Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost

„Sila je ovde“ – Čudo u Zočištu ili kako Albanci poštuju srpske svetinje – Manastir Zočište, Kosovo i Metohija

o. Genadij Belovolov

 

Čudo u Zočištu, ili Kako Albanci poštuju srpske svetinje – Sila je ovde

 

Ima raznih čuda. Ali to je bilo nekakvo posebno čudo. Desilo se u kosovskom manastiru Zočište.

Kod nas bi taj manastir nazvali prosto Kozmo-Damjanovski, ali se u Srbiji manastiri tradicionalno nazivaju jednom rečju, po pravilu po mestu gde se nalaze, premda naziv ovog manastira još treba i umeti da se izgovori. Nama je to uspelo tek drugog dana boravka u njemu.

Prvo što nam je nastojatelj arhimandrit Stefan rekao bilo je to da glavnu svetinju obitelji predstavljaju mošti svetih besrebrenika Kozme i Damjana. Kod nas ih nazivaju „bezmezdnim vračima“, a srpski to zvuči izražajnije „besplatni lekari“ (naglasci su pomereni: „bezmezdni“ – to su oni koji ne uzimaju „mzdu“ što mi shvatamo kao mito, a kod Srba su upravo besplatni). Te mošti se jako poštuju, dolaze im ne samo sa Kosova, nego i iz Srbije, što za Srbe sada predstavlja nemali podvig. Štaviše, mošti poštuju i Albanci, kako kaže o. Stefan. Treba znati da je manastir smešten u albanskom okruženju. U selu kraj manastira uzdiže se džamija. Iza zidina tačno po rasporedu dopire glas mujezina. Manastir kao da se nalazi u pozadini neprijatelja.

„Kako to Albanci!? Pa oni su muslimani!“ – pitao sam se. Otac Stefan se krotko osmehnuo i raširio ruke, kao da kaže: „pa ipak…“ „Pa šta oni čine?“

– „Dolaze, mole se, dovode bolesnike, pogotovo decu…“.

Što više mi je otac Stefan objašnjavao, tim su mi prilike postajale neshvatljivije

– „Pa kako se oni mole u pravoslavnoj crkvi?“

– „Ćutke, po svome. Mi ne slušamo“.

– „I oni celivaju mošti?“

– „To je njihova stvar. Mi specijalno za njih stavljamo prostirku na pod. Oni ležu pod mošti. Leže i dobijaju pomoć“.

Sve to mi se činilo nekako neverovatnim. Nisam mogao da zamislim sličnu sliku kod nas u Rusiji, da, na primer, moštima Sergija Radonješkog dolaze muslimani.

– „Pa onda, čuje li Hristos njihove molitve?“

– „Mnogi se isceljuju…“

Naravno da sam potpuno verovao ocu Stefanu, ali mi je, priznajem, sinulo kako bi tako nešto trebalo videti lično, sopstvenim očima. Osetio sam da ako nekome u Rusiji ispričam kako Albanci dolaze u pravoslavne manastire da se isceljuju, možda mi ne poveruju, isuviše je sve to neverovatno.

Kozma i Damjan darivali su mi takvo čudo. Posle trpeze, kada smo već pakovali kofere, spremajući se za odlazak, začuo sam glasan dečji krik. Pošto je u našoj grupi bilo petoro dece, prva pomisao je bila: da se nije nešto desilo? Ali sam u omanjem manastirskom dvorištu video scenu koja me je zapanjila: tata i mama vodili su manastirskom stazom svoje dete od pet-šest godina, koje je na sav glas očajnički vrištalo, kao da ga neko kolje. Usta su mu bila tako široko otvorena da je izgledalo kako zauzimaju veći deo lica. Pri tome je sam sebe udarao dlanovima po obrazima ili počinjao da se grebe po licu i telu. Na njemu su se već videli tragovi tih ogrebotina, čak do krvi. Prizor je bio jeziv!

U susret im je krenuo monah koji ništa nije pitao, već ih je poveo za sobom u crkvu. Imao sam osećanje kao da ih već poznaje.

– „Ko su to?“ – upitah ga.

– „Albanci, došli su kod Kozme i Damjana“.

– „Znate ih?“

– „Ne, nikada ih kod nas nisam video, verovatno su izdaleka…“ – odgovori mi.

U crkvi je monah nekako smireno i naviknuto uzeo suknenu prostirku i prostro na pod ispod moštiju. Roditelji su spustili dete tako da mu glava bude tačno ispod moštiju. Tokom prvih minuta dečakova vriska se samo pojačala. Hram su ispunili urlici. Bilo mi je žao da gledam jadnu majku kako, nagnuta nad svojim detetom, ničim ne može da mu pomogne. Otac je stajao nešto po strani, stisnuvši šakom šaku na trbuhu. Povremeno je bacao poglede čas na sina, čas na ikone.

U hramu nije bilo nikoga osim albanske porodice, monaha i mene. Ostali naši hodočasnici, premda su i čuli urlik, nisu se rešili da uđu u crkvu.

Urlici su postepeno počeli da se stišavaju i prelaze u jecaje.

U tom trenutku sam u džepu podrasnika slučajno napipao svoj fotoaparat „idiot“ i palo mi je na pamet: „Sada imam jedinstvenu mogućnost da snimim stvarno čudo. Pa nek potom neko proba da ne poveruje“. Izvukao sam fotoaparat i napravio nekoliko snimaka. Treba reći da je otac porodice nekako spokojno reagovao na to.

Sve to potrajalo je desetak-petnaestak minuta. Dete se sasvim smirilo, poležalo još neko vreme pod moštima. Da ga mama nije podigla, verovatno bi tu i zaspao. Monah je složio prostirku. Obratio sam pažnju na to da tokom te scene naselnik obitelji gotovo ni reč nije rekao. Sve je činio ćutke, ne gledajući roditelje. Nekoliko puta je čučnuo kraj deteta i gledao ga, ali se pri tome nije krstio.

Kada se dečak gotovo sasvim smirio, prišao sam ocu i upitao ga na srpskom: „Kako se zovete?“ Predstavio se: „Fadilj“. I on je mene upitao: „Vi ste Slovenac?“ Izgleda da me je odavao meki izgovor, a takođe sam bio isuviše svetlokos za Srbina. Izgleda da je za njega pojava Rusa na Kosovu bila nerealnija od pojave Slovenca. Rekoh mu da sam ja ruski sveštenik iz Rusije, ali je time moja zaliha srpskih fraza bila iscrpljena. Upitao sam ga zna li još koji jezik? Ispostavilo se da zna nemački. Pronašavši zajednički jezik, punovrednije smo porazgovarali. On je ispričao da je poreklom sa Kosova, ali sada živi i radi u Nemačkoj u servisnoj stanici. Na Kosovo dolazi jednom-dvaput godišnje. Ima dvoje dece. Sa mlađim su iskrsli neshvatljivi problemi. Lekari ne mogu da pomognu. I on je specijalno došao ovamo u manastir. Nisam izdržao a da ga ne upitam: „Ali vi ste „muslim“?“

– „Da-da, ja sam musliman“.

Zastao je i zamislio se kao da traži objašnjenje za mene (a možda i za sebe samog) činjenici da je musliman došao u pravoslavni manastir. Posle pauze izustio je reči koje, radi veće dokumentalnosti, želim da navedem na nemačkom:

– „Kraft ist hier!“ („Sila je ovde!“).

Ponovio je te reči triput, svaki put nekako čvršće, ubeđenije, pri tome energično pokazujući kažiprstom na pod hrama. Takve reči čuti od Albanca kod moštiju hrišćanskih svetitelja – mnogo vredi. Misliman ispoveda silu naše vere. Preostalo mi je samo da uzvratim „jawohl“ („naravno“, „upravo tako“).

– „A kako se vaš sin zove?“

– „Besmir“ (bes – zloduh).

Eh, kad bi taj Albanac znao šta to ime za Rusa znači!

Porodica se vraćala manastirskim vratnicama u drugom raspoloženju. Prirodno, u ovom slučaju zahvalnost se izlila na mene. Albanac je počeo da mi stiska ruku:

– „Danke, danke“.

Upitao sam kako se na albanskom kaže „zahvaljujem“?

– „Falenderim!“ – to je bila prva reč na albanskom jeziku koju sam u životu čuo. Na oproštaju smo se slikali za uspomenu kraj vratnica obitelji.

Kada smo se rastali, pomislio sam kakvo sam se čudo udostojio da vidim (pa čak i slikam)! Čudo ne samo u isceljenju deteta, nego je ono glavno i veće čudo u tome što sam video kako Albanci dolaze u srpske svetinje po pomoć, u one svetinje koje su sami rušili, onim Srbima koje su sami proterivali. Jer, upravo taj manastir su pre nekih deset godina Albanci srušili, monahe proterali, sabornu crkvu minirali i digli u vazduh. I evo ih sada kako sami dolaze u njega po pomoć i isceljenje. Šta je to drugo do duhovna pobeda Srba! Čini mi se da taj Albanac više nikada neće dići ruku na srpske svetinje.

Moram reći da se ta scena u hramu odigrala ne samo u prisustvu moštiju, nego i pred ikonom Bogorodice Avgustovska Pobeda. Eto vam i još jedne pobede za Srbiju nove ikone u avgustu mesecu.

Posle tog čuda u Zočištu nekako sam postao mirniji za sudbinu Kosova. Pre ili kasnije ona sila, za koju mi je taj Albanac rekao, obavezno će pobediti …

. . .

Izvor originalnog teksta:  http://www.srpska.ru/article.php?nid=19646

15 komentara

  • Meni ovo nije toliko iznenadjujuce,. Pre vise od dvadeset godina sam posetila manastir Crna Reka, kod Novog Pazara, vec su tada bili nemiri na Kosovu. Manastir se nalazi u brdu, a normalan autobus ne moze da preveze do njega, tako da smo iamali izbor ili da se vozimo minibusom ili da pesacimo. Nekoliko nas se odlucilo da se vozi- prevoz su obavljali Albanci kod kojih se zaista primetilo postovanje i nesto sto se ne moze tako lako objasniti.
    Kada smo doslo do manastira, jednostavno je u vazduhu bilo nesto sveto, nesto prelepo. Jedan mir koji se retko nalazi. Od monaha smo culi pricu o manastiru, ne samo istoriju nego i informacije o narodu koji prolazi kroz njega. Receno nam je da je svako mogao da doje i da se moli onako kako je hteo. Nije bilo vazno da li si vernik neke , bilo koje vere ili si ateista. Svako je bio dobro dosao i za svakog su se molili. Kada sam usla u manastir koji se inace nalazi u pecini, videla sam Albanske muslimane kako se mole pred mostima Petra Koriskog, na svoj nacin. Prica koju sam cula je i ta , da su za vreme II svetskog rata i sami Albanci, mastani cuvali manastir i nisu hteli da kazu Nemcima gde se manastir nalazi, da ne bi bio opljacka ili srusen.
    Dokaz da ako se hoce, da se moze ziveti zajedno sa postovanjem ljudskosti i razlicitosti koju dobijemo rodjenjem i koju nismo sami izabrali. Postovanje je osnova svakog dobrog i kvalitetnog kontakta i sve zavisi od nas samih.

  • Nisu svi Albanci muslimani. Na primjer,Srijem,tamo je bilo starosjedilaca Albanaca katolika ,želim to naglasiti jer se u tekstu kaže da su Albanci muslimani.

  • Svetog Kuzmu i Damjana časte kao svoje zaštitnike liječnici i apotekari, a njihova se imena nalaze u rimskome kanonu mise.Osim u Pravoslavnoj,štuju se u Katoličkoj i Anglikanskoj crkvi.U katolika zazivaju se u litanijama svetaca a slave se u crkvi 26.rujna.
    Postoji i benediktinski samostan sv.Kuzme i Damjana na Pašmanu,mjesto Ćokovac. Bog bio sa svima nama i Njegov blagoslov.

    http://www.benediktinci.hr/index.php?option=com_content&view=article&id=70&Itemid=55

  • Ovo je samo dio plana da se srbske crkve prevedu u albansku kulturnu baštinu, pošto sada mmogu reći da ih i albanci koriste i da su ih uvijek koristili.

    Šta će iko u srbskoj crkvi ko nije srbin?

