Gotfrid August Burger
Čudni general
Hladnoća ruske zime i narodni običaji učinili su da je pijenje u Rusiji mnogo više cenjeno nego u nas. Bio sam s ljudima koji su pravi umetnici u pijančenju. Ipak, sve je njih zasenio neki sedobradi general, koji je počesto sedeo za našim stolom. O njemu ću vam pripovedati.
Ovaj je stari gospodin naročito vredan pomena, jer je u jednome boju s Turcima bio izgubio gornju polovinu lobanje. Stoga za stolom nikad nije skidao šešir s glave, te bi se, čim bi se neko nepoznat našao za stolom, osećao dužnim to objasniti.
Kada sam dakle prvi put seo preko puta njega, palo mi je u oči, koju je količinu rakije tokom jela ulio u sebe. Mora da je to bilo nekoliko boca. Ipak, ne dovoljno. Za kraj je naiskap popio, kao što bi drugi popili bocu mineralne vode, on bi popio celu bocu konjaka.Ali to ni slučajno ne bi bio vrhunac, popio bi on i dve ili tri boce konjaka, ako bi se možda neko kladio. Međutim, nikada ovog starog gospodina nisam video niti najmanje pijanog. Mogao je piti koliko god je želio, ostajao je uvek potpuno trezan. To je, istina, teško shvatljivo, ali ja sam to toliko mnogo puta vidio svojim vlastitim očima. Dugo sam razmišljao kako bi se razjasnilo tako nešto nejasno, ali mi nije pošlo za rukom. Napokon mi je, kao i tako često u mom životu, pomogao slučaj. Posmatrao sam neprestano kako general s vremena na vreme malo podiže svoj šešir, ali pri tom nisam mislio ni na šta drugo, nego da mu je vruće po čelu. Ali sam jednom pobliže pogledao i primetio da mu je za šešir pričvršćena srebrna ploča, koja mora da mu je nadomeštala deo lobanje koji mu je nedostajao. K tome, nije mi promaklo kako se ispod šešira i srebrne ploče iz njegove lobanje uvis diže oblak pare. U sledećem trenutku bilo mi je jasno zašto je stari general svejednako ostajao trezan. Rekao sam to još nekolicini starih prijatelja i bio sam spreman dokazati svoju tvrdnju.
Kad je general te večeri već bio prispeo do svoje boce konjaka, ja sam se sa svojom lulom, kao slučajno, smestio iza njega. Prema mom računu svakoga je trena morao ponovo skinuti svoj šešir, te stoga uzeh luč u ruku i gurnuh je u vatru kamina.
Baš se ponovno okrenuh prema generalu, kad se dogodilo ono na što sam čekao: Digao je šešir sa srebrnom pločom uvis i nasuprot plamenu pustio da izađe para. U istom je trenutku celo društvo za stolom videlo jedan nov i lep prizor: Oblak oko glave staroga generala zapalio se plavim plamenom i obavio ga predivnom aurom, tako divnom, kakvu niko do tada ni na ma kojoj svetačkoj slici nije vidio.
Zaprepašćenje je za stolom bilo veliko. Namah svi zanemiše, a general se, ništa drugo i nije bilo za očekivati, tome silno začudio. Na njegovo pitanje šta je trebala značiti ta tišina, niko ne htede odgovoriti. Ja mu pak nalih čisto vino, a on se zbog mog eksperimenta ne naljuti, čak naprotiv. Štaviše, dopustio mi je ponoviti eksperiment i bio je spreman, kad se već moralo, pre toga popiti još jednu bocu konjaka, tako da se ja ne brukam. ‘Brate’, reče on, ‘kad si mi kadar dati tako uzvišen izgled, neću se valjda protiviti da ti u tomu malo i pomognem.’
Eksperiment smo general i ja te noći ponovili najmanje desetak puta, a to mi nije donelo samo njegovo prijateljstvo, već i toliko toga drugog.“
Münchhausenovi su prijatelji i gosti klimali glavama. Verovali su mu na reč, a ne jedan je prošao rukom preko kose, kao da proverava da li mu je vlastita glava još neozleđena. Baron je to opazio, nasmijao se malo i započeo s novom avanturom.
. . .