Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

Aleutski starac šaman, beli ljudi i ruski misionar Sveti Inokentije Moskovski – Putokaz za Carstvo Nebesko

Sveti Inokentije Moskovski

ČUDNI SU PUTEVI BOŽIJI

Šaman i sveštenik. Beli ljudi aleutskog šamana i susret sa ruskim sveštenikom misionarom. 

 

Odlomak iz uzbudljive autobiografske i misionarske knjige o pokrštavanju nomada i indijanskih naroda u Sibiru i ostrvima u Beringovom moru – „Putokaz za Carstvo Nebesko“ od Svetog Inokentija Moskovskog, Apostola Aljaske i Kamčatke, koji je od 1823 gosine sledećih 45 godina proveo po istočnom Sibiru, Americi i Beringovom moru, pokrstivši preko 10.000 domorodaca i gradeći mnogo crkava za nove hrišćane.

ALEUTSKI ŠAMAN KOJI TO NIJE HTEO DA BUDE

Kada je nastupio Veliki post 1828. godine otac Jovan je pošao da obiđe svoje parohijane koji su živeli na drugim ostrvima. Put je vodio ka ostrvu Akun koje se nalazi severo-istočno od Unalaške. Otac Jovan je prvi put posećivao ta mesta i kako se samo iznenadio kad je na obali ugledao meštane svečano obučene, kao za praznik..

Šaman i misionar Aleuti ribari ostrvski narod iz Beringovog mora

Izašao je na obalu, a ostrvljani su pohitali da ga pozdrave i izraze radost zbog njegovog dolaska.

„Zašto ste tako svečano doterani?“ – interesovao se otac Jovan.

Tumač Panjkov je preveo njegovo pitanje, a onda je, saslušavši odgovor jednoga od starijih Aleuta, rekao: „Znali su da si krenuo i da danas treba da dođeš kod njih, pa su izašli na obalu da bi te dočekali kako treba“.

„A kako ste znali da ću vas posetiti baš danas, i na osnovu čega ste zaključili da sam upravo ja otac Jovan?“ – upitao je baćuška, začudivši se još više.

„Naš šaman, starac Ivan Smirenikov iz Rečešnog, rekao nam je: ‘Čekajte, danas će vam doći sveštenik; već je krenuo; on će vas učiti kako da se molimo Bogu‘. Uz to te je i opisao, baš onako kako te vidimo“.

Otac Jovan je znao da su se među Aleutima sačuvala različita stara sujeverja, i da su šamani imali uticaj na svoje saplemenike. Ipak, bilo mu je čudno to što im je ovaj šaman zapovedio da slušaju sveštenika.

„Mogu li da vidim tog starca – šamana?“

„Zašto da ne, naravno da možeš, ali on sada nije ovde. Kada bude došao reći ćemo mu. Uostalom, on će i bez nas da dođe kod tebe“.

Ove reči su neobično iznenadile oca Jovana, no pošto je morao da se pobrine oko pripreme žitelja Akuna za pričešće, nije imao vremena da razmišlja o njima. Objašnjavao je svojoj duhovnoj deci osnovne dogmate pravoslavne vere, pričao im je o značaju posta, da bi nastavio o tome kako se treba ispovedati. Posle nekog vremena pridružio im se i Ivan Smirenikov. Ovaj stari Aleut živeo u Rečešnom, desetak kilometara od glavnog naselja u kome se zaustavio otac Jovan, a došao je kako bi se pripremio za pričešće i čuo baćuškine pouke. No, ispalo je tako da otac Jovan za vreme ispovesti nije upitao Smirenikova zašto ga zemljaci nazivaju šamanom. I posle pričešća čestitao je starcu na primanju Svetih Tajni, blagoslovio ga je i otpustio, a da mu nije postavio to pitanje. Posle nekog vremena kod oca Jovana je došao ostrvski poglavica i saopštio mu je da je Smirenikov uvređen na baćušku jer ga nije pitao zašto ga zovu šamanom i pre svega zbog toga što svešteničkom vlašću nije zabranio ostalima da ga tako nazivaju.

„I još je rekao – prevodio je Ivan Panjkov – da on nije nikakav šaman, i da je taj naziv za njega neprijatan i uvredljiv„.

Otac Jovan se prisetio da je u svojim poukama iz sveštene istorije zbog kratkoće vremena ponešto i propuštao, ali stari Smirenikov je uvek bio spreman da ga dopuni, a ponekad je potvrđivao rečeno tonom čoveka koji poznaje Sveto Pismo. Otac Jovan je znao da osim oca Makarija, koji je ovo ostrvo posećivao pre više od trideset godina i koji je krstio sve ovdašnje Aleute, drugih misionara tu nije bilo.

„Ivane, šta ti znaš o Smirenikovu“ – upitao je otac Jovan svog pomoćnika Panjkova.

„Ja baćuška znam da ga svi stanovnici ostrva poštuju kao šamana. Ne znam da li je šaman, ali svakako nije običan čovek. Pre tri godine žena poglavice Fjodora Žarova iz sela Arteljnovo pala je u zamku za lisice. Vi ste već ne jednom čuli, pa i videli, šta znači pasti u takvu zamku. Sva tri oštra gvozdena zupca zarila su se pravo u koleno. Nogu su oslobodili iz stupice, ali rana je bila užasna i bol neizdržljiv. Njeni rođaci su zamolili starca da je isceli, a on je malo razmislio i rekao da će ujutro biti zdrava. Zaista, ujutro je ustala i počela da hoda ne osećajući nikakav bol, i do danas je sasvim zdrava“.

„U zimu iste godine kada se dogodilo to sa Fjodorovom ženom – priključio se razgovoru mladi Aleut koji je došao zajedno sa poglavicom – imali smo veliku nestašicu hrane, pa su neki od naših zamolili starog Smirenikova da nam da kita i on je obećao da će zamoliti. Ubrzo potom uputio nas je na mesto gde ćemo naći kita: i zaista, kada smo došli tamo, našli smo celog svežeg kita upravo tamo gde je on rekao“.

„A prošle jeseni – rekao je poglavica – svi smo te očekivali, baćuška, jer smo poslali ljude sa Akuna da te pozovu. Ivan je pak tvrdio da nećeš doći u jesen, nego na proleće“.

„Zaista, vetrovi su me zadržali, a kasnije se vreme pokvarilo, pa sam odložio svoj put do proleća“ – prisetio se otac Jovan.

Ove priče ubedile su oca Jovana da treba da se sretne starog Smirenikova i on je poslao po njega. Međutim, ovaj je već i sam krenuo u susret glasnicima: „Znam da me zove otac Jovan, krenuo sam k njemu„.

Otac Jovan je počeo da ispituje Smirenikova zašto se uvredio, kako živi, upitao ga je za porodicu i prijatelje. Stari Aleut je iskreno i jednostavno odgovarao na sva pitanja.

„Znaš li da čitaš i pišeš?“ – upitao ga je baćuška.

„Ne, uopšte ne znam“ – odgovorio je starčić.

Ovo je bilo čudno, jer je za vreme besede Ivan Smirenikov pokazao da dobro poznaje i glavne molitve i Jevanđelje.

„Kaži mi, kako si znao dan mog dolaska, pa si čak i opisao braći kako izgledam? Čuo sam takođe da ti lečiš bolesti i umeš da predskažeš buduće događaje“.

Ivan Smirenikov je prostosrdačno započeo svoju zadivljujuću priču:

„Za tvoj dolazak rekla su mi dva moja prijatelja“.

„Ko su oni?“ – prekinuo ga je otac Jovan.