  • Gosp. Geolože, nad tvojim pitanjem sam se duboko zamislio. „Šta će iko u srbskoj crkvi ko nije srbin?“ Toliko je ono tipično za naš mentalitet, da je to neverovatno. Pitam se kakav bi to duhovni eksploziv trebalo da bude da bi razbio takvu tvrđavu uskogrudosti i zadrtosti? Da li bi pomoglo da se otvori nebo i da sam Gospod Isus Hristos progovori da je On Gospod i Spasitelj SVIH LJUDI bez obzira na naciju i rasu? Na pamet mi dolaze samo reči jednog penzionisanog profesora bogoslovije o tome da je problem naše vere „skoro sveopšte nepoznavanje Biblije“, da prosečan Srbin pojma nema šta piše u Jevanđeljima, šta su Hristos i apostoli govorili i učili, pa je zato naša vera u mnogim slučajevima samo neka vrsta „nacionalno – folklornog kulta“.
    Kako da naša vera preraste nacionalističke okvire i postane spasonosna zajednica sa Gospodom Isusom Hristom – kroz koju ćemo dobiti spasenje duši i izlečenje od brojnih grehova koji nas razdiru – to je velika tema. Trebalo bi verovatno da se verske vođe okanu politike i populizma, i prionu na dugotrajno i mukotrpno vaspitavanje naroda u duhu istinske hrišćanske vere. Trebalo bi da pozivaju ljude u svim mogućim prilikama da čitaju Jevanđelja i žive prema njemu – i da svojim životom prvi daju primer. Sada u većini rade upravo suprotno: stado je skoro potpuno zapušteno. Dok čekamo da se verske vođe probude iz svog sna – treba svako od nas da učini za sebe i svoju porodicu ono što može. Za početak – dovoljno bi bilo odvojiti 2-3 sata vremena – i pročitati Jevanđelja i upoznati se sa Hristovim rečima. To bi ogrejalo dušu i donelo nam zdravoga razuma i pravi pogled na veru, spasenje i život uopšte.

  • Avala,moram priznati,Vi ste čovjek koji je ovdje ostavio najbolji komentar,najduhovniji komentar svega pravoslavlja što se ovdje po portalu provlači.Evo,pljesak od mene za Vas.Pravi ste kršćanin i brat.Nije bitno što sam ja katolkinja,ali mnogi me poznaju ovdje pa sam se i povukla od komentiranja,no nisam mogla ne prokomentirati ovo što ste zaista u istini napisali.I sama sam primjetila da se nikada ne govori o Svetom pismu,samo neka pravila i svetitelji a Sveto Pismo ništa,kažem dobronamjerno bez da uvrijedim,nije mi namjera. Želim svima dati mišljenje pravoslavnog svećenika.Naime,na jednom kršćanskom portalu,susrela sam korisničko ime Pravoslavlje iznad Nacije i nisam mogla vjerovati… jer meni je pravoslavlje=nacija,takav dojam imam od svega,premda nisam imala pojma o pravoslavlju ovdje sam ga kao upoznala….i ne mogu reći baš nešto lijepo,nažalost.Takav je dojam.Da ne duljim,iza ovog korisničkog imena nalazi se pravoslavni svećenik,koji mi je rekao nakon što sam mu ispričala iskustvo na ovom portalu,ma kud ste Vi to došli? Pogledajte samo naziv portala,Natural,Life,Style, to nije portal na kojemu možete upoznati pravoslavlje i ostavio mi je svoju stranicu koja je sasvim nešto drugo od ovoga tu.Otkud da ste došli baš tu,tako me je upitao svećenik pravoslavac. I bila sam sretna što mi je to baš rekao svećenik pravoslavac. Poštivam tuđe i znam svoje ali nikako ne smijemo zaboraviti da smo kršćani,zato Avala hvala Vam.

    http://orthodoxhr.blogspot.com/2013/02/uz-odreknuce-pape-benedikta.html
    https://www.facebook.com/pravoslavlje.iznadnacije

  • Evo već treći put pišem komentar za geologa,izgubih i volju,čini se da nemam pristup,lijepo napiše da mi je vrijeme isteklo… nisam tužna,ma neka je 🙂
    Samo kratko,u Hrvatskoj ima Hrvata pravoslavaca a u Srbiji Srba katolika,baš upoznah ovdje jednog čovjeka.Pretražite malo o tome na internetu.
    Vaš komentar je neprimjeren,pogotovo ako ste vjernik. Sukobljava se sa Radosnom Viješću ili Evanđeljima koje nam je Krist ostavio.Čini se da ratujete sa Kristom,a Vaš najveći neprijatelj je onaj u Vama. Ponos. Ponos nije iznad Boga.Ponos je ubio mnoge ljubavi i prijateljstva,ponos je često i bogoubojica.

    No vrijeme mi je isteklo, pa se ne kanim ovdje raspravljati.

  • Jako je dobro Ivo Andrić zapazio:
    „Takav je ‘naš čovek’, onaj pravi. Ne misli ni mnogo ni istrajno. Ali čim uspe da skrpi nekako jednu misao u glavi, prva mu je briga ne da tu misao razrađuje, proverava i upoređuje kritički sa onim što drugi ljudi o istoj stvari misle, nego da svoju misao proglasi za jedinu tačnu i jedinu pravu, a odmah zatim da između nje i svake tuđe misli iskopa što dublji rov prezira, mržnje i borbe do istrebljenja. U toj borbi on ponekad pokazuje ljudoždersku revnost na reči i delu.
    Sreća što u nas ima dosta i takvih koji su drukčiji i koji nisu pravi ‘naši ljudi’.“

  • Ovo je interesantno pitanje. Ja smatram da sve veroispovesti teže jednom cilju – spoznaja Istine, ili Ti Gosoda Boga oca našeg. A to da li se molimo nekom Hramu, ili van je po najmanje bitno. Pa šta sa onima koji Hramove čak i nemaju, šta ja kao Pravoslavac sam izabran-napredovaću na Božjem putu, a oni ne?! Ne deluje mi logično, svi smo mi Božja deca.
    Jasno Hramovi – Crkve su nam od velike pomoći, tu čujemo Reč Božju od onih koji su se posvetili da pomažu bližnjima da do Vere (Gosoda Boga) lakše dođu (bude Veru u sebi), oni nas vode kroz Molitvu-Službu Bogu. Gospod i kaže da je poželjno da se molimo u grupi – kolektivno, jer kad se moli jedan On šalje zrak, a kad se moli više On šalje snop Svetlosti. Znači u Hramovima su oni koji bi trebalo da o veri mnogo više znaju, mada i to nije pravilo-ja sam se u Crkvi slatko naslušao priča o politici, komunizmu… i to od onih koji bi trebalo da nam pomognu da se utvrđujemo u veri (kako sveštenici, tako i monasi).
    Jasno i to da u Pravoslavni Hram ulaze predstavnici drugih vera ne da ne smatram neprirodnim nego šta više potpuno normalnim. Naročito kad je neki Hram poznat po tome kako pomaže u isceljenju. Pa treba se raspitati o iskustvima u ovoj oblasti u Manastiru Ostrog, koliko je tamo Braće i setara Islamske veroispovesti bilo… A još i ovo ja sam više puta čuo (nisam prisustvovao) da Srbi pravoslavci odlaze kod Hodže za pomoć kod nekih zdravstvenih problema. Dakle kad čoveku treba pomoć on je traži, i ne vidi prepreke. A svi smo mi Božja deca i nadam se da nam Otac naš pruža ruku (pomoć) kad je tražimo, a manje je bitno gde je to, jasno podrazumeva se da ne bude stranputica, Već mesto gde se intezivnije i predanije moli Gospodu, a to su Hramovi.
    Ovo bi bilo moje skromno mišljenje o ovoj temi uz veliku ogradu, ništa ne tvrdim, ja samo pokušavam da do Istine dođem, a ona je za mene grešnika mnogo složena (mada to u suštini nije), pa ovo mišljenje ne smatrajte bitnim-najviše volim kad čujem i drugačije iz koga mogu učim i širim vidike.
    Neka mi Gospod i bližnji oproste ako sam ovim iznošenjem mojih shvatanja izneo neispravne misli, to je moj nivo shvatanja, nisam imao zlu nameru.
    Rab Božji Momčilo.

  • @ Momčilo Vukomanović

    Ako ste čitali Stari zavet mogli ste da vidite da je Bog odabrao samo jedan narod i njima dao uputstva za spasenje. Nije izabrao druge narode i nije svima objavio svoju Istinu i volju.

    Takodje, ako čitate Novi Zavet vidite da je Bog silaskom Svog Sina Isusa Hrista napravio nov Zavet sa ljudima i dao mogućnost svima da se spasu ako poveruju u Njegovog Sina i veru koju je doneo ljudima. I rekao je da će se Njegova reč čuti u svim krajevima sveta i ko je prihvati imaće život večni. Hrišćanstvo je prisutno u celom svetu.

    Postoji samo jedna Istina, ostalo su iskrivljavanja, idolopoklonstva, sekte, kultovi. Ne mešaju se istina i laž, ne mogu se spajati Božija objava sa objavama ljudi, sektaša, fanatika, samozvanih proroka, mislilaca, nije logično.

    Mi jesmo svi Božija deca, ali neka su se odrekla Oca, neka ga ne priznaju, neka se bune, neka odbijaju Njegovu volju, dok drugi slušaju reč Božiju. Trebalo bi da slušate reč Božiju a ne bogoprotivne ideje koje od ko zna koga dolaze i koje sve relativizuju, kao što je i odlazak u Hram, U Crkvu se ide na zajedničku molitvu, jer na nebu nema usamljenih pojedinaca, svi tamo žive u sabornosti. Možete se moliti gde i kako hoćete ali Sveta liturgija je mesto gde svi postajemo isti sa Ocem nebeskim, gde nas Gospod Isus Hristos kroz pričešće spaja sa Sobom i daje nam oproštaj grehova.

    Nema spasenja bez kajanja, ispovesti i pričešća. Pročitajte žitije Svete Marije Egipćanke na tu temu, i ona je morala pred smrt da se pričesti iako je decenijama živela u pustinji.

  • Treba biti objektivan , budala , siladdija i ljudi bez duhovnosti ima i oni sire mrznju , lepo je znati i videti da je nasa Crkva ostala otvorena za sve ljude za molitvu Bogu nezavisno od religije, A to da li ce crkva pripasti onome ili ovome neka nas ne iznumiruje, Bog nikome nije ostao duzan …Jednom davno sretoh stariju zenu u planini , celog zivota je cuvala stado, sto svojesto drugih ljudi, jos kao dete , kod Sar planine, rekla mi je :Ljudi se plase i ubijaju medvede a koliko puta jos kao dete medvedi su bili tu na istoj livadi i jeli svezu travu sa mojim ovcama, nijed me nije napao ….pa eto , ima tu i simbolike…

  • Диван је ово манастир.Посетила сам га неколико пута.Једном приликом заноћила у самом манастиру.Нећу ни да помињем колико је братство било благо, пријатно и предусретљиво тако да свако може да осети као да су баш њега чекали.Тада је отац Петар био старешина манастира,а један од монаха је био и отац Мојсије.Сада већ упокојен отац Мојсије је био драгуљ на сваки начин на који човек може бити.Предратни министар шумарства, који је имао и своју породицу када је одлучио за искушенички,касније,монашки живот,пропутовао је целу Европу и део света (ако се добро сећам),био је и врсни кувар,посебно специјалиста за припремање рибе. Био је чувар моштију.Никад нећу да заборавим како ме је дочекао кад сам већ била у другом стању, али трудноћа мала, не примећује се. Уосталом,зато сам и отишла, да саопштим да сам уз божју помоћ, коначно, после више од деценије брака и једног преминулог чеда (пола године пре тога ) , зачела.Отац Мојсије ме стазом повео у манастир и док сам смишљала и опрезно изговорила реченицу којом га обавештавам да сам у благословеном стању он изговара,,знам,,!Он зна,ја сам без речи,преплављена осећањима и ходамо према ковчежићу са моштима! Моје дете је касније, са 5 месеци крштено у овом манастиру!
    Поносна сам мајка још једног дечака који се за њим родио и никад нисам заборавила своје молбе упућене Богу,Богородици,свецима и чињеницом да су њих тројица мени дар од Бога. Да Њега није мене мајком нико не би звао.Двојицу подижем ја, а најстаријег пазе ангели.
    Молим се за здравље свих људи који су посвећени Богу,кроз чији живот пролазимо ми грешници.

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280