogradskoj Sabornoj crkvi (Ilkin atentat). Osuđena je prvo na smrt, pa potom na doživotnu robiju. Obesila se u zatvoru naredne godine.

Drugi atentat na Milana izvršen je na Ivanjdan 6. jula 1899. godine, kada on već nije bio vladar Srbije, već samo vrhovni komandant Aktivne vojske (Ivanjdanski atentat). I ovaj put na meti Kraljeve odmazde našli su se Radikali.
.

MAJSKI PREVRAT

Uzrok Majskog prevrata 1903. godine i nestanka dinastije Obrenović sa istorijske pozornice nije bio samo neprimerena ženidba Kralja Aleksandra sa Dragom Mašin. U vreme Aleksandrove vladavine pogoršani su odnosi sa Austrougarskom, a potom i sa Rusijom.

Aleksandar je bio osion i nestalan vladar‐autokrata. Četiri puta je menjao ustave, još češće je po svome ćefu menjao vlade. Svađao je i cepao političke stranke i njihove prvake. Draga Mašin se otvoreno mešala u politiku, a njena braća su se u javnosti krajnje bahato ponašala. Kako Aleksandar i Draga nisu imali potomke, u igri oko nasledstva prestola javila su se i Dragina braća. Stanje u vojsci bivalo je sve lošije, daleko od onog ideala koji je reformama stvorio Kralj Milan. Teško stečene političke i građanske slobode, sloboda štampe i govora, koje je garantovao ustav iz 1888. godine svakodnevno su kršena.

Grupa oficira, koja je na kraju brojala oko 800 pripadnika širom Srbije, i jedan manji broj građanskih lica pripremali su od 1901. godine zaveru za svrgavanje i ubistvo kraljevskog para. Vođa zaverenika tada je bio kapetan Dragutin Dimitrijević Apis. Od viših oficira u zaveru je bio uključen i penzionisani pukovnik Aleksandar Mašin, Dragin bivši dever, koji ju je krivio za preranu smrt svoga brata. Među građanskim licima u zaveri su bili i neki političari – liberali, naprednjaci, inače obrenovićevci (poput Đorđa Genčića, nekada davno Draginog ljubavnika), ali i osvedočeni karađorđevićevci poput trgovca, masona Nikole Hadži Tome.

Godinu dana pre Majskog prevrata, 1902. godine, jedan pristalica Karađorđevića, Rade Alavantić, obučen u đeneralsku uniformu prešao je, kod Šapca, Savu, sa još četvoricom ljudi iz Sremske Mitrovice. Na prevaru je preuzeo komandu nad carinskom postavom, zauzeo šabačku Opštinu i zapalio arhivu. Alavantića, kome je tri godine ranije već suđeno u odsustvu za učešće u Ivanjdanskom atentatu, ubili su žandarmi pri pokušaju zauzimanja žandarmerijske kasarne. Njegove poslednje reči bile su: „Živeo Petar Karađorđević !“.

U noći između 28. i 29. maja (po Julijanskom kalendaru) 1903. godine, organizovanom akcijom zaverenika po čitavom Beogradu i garnizonima u unutrašnjosti, svrgnuti su kralj Aleksandar i kraljica Draga – poslednji Obrenovići. Zaverenici su upali u Dvor i, kada su posle ponoći uspeli da otkriju skrovište Kraljevskog para, ubili su ih sa više desetina hitaca, upravo na dan kada je, 35 godina ranije ubijen Knez Mihailo. Polunaga tela Kraljevskog para bačena su sa balkona u dvorište Dvora i iskasapljena sabljama. Iste noći streljana su i Dragina braća – Nikodije i Nikola, a ostatak njene porodice proteran je iz Srbije. Ubijeni su i predsednik vlade i ministar vojni. Vojska je za novog srpskog Kralja izvikala, Voždovog unuka, sina eks Kneza Aleksandra, Petra Karađorđevića. Petrov „izbor“, nekoliko meseci kasnije je potvrdila i Narodna skupština.

Tela poslednjih Obrenovića sahranjena su iste noći, tajno, u staroj crkvi Svetog Marka u Beogradu. Ta crkva je srušena u šestoaprilskom bombardovanju 1941. godine. Godinu dana kasnije njihova tela prebačena su u novu – sadašnju Markovu crkvu, gde i danas počivaju. Svake godine, 11.juna (po Gregorijanskom kalendaru), u crkvi Svetog Marka služi se godišnji pomen Kralju Aleksandru i Dragi, kome prisustvuje stotinak građana.

Posle Majskog prevrata, mnoge zapadne zemlje uvele su političke sankcije Kraljevini Srbiji. U sprovođenju sankcija, bojkotu Srbije i zahtevima za smenu i procesuiranje zaverenika‐kraljoubica prednjačila je Velika Britanija. Pored Austrougarske i Rusije, i Britanija je, od strane potonjih istoričara, sumnjičena za umešanost u Majski prevrat. Sve tri velike sile bile su upoznate sa pripremom zavere. Ozbiljno su razmatrale pitanje: Šta posle Obrenovića?

Republika nije dolazila u obzir, kako među velikim silama, tako i u samoj Srbiji. Za nju su se zalagali samo retki intelektualci poput Jovana Skerlića. Nekog ruskog plemića kao srpskog Kralja ne bi prihvatile ni Austrija ni Engleska, dok nemačkog pretendenta nisu hteli ni rusi ni englezi. Crnogorski Knez Mirko, mlađi sin Kralja Nikole, a inače zet Obrenovića, koji je ozbiljno računao na srpski presto, nije bio po volji Austrougarske, jer bi to dovelo do ujedinjenja Crne Gore i Srbije i geografski sprečavalo politiku prodora na Istok (Drang nach Osten). Englezi su predlagali za vladara Srbije Princa Artura Vojvodu od Kanoa i Stratherna (1850‐1942), trećeg po redu sina Kraljice Viktorije. Odluka srpskog naroda da ponovo izaberu vladara iz naroda a ne stranca, kao i slaganje Austrije i Rusije sa ovim izborom, izgleda da je razljutila britance mnogo više nego sam čin kraljeubistva. Srbiji je oprošteno tek 1907. godine, kada je opasnost od izbijanja Svetskog rata već bila na pomolu i kada je Britancima trebao saveznik na Balkanu.

Istorija je dokazala da Petar I Karađorđević nije bio direktno umešan u ubistvo poslednjih Obrenovića, mada ga je Zapadna štampa označavala kao centralnu ličnost zavere. Od strane Nikole Hadži Tome bio je upoznat sa idejom o prevratu. Prema nekim tvrdnjama ponudio je novac da se pomogne puč, ali su zaverenici to odbili.

Posle povratka Karađorđevića na vlast u Srbiji nijednoj ulici koja je nosila ime Obrenovića nije promenjen naziv. Ipak, do danas, jedini Karađorđević koji se poklonio senima poslednjih Obrenovića u Markovoj crkvi bio je Knez Aleksandar (Pavlov) Karađođević, 2001. godine.

Ako bi se za 1817. godinu moglo reći da je tada „učinjeno ubistvo da bi se izbegla greška“, onda bi se i za 1903. moglo reći da je i tada počinjeno ubistvo (doduše nekoliko njih) da bi se izbegla jedna politička greška – prelazak prestolonasledstva na Lunjevice, dalja izolacija zemlje i pogoršanje unutrašnjih političkih prilika, ili da bi se napravio jedan dobar politički pomak – izbor za Kralja Petra I Karađorđevića, demokrate, liberala i ratnika.

.

Pod jedan barjak

Dolazim na misao da bi taj ludi rat Crvene i Bele ruže trebalo prekinuti, utoliko pre što ulazimo u 20. vek pun novih problema. Trebalo bi sklopiti knjigu nad tim gotovo stogodišnjim ratom i okupiti se oko jednog barjaka“. Đorđe Genčić (†1939), Liberalni političar, nekada vatreni obrenovićevac, jedan od civilnih vođa Majskog prevrata

.

Divlji vepar protiv zmije

Skoro vek dug sukob dveju srpskih dinastija često se poredi sa jednim istorijskim događajem iz engleske istorije – Ratom dveju ruža (Ratom crvene i bele ruže), ratom dinastija Lankaster i Jork oko engleskog prestola 1455‐1485. godine. Naziv ovome ratu dala je činjenica da su Lankasteri u svom grbu imali crvenu, a Jorkovi belu ružu.

Specifičnost heraldike Karađorđevog doba bila je veprova glava probodena strelom – fiktivni grb antičke Tribalije, to jest Šumadije. I danas se ovaj motiv vezuje za Karađorđa i Karađorđeviće, pa se nalazi na grbovima koji su sa njihovim imenom povezani (grb i zastava Beogradske opštine Voždovac, grb i zastava opštine Topola i sl.). Neki tumači ovog grba išli su daleko izvan okvira heraldike i vezivali ovu veprovu glavu sa veprovom glavom koja u Indiji simboliše kastu kšatrija – ratnika i vladara.

Specifičnost svih porodičnih grbova Obrenovića bio je uroboros – zmija obavijena oko štita na grbu, koja sama sebi grize rep. Uroboros se smatra simbolom večnog obnavljanja i večnosti uopšte

.

ČIJA JE VLAST OD NARODA?

Karađorđe je izabran za vođu ustanka – Vožda, odlukom skupštine viđenijih srba u Orašcu, na Sretenje 1804. godine. Tu odluku je potvrdila i Narodna skupština 1807. godine. Prema dogovoru Karađorđa sa glavešinama na Svetog Klimenta 1808. godine u Topoli i prema odluci Narodne skupštine na Svetog Andreju Prvozvanog, iste godine u Beogradu, ustavnim aktom je potvrđeno po muškoj liniji od Karađorđa nasledno „Verhovno predvoditeljstvo i gospodarstvo nad celom Srbijom“.

Odlukom Narodne skupštine 1842. godine, za Kneza je, doduše izbornog a ne naslednog, izabran Karađorđev sin Aleksandar. Njegovog sina Petra I je za naslednog Kralja Srbije izabrala Narodna skupština 2. juna 1903., što je potvrđeno Ustavom od 18. juna iste godine. Petra je, posle abdikacije starijeg sina Đorđa 27. marta 1909., na prestolu nasledio 1921. godine, sada već kao Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca, Kralj Aleksandar I. Nasledstvo vlasti Karađođevica u Kraljevini SHS i Jugoslaviji potvrdili su ustavi iz 1921. i 1931. godine.

Skupština u Takovu, na Cveti 1815. godine, pored živog naslednog srpskog Vožda, izabrala je Miloša Obrenovića za vođu ustanka. Time nije Karađorđe lišen naslednog „predvoditeljstva i gospodarstva“, niti je Miloš izabran za naslednog vladara. Turci su Miloša postavili 1815. za Beogradskog vezira pod vlašću Marašli Ali‐paše. Mitrovdanska skupština narodnih starešina proglasila je Miloša za naslednog Kneza Srbije 7. novembra 1817. godine, tri ipo meseca nakon ubistva Karađorđa, što su kasnije potvrdili i svi nahijski Knezovi i predstavnici Crkve. Beratom iz 1830. turci su Milošu obećali nasledno Kneževstvo na šta su se kasnije pozivali i Sretenjski i Turski ustav. Sretenjski ustav donela je 1835. godine srpska Narodna skupština, ali je on ukinut posle nešto više od mesec dana. Sultanski hatišerif – tzv. Turski ustav iz 1838. godine, potvrdio je nasledno Kneževstvo Obrenovićima, ali je taj akt „darovan od njegovog visočanstva (sultana Mehmeda II) žiteljima njegove provincije Srbije“, kako u preambuli Hatišerifa i stoji.

U Ustavu iz 1869. godine Milan Obrenović IV proglašen naslednim Knezom “po volji narodnoj“. Nasledno Kraljevstvo Obrenovićima je potvrdio Ustav iz 1888. godine. Ustav iz 1901. godine koji je to potvrđivao nije bio akt narodne volje i demokratske procedure, već samovoljni akt Kralja Aleksandra i napredne stranke.

.

DIPLOMATE I RATNICI

Profesor Dr Radoš Ljušić, veliki poznavalac naše istorije 19. veka i dinastije Obrenović, mišljenja je da su Krađorđevići i danas daleko popularnija dinastija međ’ srbima. Prema Dr Ljušiću na to je uticala činjenica da ima još uvek živih naraštaja iz doba vladavine Karađorđevića (pre Drugog svetskog rata), da ima još uvek živih Karađorđevića, da u nas postoje monarhističke političke i društvene organizacije naklonjene Karađorđevićima, a da su Obrenovići 1903. godine definitivno sišli sa istorijske pozornice.

Svi srpski ustavi (1835, 1838, 1869, 1888 i 1901. godine) doneti su za vreme vladavine Obrenovića. Čak je i ustav iz 19o3. samo neznatno izmenjen Ustav iz 1888. godine. Ipak svi Obrenovići su vladali apsolutistički, dok su Karađorđevići bili pretežno demokratski vladari: Karađorđevu vlast ograničavale su Vojvode i institucije, Kneza Aleksandra Ustavobranitelji, dok se doba Kralja Petra I smatra zlatnim dobom srpske demokratije. Jedino se u ograničenim političkim slobodama živelo u vreme tzv. diktature Kralja Aleksandra I Karadjordjevića (1929‐1934).

Karađorđevići su od 1804. do 1918. godine vodili četiri rata: Prvi srpski ustanak, Prvi i drugi balkanski rat i Prvi svetski rat. Ratovima su širili državu i objedinjavali srbe ali i stvorili južnoslovensku državu. Od ova četiri rata jedino je Prvi srpski ustanak bio na kraju vojno neuspešan, ali je i on pokazao srbima da Srbija ponovo može biti slobodna.

Obrenovići su od 1815. do 1885. godine ratovali takođe četiri puta: Drugi srpski ustanak, Prvi i drugi srpsko‐turski rat i Srpsko‐bugarski rat. Učinak tih ratova je bio polovičan. Polovinu tih ratova su izgubili. Ipak,u doba Obrenovića Srbija je postala prvo autonomna (1830. i 1833.), a potom i nezavisna i međunarodno priznata država (1878.), a potom se uzdigla i u rang Kraljevine (1882.). Zato nije čudno što istoričari i narod drže Obrenoviće za diplomate, a Karađorđeviće za ratnike.

Dinastija Obrenović vladala je isključivo Srbijom i Srbima, dok su Karađorđevići svoju vlast posle 1918. godine proširili i na Hrvate i Slovence vladajući Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca tj. Kraljevinom Jugoslavijom. To je još jedna razlika između ove dve dinastije. Po istorijskom vremenu u kome su vladali i načinu na koji su vladali, Obrenovići nekako više pripadaju 19., a Karađorđevići 20. veku.

.

IMA LI OBRENOVIĆA ?

Obrenovići se obično smatraju izumrlom dinastijom. Da li je to zaista tako?

Opštinski sud u Gornjem Milanovcu, presudom od 5. maja 2004. godine potvrdio je da su braća Jakovljević, Srboljub (70) iz Gornjeg Milanovca, i Slobodan (63) iz Beograda, potomci starijeg Miloševog polubrata Jakova (†1811.), po muškoj liniji. Da je Jakovljev potomak, doduše po ženskoj liniji, tvrdi i Milutin Novaković (87) iz Donje Gorevice kod Čačka. Ovi potomci žele, između ostalog, da ponovo pokrenu pravni postupak u Francuskoj u vezi testamenta Kraljice Natalije Obrenović (†1941.), koji je još 1957. godine stavljen ad acta jer živi potomci Obrenovića tada nisu mogli biti pronađeni. Tvrdi se da su se do 1945. krili od Karađorđevića, a potom od komunista (?!).

Pitanje je šta bi po tom testamentu oni i mogla da naslede, jer je Kraljica Natalija najveći deo svoje imovine ostavila Rimokatoličkoj crkvi. Ne zna se, za sada, i da li ovi potomci imaju neke političke pretenzije.

Po rečima istoričara Dr Čedomira Antića „Jakovljevići nisu deo vladarskog doma Obrenovića“, jer su njega činili samo najbliži rođaci Kneza Miloša – njegovi i potomci njegove rođene braće Jevrema i Jovana. Što se tiče nekog materijalnog nasledstva Obrenovića u Srbiji, nekretnine Obrenovića su odavno uništene (posle 1903.), ili propale vremenom. Milošev novac je potrošio još Knez Mihailo (između ostalog i na državne i javne potrebe). Kralj Milan je bio poznat kao kockar i bonvivan, dok iza Kralja Aleksandra nije ostalo ništa od novca.

Po rečima profesora Ljušića „Obrenovići su izumrla dinastija“. Krvne veze sa Crnogorskom dinastijom Petrović‐Njegoš jače su kod Karađorđevića nego kod Obrenovića. Kralj Petar I bio je oženjen Kneginjom Zorkom (Ljubicom), ćerkom Kralja Nikole. Praunuka gospodara Jevrema Obrenovića Natalija bila je udata za Nikolinog mlađeg sina Mirka Petrovića, ali oni nisu imali potomke.

U Italiji i Francuskoj ima nekoliko lažnih potomaka Obrenovića koji se za takve izdaju nadajući se nekom novcu Obrenovića koji se navodno nalazi na više od veka starim računima u Švajcarskoj.

Više od 30 potomaka Vladarskog Doma Karađorđević je danas živo. Radi se o potomcima Kralja Aleksandra I i Kneza Pavla Karađođevića. Neki od njih žive u Srbiji, a neki je redovno posećuju.

.

Sukob na celuloidu

Ubistvo Karađorđa ostalo je «zabeleženo» u TV drami «Ubistvo Vožda» i u jednoj epizodi čuvene TV serije »Vuk Karadžić».

O ubistvi Kneza Mihaila nije snimljen nijedan film, serija ili TV drama. Temom Majskog prevrata bavila se TV serija «Kraj dinastije Obrenović» iz 2003. godine, ali što je malo poznato i sedam igranih filmova strane produkcije snimljenih između 1903. i 1932. godine. Kraljeubistvo prikazuju francuski filmovi «Ubistvo srpske Kraljevske porodice» i «Tragedija u Beogradu» iz 1903. i 1909. godine, kao i engleski filmovi «Ubistvo srpskog Kralja i Kraljice» i «Srpska tragedija», snimljenih ubrzo po samom Prevratu. U Austriji je 1920. snimljen film «Kraljica Draga» sa tada čuvenom Magdom Sonjom u naslovnoj ulozi, a u Nemačkoj film «Ljubimica guvernera», 1927., koji tretira iatu temu. U Holivudskom filmu iz 1932. godine «Žena naređuje», Dragu je igrala čuvena Pola Negri, a njenog ljubavnika Bejzil Retboun, kasnije poznat po ulozi Šerloka Holmsa.

. . .

Ovaj tekst nastao je u okviru naučnoistraživačke delatnosti Fonda „Princeza Olivera“ www.princezaoliverafond.org.rs

7 komentara

  • Karadjordje nije bio kralj niti vladar, tako da je besmisleno izjednačavati nervoznog i naprsitig čoveka piskava glasa sa „neobičnom arbanaškom puškom“(?!) lakomog na žene, bratoubicu i oceubicu, koji je žive žene kao veštice pekao na ražnju, a to je sve Karadjorrdje, sa Milošem! UZ to, nije tačno ni to da je Karađordje poveo ustanak: prvi vođša je bio Janko Katić i tek kada se on odrekao vođstva tog se prihvatio Karađorđe. Razlog zašto je njemu povereno je jer se smatralo da ako je domaćin na čelu ustanka, više sveta prići i delovaće sve ozbiljnije. Samog Karađordja nisu najbolje poznavali jer je bio došljak iz C. Gore i to pobegao pred krvnom osvetom od Šiptara, te se govorilo i o njegovom arbanaškom poreklu…

  • Au Tiko jel ti dobro, o čemu ti to.. Karađorđe nije mogao da bježi iz C.Gore jer u njoj nije ni rodjen.. u današnjoj CG tačnije u Vasojevićima (selu „Kralje“ kod Andrijevice) koja usput rečeno nosi ime po Andriji Nemanjiću, je rodjen njegov deda koji se odselio za Srbiju, u kojoj je Karađorđe svoje staro prezime zamijenio prezimenom po očevom imenu t.j. Petru.. kakvi su te šiptari spopali nije imao dodirnih tačaka sa njima.. tvoje odvratne bljuvotine o Karađorđu stoje naspram Gorskog Vijenca kome je Njegoš posvetio isti, pa ti sam prosudi ko je istinitiji ti ili Vladika Rade…
    ako si Srbskog Roda bolje se informiši i ne blebeći a ako nisi neka ti je na čast..
    sve najbolje bez ironije..

  • Карађорђевићи потичу од Војиновића, другу грану Војиновића чине Бранковићи а трећу Алтомановићи. Карађоређев деда је једно време био на Пештери где су га Турци з неког разлога хтели ликвидирати. Спасила га је муслиманска породица Кучевићи коју је пре неку годину посетио Александар Павлов Карађорђевић. Иначе из села Краље код Берана је Карађорђева мајка Марица звана Катана а Карађорђе се иначе родио у Вишевцу код Тополе. Како је једна од Немањића принцеза била удата у Војиновиће, то значи да Карађорђевићи имају Немањића крви, а још једном су је потврдили и добили крви свих европских династија преко Краљице Марије! ЖИВЕЛА КРАЉЕВИНА СРБИЈА, ЖИВЕЛИ КАРАЂОРЂЕВИЋИ!

  • Vise gluposti ne procitah u zivotu nego u ovom postu @tika.
    Karadjordje je bio vladar, kao sto je lepo objasnjeno, izabrani nasledni vladar u zvanju vozda. Milos je bio knez koga su postavili Turci a za naslednog vladara je biran tek kad je smaknuo svog kuma. Ni jedan nije bio kralj.
    Karadjordje mozda jeste bio lakom na zene, mada o tome ne postoje nikakvi zapisi, ali sta onda reci za Milosa? Jadna je knjeginja Ljubica bila pored njega. Ako se ne varam postoji prica da je cak jednu njegovu ljubavnicu licno ubila. Da se ne pominje to sto su skoro svi Obrenovici imali itekako zanimljive dogodovstine u ljubavnom zivitu, knez Mihailo, koga jedino od Obrenovica zaista postujem, petljao se sa svojom rodjakom, Milanovim ljubavnicama se ne zna broja, a neke su mu bile i rodjake, Aleksandar se zakacio za zenu sumnjivog morala.
    Karadjordje je bio strog i pravican i zato su ga postovali. Pokazao je da ne sudi ni po babu ni po stricevima pa je i svoje rodjake najstrasnijim kaznama kaznjavao. Karadjordje je zabranjivao „istrage vestica“ po Srbiji.
    Pricu o podizanju prvog ustanka necu ni da komentarisem jer je znaju i ptice na grani, osim tike, dovoljno je reci da Janko katic nije bio ni u jednoj kombinaciji vodja ustanka.
    Drugi su objasnili da je Karadjordje rodjen u Srbiji.
    Legitimno je biti naklonjen Obrenovicima, ali je jednostavno prosto i glupo kada se neobrazovani ljudi trpaju tamo gde im nije mesto.

  • Не знам зашто, али нажалост то нико не спомиње.
    Сукоб двеју династија није започео убиством Карађаорђа. Све је почело још 1810. године. Ако познајете српску историју, онда Вам је познато да је кнез Милош осим своја два рођена брата господар Јована и Јеврема имао и два брата по мајци – господар Јакова и војводу Милана Обреновића. Војвода Милан је био један од виђенијих људи свога времена и познати трговац, а такође један од 10 најпознатијих устаника у време Првог српског устанка. Захваљујући њему кнез Милош се оженио, постао добар трговац и на крају наследник на месту команданта Рудничке нахије по Милановом одласку у Румунију, као вођа српске депутације. Тамо је радио на пословима прикупљања људства, муниције и новца за потребе устаника. Свој посао је савесно и добро обављао. Године 1810. када је почео да се назире пропаст устанка, Карађорђе је у војводи Милану видео опозицију и опасност по своју власт, и наредио своме писару да када оде у Букурешт да Милану однесе писма и наређења, том приликом га и отрује.
    Тако се и догодило. С обзиром да је кнез Милош много волео и поштовао свога брата, а да је убрзо и сазнао ко је кривац за његову смрт, одлучио је да га освети. На освету је чекао 7 година, када је Карађорђе убијен.

  • Lepo srocen tekst bez favorizovanja bilo koje dinastije.Nadajmo se da će međusobni sukobi među Srbima jednom zanavek nestati,te ćemo opet povratiti staru slavu!

Ostavite komentar