Beli ljudi. Ubrzo nakon što nas je otac Makarije krstio, došao mi je jedan od njih, a posle i drugi. Beli u licu, sa belim odeždama. Rekoše da su poslani od Boga kako bi me učili veri i čuvali. I evo već trideset godina viđam ih gotovo svakodnevno, dolaze po danu ili predveče. Noću se ne pojavljuju. Oni su mi i pričali o onome što sam čuo od tebe, često su mi pomagali, a ponekad, kada ih zamolim, pomažu i drugima. Kada zatražim pomoć za druge, oni mi odgovore: ‘Zamolićemo Boga, pa ako to bude Njegova volja, ispunićemo’. Ponekad su mi pričali i o onome što se događa na drugim mestima„.

„Reci mi, Ivane, a kako oni uče da se treba moliti, njima ili Bogu?“ – iznova je postavio pitanje otac Jovan.

Svaki put su govorili da je sve moguće silom Boga Svemogućeg. Učili su da se treba moliti Tvorcu duhom i srcem, a ponekad su se i dugo molili zajedno sa mnom. Pokazivali su mi kako da pravilno izobražavam krst na telu i upozoravali su me da nijedno delo ne započinjem a da se prethodno ne pomolim. Zapovedili su mi da ne jedem rano ujutro, da ne jedem tek ubijenu ribu i još toplu životinju, a da neke ptice i morska stvorenja uopšte ne upotrebljavam kao hranu. Govorili su, da su Bogu protivni ubistvo, krađa, svaka prevara i koristoljubivost, a posebno su zapovedili čuvanje čistote pre braka i u braku„.

„A da li su ti se tvoji prijatelji javljali posle ispovesti i Pričešća? I jesu li ti zapovedili da me slušaš?“ –interesovao se otac Jovan.

„Da, video sam se sa njima. Rekli su mi da nikome ne pričam o svojim ispoveđenim gresima i da posle pričešća ne jedem odmah mrsnu hranu. Za tebe su kazali da slušam tvoje učenje, a druge Ruse, lovce, koji ne postupaju onako kako ti učiš, da ne slušam. Video sam ih i danas, upravo oni su mi saopštili kako želiš da me vidiš, da treba da pođem i sve ti ispričam, i da se ničega ne plašim“.

„A kada ti se jave, šta osećaš – radost ili tugu?“

„Ako učinim nešto loše, onda moja duša kada ih vidi oseća stid i neugodnost, a inače, ne osećam nikakav strah. No, veoma me vređa to što me mnogi smatraju za šamana. Jednom sam ih čak zamolio da više ne dolaze, jer neću da budem šaman, ali oni su odgovorili da im nije zapoveđeno da me ostave. A kada sam upitao zašto se ne javljaju drugima, takođe su odgovorili da im nije zapoveđeno. I još ponešto su mi rekli o tebi: da ćeš u bliskoj budućnosti poslati svoju porodicu na kopno, a sam ćeš poći preko velike vode kod velikog čoveka i govorićeš sa njim“.

Otac Jovan je bio zatečen onim što je čuo. Teško da se kod Smirenikova moglo primetiti nešto što bi ukazivalo na prelest. Pošto je malo razmislio, baćuška je rešio da zamoli starca za susret sa njegovim neobičnim prijateljima:

„Reci mi, mogu li ja da ih vidim i da porazgovaram sa njima?“

„Ne znam, pitaću“ – glasio je odgovor.

Oprostili su se i starac je otišao, dok se otac Jovan uputio na obližnja ostrva. Po povratku sa kratkog putovanja, otac Jovan je sreo Smirenikova, iz čijeg se držanja moglo zaključiti da ima odgovor.

„Jesi li upitao svoje bele ljude da li žele da me prime?“ – interesovao se otac Jovan blagosiljajući Smirenikova.

„Pitao sam. Rekli su da možeš da se vidiš sa njima ako želiš. I još su dodali: ‘Zašto bi da nas vidi, kada vas i sam uči onome čemu mi učimo? Zar nas još uvek smatra za đavole?’. Hajde da pođemo, odvešću te k njima“.

Ove reči su porazile oca Jovana i obuzeo ga je pobožni strah.

„Šta ako ih vidim – razmišljao je – te anđele, i oni potvrde to što je rekao starac? I kako da pođem kod njih? Pa ja sam grešan čovek, nedostojan da govorim sa anđelima. To je gordost i samouverenost, i hoću li odoleti da ne počnem da umišljam o sebi? Uostalom, kakva je potreba da govorim sa njima, ako je njihovo učenje ispravno, hrišćansko? Da me to na traženje ovog susreta ne primorava lukava ljubopitljivost? I kako da to učinim bez blagoslova?“

Tako je rešio da se odrekne susreta sa neobičnim prijateljima Ivana Smirenikova.

„Oni su u pravu – rekao je starcu – nema potrebe da ih vidim. na osnovu svega, jasno je da duhovni koji ti se javljaju nisu đavoli, zato slušaj njihova učenja i pouke, osim ako su protivni onome čemu sam vas ja učio na zajedničkom sabranju. Ali drugima, kada te pitaju za budućnost i mole tvoju pomoć, reci da sami zamole Boga, kao zajedničkog Oca svih. Ne branim ti da lečiš, ali s tim da onome koga nameravaš da izlečiš kažeš da ne lečiš svojom silom, nego Božijom. I savetuj da se revnosnije mole i blagodare Jedinom Bogu; takođe, ne zabranjujem ti da poučavaš, ali samo decu. A o budućnosti nikome da ne govoriš ni reči, čak ni meni! Svim žiteljima Akuna obavezno ću reći i zapovediti da prenesu drugima, da te niko više ne naziva šamanom!“

Pošto mu je dao takvu pouku, otac Jovan se toplo oprostio od Ivana Smirenikova. Dela zbog kojih je došao na Akun bila su obavljena i došlo je vreme da se vrati na Unalašku. Na povratku otac Jovan uopšte nije primećivao neudobnost plovidbe, nego se prisećao onoga što je čuo i pitao se da li je ispravno postupio. Kao odgovor na ove njegove sumnje, pala mu je na pamet misao koja je bila odlučujuća kada je na ostrvu razmišljao o mogućnosti susreta: da samovolja nije za pohvalu ni u ovom, ni u bilo kom drugom delu. Potrebno je zatražiti blagoslov i pouku arhijereja. Tako je rešio da arhiepiskopu Irkutskom Mihailu uputi pismo sa detaljnim opisom onoga što se dogodilo na Akunu.

Po povratku kući, pošto se malo odmorio od puta, prihvatio se pisanja:

„Preosvećeni Vladiko, Najmilostiviji Arhipastiru!

Po prirodi i po vaspitanju daleko sam od bilo kakvog sujeverja, a pogotovo od izmišljanja lažnih čudesa, no budući da ne želim da bilo šta tajim od Vašeg Viskopreosveštenstva, kao od mog milostivog arhipastira, pogotovo ne svoje slabosti, imam čast da obavestim Vaše Preosveštenstvo i saopštim o sledećem slučaju, ne kao o nečem nemogućem, jer sila blagodati Božije ni danas nije oslabila, nego kao o nečem što je u današnje vreme krajnje retko, ili makar nepoznato“. Ovim rečima je otac Jovan započeo detaljno izlaganje svega što se dogodilo, kao i razloge zbog kojih se nije usudio da se bez znanja Njegovog Preosveštenstva se sretne i govori sa onima koji su se javljali Ivanu Smirenikovu.

„Dakle, sve što je on rekao – nastavio je otac Jovan – i zakletvom potvrdio, a ja izložio, mada ne uvek tačno njegovim rečima, ali bez dodavanja ili prećutkivanja, uz to i sloboda, i smelost, pa i izvesno zadovoljstvo koje moglo da se oseti u njegovim svedočenjima, i pogotovo njegov besprekoran život, uverili su me da duhovi koji su se javljali ovom starcu nisu đavoli, jer mada đavo ponekad može da se preobrazi u anđela svetlosti, to nikada ne biva radi poučavanja i utvrđivanja i spasenja, nego uvek radi propasti čovekove. I pošto ne može zlo drvo dobre plodove rađati, oni su svakako duhovi-služitelji koji se šalju onima što žele da naslede spasenje!

Pošto je u pismo saopštio kakve je pouke dao Smirenikovu prilikom njihovog poslednjeg razgovora, otac Jovan je završio sledećim rečima:

„Preosvećeni Vladiko, milostivi arhipastiru! Izloživši i predstavivši Vašem Visokopreosveštenstvu sve što je gore navedeno, najpokornije molim da mi date Vašu milostivu arhipastirsku pouku i mišljenje: da li sam u tom slučaju opravdano opravdano postupio, da li sam mogao, i da li treba, ako uopšte taj starac bude živ, da se vidim i govorim sa duhovima koji mu se javljaju, i ako je to moguće, onda uz koje mere opreza.

Izveštavajući Vaše Preosveštenstvo o ovome, smatrao sam za potrebno da od tumača Ivana Panjkova, koji je prevodio moj razgovor sa pomenutim starcem, zahtevam da se radi potvrde istinitosti ove moje povesti i tačnosti njegovog prevoda ovde svojeručno potpiše i da tu tajnu čuva dok ne dođe vreme da se otkrije“.

Deset godina kasnije, kada se sveštenik sa Aleutskih ostrva našao u prestonici, u Peterburgu, i kada se ostvarilo predskazanje Ivana Smirenikova o susretu sa „velikim čovekom“, to jest sa Gospodarom Imperatorom Nikolajem Prvim, otac Jovan će ispričati ovu zadivljujuću priču svom novom poznaniku, putniku i piscu Andreju Nikolajeviču Muravjovu.

„Je li vam pošlo za rukom da opet vidite starca i da razgovarate sa njegovim posetiocima?“ – upitao ga je Muravjov.

„Ne, – odgovorio je sa hrišćanskim smirenjem otac Jovan – jer mi je odgovor arhijereja stigao tek posle tri godine. Vladika je pisao da bi želeo da se ja odlučim za susret i razgovor sa duhovima, te da predmet našeg razgovora, po njegovom mišljenju, ne treba da bude ništa drugo, nego sudbina novoobraćenih Aleuta, radi čije koristi i treba moliti Boga. Vladika je takođe poučio da tokom mogućeg susreta treba imati na umu molitvu Gospodu i ponoviti je zajedno sa duhovima. Ali pre no što je pismo stiglo starac se blaženo upokojio, predskazavši dan i čas svoje smrti. Sabrao je oko sebe čitavu porodicu, zapalio sveću pred ikonom, pomolio se, oprostio sa svima, okrenuo se u postelji prema zidu i i tiho ispustio duh“.

Čemu su se više čudili u to vreme peterburški slušaoci: čudesnim darovima aleutskog starca, ili smirenju misionara koji se lišio jedinstvene prilike da vidi anđele i govori sa njima, ali nije prestupio zapovest poslušanja.

Ova zadivljujuća priča jasno je pokazala da su takva čudesna javljanja bila potrebna Smirenikovu, njegovoj porodici i saplemenicima u vreme kada nisu imali duhovnog nastavnika; a kada su se pojavili ljudi koji su mogli da im pomognu na putu ka spasenju, nebeski rukovoditelji su se sakrili.
. . .

Prevod sa ruskog: M. Stanković.  Više o knjizi „Putokaz za Carstvo Nebesko“ saznajte na: www.predanje.com

Ostavite komentar

Ostavite komentar

Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter