Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Dragana Rajblović

 

Delibatska peščara u slici i reči – šetnja preko brda hobita

www.alticlub.org.rs

 

Tokom ledenog doba od moćnih naslaga eolskog silikatno-karbonatnog peska nastala je Deliblatska peščara.

Mase živog peska vejača danas su, uglavnom, vezane vegetacijom, koja je nastala pošumljavanjem tokom poslednjih 180 godina. Prvo pošumljavanje radi vezivanja peska i sprečavanja razvejavanja započeto je 1818. godine za vreme Marije Terezije.

Ko ovu gore navedenu informaciju ne pročita pažljivo, a ide tamo prvi put, misliće da ide u pravu pustinju :)

U Deliblatsku peščaru se može ući sa raznih strana I iz različitih pravaca. To prostranstvo od 35.000 hektara površine je pravi izazov za razne aktivnosti kao što su orjentacija, vožnja bajsevima, rekreativno pešačenje, šetanje, trčanje, istraživanje i ko zna šta sve još u zavisnosti dokle vam mašta doseže.

Pretprošlog leta prešli smo bajsevima oko 60 kilometara duž peščare. Koliko je uživanje voziti, toliko može biti I naporno.  Ima delova gde točkovi od bajsa upadnu u pesak toliko da je lakše gurati ga nego voziti. A podloga ima toliko trnja da su nam se često bušile gume. Samo na mom bajsu smo ih tri puta lepili. Zbog toga je možda najsigurnije voziti obodom peščare, gde su putevi sa manje peska i trnja.

U savremenom periodu vetar Košava oblikovao je izražen dinski reljef, čije su nadmorske visine između 70 i 200 metara. Tako je nastao glavni ukras peščare nazvan Zagajička brda. U više navrata dolazila sam do brda uvek drugim putem. Nekada do njih prepešačimo 20 ili više kilometara, nekada mnogo manje. Ispitujemo, istražujemo staze kojih je mnogo, ali i dobar deo njih ne vodi nigde, jer se jednostavno završavaju u žbunju. Takve staze su napravili lovci koji ostavljaju hranu za divljač i tu prave čeke.  Kada dolaze do hranilica, životinje naprave putiće kroz šumu, pa lako možete steći utisak da je tu prolazio neko  od ljudi koristeći prečicu do neke druge staze. U pošumljenom delu peščare putevi jako liče jedni na druge ili su skoro isti, pa je ova najveća evropska kontinentalna peščara ili velika banatska ravnica, pravi izazov za treniranje orjentacije, još ako usput nabasate na jelene ili srne, doživljaj je duplo veći.

Kažu da je ovde i stalna populacija vuka. Za razliku od ostalih životinja, vuka tamo nisam videla ni jednom ;(

22. Septembra, nas 15 se uputilo u rezervat prirode na izlet ili još bolje avanturu po Deliblatskoj peščari. Cilj je bio da dođemo do Zagajičkih brda i tamo napravimo dužu pauzu izležavajući se u (kako ja to zovem) “Zemlji Hobita”. Da bi izležavanje više prijalo, odlučili smo da do brda pređemo desetak kilometara umesto pet, a kako sam odštampala google mapu sa ucrtanim putanjama u dve varijante, na licu mesta smo odabrali duži put do njih. Usput sam Milicu I Lenu, najmlađe članove ekipe, upošljavala da grančicama po pesku iscrtavaju strelice po našoj putanji kako bi im ovo pešačenje bilo zanimljivije, a u povratku prepoznale svoje znakove. Usput smo brali i jeli trnjine i mikro jabučice čiji je naziv jako smešan “Mukinje”.

Staze su bile pune tragova od divljači, ali u jednom momentu gledajući Milicine i Lenine strelice, primetih i neke čudne tragove. Svi smo se okupili oko njih, fotografisali i na kraju konstatovali da su to vučiji tragovi.

Da li su ovo tragovi od vuka?

Obodom Zagajičkih brda se nalazi i najviša tačka u peščari, oko 206 mnv. Označena je geometarskim kamenom koji služi kao polazna tačka za dalja geometarska razmeravanja. Odmah posle fotografisanja sjurili smo se u dolinu zemlje Hobita i svi polegali u hladu obližnjeg drveta.

Onda sam im pripremila iznenađenje. Ponela sam sa sobom primus, pa smo u prirodnom kafeu uživali uz kafu i sokove sa pogledom na windows temu koja se najčešće nalazi kao pozadina na desktopu :) , kako je Ceca primetila! Ni sat ipo izležavanja, meditiranja, ćaskanja, smejanja…nam nije bilo dovoljno da upijemo lepotu okruženja.

Ustali smo lenjo i krenuli da obilazimo ostatak zemlje Hobita. Išli smo malo dolinama, a malo se penjali i silazili niz brdašca praveći po 50 metara visinske razlike, tek da malo uposlimo noge I odmorimo stopala koja su tog dana prelazila samo ravnicu. Jedna dolina, brdašce, druga paralelna dolina, pa opet brdašce I tako u prelepim pejzažima odlete vreme.  Da sam bila sama, vrlo moguće da bih tako nastavila do jutra.

Da se ne bi vraćali na početak staze koja vodi od ulaza u doline, preprečili smo još jedno brdašce i dalje preko njive kukuruza.  A onda, umesto da smo skrenuli putićem koji se stapa sa našom stazom, ja sam krenula I dalje da prečim nadajući se da će se naći neka prohodna staza za još kraću prečicu. Međutim, došli smo do šume koja nije obećavala pa smo krenuli nazad preko livade i stigli do naše staze, kada je polako počelo  da se smrkava. Kad smo stigli do našeg busa, između 7 – pola 8h, već je uveliko bio mrak. Dan je bio predivan, sunčan i topao, ali mrak me je podsetio da više nije leto i na žalost dan nije dug.

Dok smo se vozili busom kući, Lenin tata me je pozvao telefonom da mi javi da su on i Lena videli srnu I jelena koji su im prelazili put.  Jelen je čak par minuta stajao ispred njihovog automobila, verovatno zaslepljen svetlima farova.  To im je verovatno bila nagrada za prepešačenih 22 kilometara. A i svi ostali iz ekipe, koje sam toga dana pošteno našetala J, verujem da će dočekati neke drugačije nagrade.

Dragana Rajblović je prva žena sa Balkana koja se popela na najviši svetski vrh Mont Everest. Živi za putovanja po svetu i obilaske prirodnih lepota širom zemlje i sveta. Vlasnik je sportskog kluba Alti koji za pojedince, grupe i firme organizuje planinarske uspone, avanturistička putovanja, vikend šetnje, timsko druženje i takmičenje, motivaciju u prirodi.

www.alticlub.org.rs 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: