Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Duhovnost Kultura

Faust i Gete, Mefistofel i Greta – tajne misterije i hrišćanstvo

Harald Libhaeuser

MISTIČNI GETE

Faust i Gete. Pakt sa djavolom i ulazak u misterije. Iskupljenje kroz hrišćanstvo

.

Veliki nemački genije Volfang fon Gete je ostavio svetu klasičnu dramu o borbi dobra i zla, iskušenju i stradanju, tragediju pod imenom „Faust“. To je dramsko delo puno nemačkih folklornih elemenata, koje je svojom dubinom i složenošću ali i bliskošću sa stvarnošću, postala sinonim za mnoge simbole, pojmove i društvene fenomene.

Jedan od tih pojmova koji se tesno vezuje za dramu i Fausta je „pakt sa djavolom“, odnosno „ugovor sa djavolom“ koji smrtnik potpisuje sa djavolom ne bi li dobio ispunjenje svojih želja.

Iz nemačke tradicionalne pučke istorije poznat je mit o doktoru Faustu, lekaru i okultisti iz srednjeg veka, osobi nalik na još čuvenijeg švajcarskog mističara, alhemičara i doktora Paracelzusa.

Narodno predanje, jer stvarnih istorijskih činjenica ima malo, doktora Fausta predstavlja kao mračnog čarobnjaka i šarlatana. Oko njegovih dela i magijskih podviga se postavlja sumnja, ali mu se u narodnim legendama pripisuju nadnaravna čuda.

U svakom slučaju, za običan svet doktor Faust je bio predmet podsmeha i crna ikona srednjovekovnog sujevreja, dok je pak za ezoterične krugove bio mitska figura kojoj su se izmišljali i dodavali nadnaravni elementi. Koristeći sva ta narodna verovanja i praznoverice, veliki Gete je napravio jedno veliko dramsko delo u kome su Faust i Gete postali posebna simbioza.

Medjutim, nije nam namera da izučavamo društveni i istorijski okvir romana, niti da se bavimo ostalim aspektima ovog istinski velikog dela ljudskog uma. Namera nam je zapravo mnogo ambicioznija, a to je da kroz delo opišemo samog Getea i njegov skriveni svet misli i duha. Taj zadatak je izvodljiv ako poznajemo neke njegove biografske podatke i ako pokušamo da čitamo izmedju redova njegovih dela, u ovom slučaju Fausta.

U svakom slučaju rizikujemo da nas proglase za šarlatane i sanjare koji izvlače zaključke tamo gde ih možda nema. Stoga upozoravamo čitaoce da se prema ovoj analizi Fasuta i Getea odnose više kritično nego prema drugim književnim analizama nečijeg dela ili spisateljske misli.

Šta je nama to privuklo pažnju i nateralo da se posvetimo pisanju o tome šta Faust i Gete imaju zajedničko?

Pa, pre svega postoji jedna nedoslednost kod Getea kako ga odredjeni akademski krugovi predstavljaju, njegovog spoljnog života i njegovih misli utkanih u roman Faust. Imamo utisak da te stvari nisu povezane, odnosno da njihova veze nije tako logična kao što izgleda. Zato ćemo pokušati da ponudimo čitaocu jednu drugačiju sliku Gete-a, za koju smo već rekli da je naša lična, i da za nju nemamo nikakvih dokaza, osim slutnji, zapažanja i samog Geteovog dela.

Gete se nije potrudio da nam to što mi slutimo zvanično objasni, verovatno jer je duboko razumeo svet u kome je živeo pa je u romanu sve što mi vidimo majstorski ukomponovao. Kod Getea je očigledno skriveno u svoj svojoj jednostavnosti i otvorenosti, da su kritičari i ocenjivači njegovog dela to olako prevideli, jer su umesto očiglednog tražili skrivene poruke, simbole i misterije, kojima je Gete u jednom delu svog života bio sklon.

Zapravo, sam Gete kao čovek je bio jedna velika misterija, razumljiva samo kroz njegovo delo.

.

Tragedija Fauste je lična priča Getea. Faust i Gete kao jedna ličnost

Faust je predstava samog Getea. To je prva stvar od koje se kreće u ovoj analizi, iako kritičari vole da Fausta predstave kao univeralni svetski duh, čoveka misli i nauke, jedan opšti pojam ljudske radoznalosti i želje, i tako dalje. Medjutim, Faust je bio sam Gete. Objasnićemo i zašto to mislimo.

Druga teza je da je Faust duboko hrišćansko delo i pouka o spasenju. Iako je poznato da je Gete bio član tajnih društava, kao što je članstvo u Velikoj masonskoj loži Nemačke, da je bio povezivan sa raznim drugim ezoteričnim sektama, Iluminatima, Rozenkrojcerima i slično, Faust je njegov duhovni testament Geteovog ličnog preobraćenja iz misterija u hrišćanstvo, iz gnostika u hrišćanina. Roman je Geteovo duhovno preobraćenje.

I treće, Gete je svoj spoljni život odvojio od svog duhovnog života, ono što je radio nije ono što je i mislio i u šta je verovao. Ono što je verovao nije ono što je glavno u njegovim delima, već ono što je sporedno, ona radnja koja je naizgled sporedna, ali bez koje drama nema svoju težinu i objašnjenje. Ne kao kod bajki koje imaju linearnu dramaturgiju koja od početnog zapleta ide u jednom izvesnom pravcu i kulminira jasnim rešenjem, kod Getea je glavni tok priče samo paravan za tihi i nevidljivi tok paralelne priče koja je srž njegovog dela i objašnjenje njegovih duhovnih spoznaja.

Na primeru Fausta je to očigledno, jer dok je Faust i njegova lična drama sa Mefistofelom onaj glavni tok koji nosi dramu i celu priču oko koje je skoncentrisana sva pažnja čitaoca, Geteova glavna priča i ideja je predtsavljena u životu Margarite, naizgled sporednog lika koji samo treba da pojača sliku Faustove lične tragedije. Tako je i sa samim Geteovim životom. Dok se svi bave njegovim glavnim tokom i spoljnim obeležjima, njegovo istinsko biće je boravilo negde drugo, rekli bi u dubokoj hrišćanskoj religioznosti.

Sve ove tri teze treba nekako objasniti i interpretaciju Fausta i samog Getea podržati valjanim dokazima. To ćemo uraditi opisom samog Getea i nekih njegovih biografskih podataka na osnovu kojih baziramo naše mišljenje. Pre svega krenućemo od jedne bitne odrednice samog Getea kao osobe, jer je on bio nastavak jednog renesansnog duha istraživanja sveta i postojanja. Koliko snažan u pesništvu, to je Gete bio i snažan u nauci i racionalnom zaključivanju. Poznat je slučaj njegovog multifunkcionalnog sata koji je napravio i koji dan danas zapanjuje svojim funkcijama i radom.

Takve osobe u onim romantičnim vremenima strasno teže saznanjima i objašnjenjima sveta, koji je dobrim delom bio predstavljan na krut i dogmatski način. Navedena stremljenja su Getea doveli u blizak kontakt sa misterijama i onim okultnim grupama koje su istraživala onostrano i takozvana zabranjena i tajna znanja. Donekle je bilo očekivati da će Gete kao slobodni mislilac lako upasti u mrežu takvih društava koja su u tim vremenima bila popularna medju intelektualcima i u kojima je bilo dosta mislilaca, umetnika i naučnika.

.

Tajna znanja i spoznaja običnog života

Svet misterija u koji je Gete ulazio obećavao je uspeh novih saznanja. I saznanja su dolazila. Misterije i novi pogled na svet su se otkrivali tragaocu za znanjem. Pre svega gnosticizam, verovanje u dualnost sveta i stalnu borbu dobra i zla, boga svetla i boga tame, verovanje koje je u nemačkoj književnosti i misli vrhunac doživelo u delima Ničea, setite se samo „Zaratustre“.

Ezoterija je i prvobitna postavka Fausta, odnosno „Pra Fausta„, prvih nacrta dela dok je Gete još bio u fazi verovanja u gnosticizam, inače hrišćansku jeres koja ima kao univerzalan princip dualnost dobra i zla, princip preuzet iz prahrišćanskih paganskih religija.

Zato u „Pra Faustu“ ne postoji još uvek Margarita, lik iskupljenja i spasenja, i Faust je usamljena centralna figura kroz koju se odigrava večita borba bogova za ljudsku dušu.

„Pra Faust“ je postavljen u duhu vremena i društva u kome je Gete boravio, i u skladu sa njegovim tadašnjim verovanjima. I uopšte ceo okvir Pra Fausta je odlikovan simbolima misterija, počev od samog lika Fausta, istorijske ličnosti i okultne legende, nešto nalik na Paracelsuza ili pak Agripu.

Zato je roman Faust postao kultna knjiga svih ezoterista jer u njoj oni vide prepoznatljive stvari i simbole. Medjutim, krajni izgled romana Faust koji je dosta izmenjen od Pra Fausta, zapravo je Geteovo odricanje od ezoterije i povratak hrišćanstvu, pokajanju i spasenju.

Sigurno je da je Gete proveo mnogo vremena u tajnim društvima i misterijama tražeći ono spasonosno znanje i smisao života. To se vidi iz melahnolije koja obavija lik Fausta i njegov život naučnika koji je proveden u besciljnim lutanjima kroz prazna znanja.

Takodje, jedan od glavnih scena Fausta u delu je gledanje radosti običnog naroda na ulicama tokom proslave Uskrsa. Ključna tačka na koju Gete ukazuje kroz Fausta su upravo to: običan narod, sam život i Uskrs. Punoća života koja Faustu nedostaje i punoća života koja leži u hrišćanstvu nasprav suvoće misterija, koje je Gete kroz svoj život zasigurno osetio.

Jer, rekosmo Gete je bio naučni tip osobe, koja može biti zavedene neko vreme, ali ne i sve vreme. Kada je Gete kroz godine koje je proveo u tajnim društvima i u tajnim znanjima počeo svojim naučnim umom da shvata da su ta tajna znanja zapravo samo umni i emotivni lavirinti bez izlaza, kada je video kako njegovi prijatelji istomišljenici bedno umiru u ludosti i opsesijama, kako kroz ta tajna društva provejavaju mračne tajne, bizarna praksa i mnoštvo demonskih stvari, kako nema istine koja objašnjava sam život, Gete je shvatio gde ne leži istina i okrenuo se svetlu i temeljima hrišćanske vere.

Poznato je iz njegove biografije da se oko njega dešavalo mnogo čudnih okultnih fenomena. I dok je u mladosti bio zainteresovan da te fenomene istraži, u zrelijoj dobi je sve to ignorisao. Nije ga više zanimalo, i nije tome pridavao značaj, što je začudjujuće za nekoga ko je član masonskih i ostalih okultnih organizacija koje vole i žele da se bave paranormalnim fenomenima i osvajanjem moći nad demonskim svetom. Odrekao se djavolskih opsena i stvari, odrekao se praznog znanja koje obmanjuje. To se vidi i u Faustu gde se on podsmešljivo odnosi i piše o duhovima i prikazama onoga sveta koji razgovaraju sa Faustom.

Ne treba zaboraviti da je Gete bio hrišćanski obrazovan i da je sa stečenim životnim iskustvom u njemu počelo da sazreva dublje, hrišćansko saznanje sveta, kada se prepoznaju naizgled nevidljive stvari i suština koja stoji iza svega. I pošto je iz hrišćanske literature znao za paranormalne pojave, da su sve to dela podnebeskih duhova i demona, jednostavno je nalik hrišćanskim svetiteljima sve to ignorisao.

I slavio običan život, hrišćanski život, bezgrešnost, čisto srce, liturgiju i pokajanje, sve oličeno u liku Margarete.

Shvatio je, doduše u poznim godinama, da u običnom svetu leži jedna vrsta opšte mudrosti, svetske mudrosti, koja obične ljude vodi smislu života, za razliku od njegovih naučnih i ezoterijskih istraživanja. Zato je voleo narodnu književnost i zato je nekadašnjeg sebe predstavljao u liku Fausta. I kroz prikaz Faustovog života on priča o sebi i svojim potrošenim godinama i o tome kako je ulaskom u tajna društva zapravo potpisao ugovor sa djavolom koji mu je obećavao dobijanje znanja i moć nad životom i ispunjenje želja. To je inače standardan motiv kod svih onih koji ulaze u tajna društva, dobijanje nekog ekskluzivnog znanja i eksluzivne moći.

Gete je bio svestan da je bio duhovno zaslepljen i da je omaškom potpisao takav ugovor koji ga je odvojio od običnog i ispunjenog života. Epilog njegove čežnje za običnim životom je oličen u zadnjim trenutcima Geteovog života kada je držao ruku svoje služavke i izgovorio vrlo obične reči koje slave život sam.

.

Hrišćanstvo je spas za Gete-a

Svi koji čitaju Fausta skrene im pažnju Geteov odnos prema materijalno pohlepnim crkvenjacima i sveštenicima koji podstiču sujeverju u okviru same Crkve. I svima izgleda logično da je njegova osuda crkve proizašla iz njegovih mističnih uverenja, mada u samom delu on govori kao najčistiji i najfundamentalniji hrišćanin, u potpunoj jednostavnosti prvobitnih otaca hrišćanstva. To je dualizam koji je Gete namerno po svemu sudeći negovao u pisanju.

Jer, zašto Gete nije javno napustio masoneriju i jeresi u koje je bio upao je pitanje za istraživanje, mada je u njegovim delima odricanje od tih zabluda očigledno. Logičan odgovor može biti samo u dve stvari.

Prva je da se možda plašio za svoj život, jer ulaskom u tajna društva kao što su masoni ili iluminati vi dajete zakletvu i polažete život organizaciji, bez prava na slobodan izlazak. Odricanje od takvih organizacija je izdaja koju takve organizacije znaju da kazne smrću ili ozbiljnim progonom.

Druga stvar je što je Gete veći deo svog života proveo u pozorištu i iza kulisa elitnog života moći i vlasti, i verovatno je prihvatio da glumi svojevrsnu ludu i inetelektualnog klovna koji je u saglasju sa vremenom, dok njegova dela poručuju vanvremenske istine. Jer, sukob sa vladajućom elitom je mogao dovesti do toga da se celokupno njegovo delo izbriše i zaboravi jednim potezom tadašnje vlasti. Kako god bilo, Gete je pokazao mudrost za zahteve svog vremena, ostavljajući budućim vremenima vanvremensku vrednost.

Gete je odlično poznavao duhovni svet i njegovo poimanje uloga u Faustu je skoro u potpunosti hrišćansko a ne ezoterično.

Dok u samoj prvobitnoj postavci drame Gete ima nameru da unutrašnji lik Fausta predstavi kao borbu izmedju dobrog i zlog boga, gde zao bog daje mračnu snagu i moć kao jednu stalnu mogućnost koja sledbeniku stoji na raspolaganju, što je tako tipično za paganske kultove, dotle u kasnijoj verziji bog zla, Mefistofel postaje klasično oličenje djavola u hriščanskom smislu. On je taj koji zavodi duše ispunjavajući im prve želje, da bi ih kasnije odbacio i prevario, jer nije on taj koji ljudima služi, već zavodi i manipuliše ljude da oni služe njemu.

I vrlo je uočljivo da je Gete samog Mefistofela predstavio vrlo plastično i detaljno, posebno u načinu razmišljanja i zavodjenja ljudi, sasvim u duhu hrišćanske dogme ko su i šta su djavoli. S druge strane, u ezoteričnim misterijama i kod masona djavo je pretvoren u puku nasilnu silu prirode, nereda i destrukcije, kome se suprostavlja drugo lice djavola – Lucifer, ili Zvezda Danica kao svetli princip i bog svetla i znanja. Tu suštinsku prevaru Lucifera i njegovih slugu je Gete uočio i kroz celo delo na fin način to ismejava kroz Faustova razmišljanja o okultnom svetu i prirodi.

Zatim, možda ključna stvar celog dela, sam Mefistofel nema moć nad Margaretom, jer se ona moli, čista je srca i verujuća, što je takodje tipično hrišćanska teza, tako strana gnosticizmu u kojem caruje magija i borba izmedju bogova dobra i zla. I sam slučaj Margarete koja se zbog ljubavi predaje Faustu, i u trenutku ludila (opsednutosti) ubija svoje dete, da bi se u drugom trenutku svesti duboko pokajala, i time dobila oproštaj i spasenje duše, govori o njegovom poznavanju temelja hrišćanstva.

Margaretino ludilo nije ludilo Fausta, jer Margareta voli a Faust želi, Margareta je istinski moralna, Faust je samo dobronameran u pojedinim delovima ali suštinski podložan željama i strastima koje mu Mefistofel potpiruje zbog čega i pravi svestan zločin. Hrišćanstvo je ljubav i žrtvovanje, okultizam je ispunjavanje želja kroz magiju.

Margaretin zločin nije odraz njene svesne želje i svesne volje kao ljudskog bića, već dejstvo zlih duhova ludila koji su je obuzeli, to je delo Mefistofela samog. Zato Gospod oprašta Margariti i njenoj duši jer ona nije svesno pravila ugovor sa djavolom ali ne i Faustu, jer za njega nema spasonosnog rešenja u paktu sa djavolom, jer Faust svesno bira pomoć Nečastivog.

Zato kroz lik Margarete sam Gete priznaje sopstvene grehe i traži oproštaj od Gospoda za ludilo misticizma u koji je bio upao i za proćerdan život kao Faustov, čega je pisac duboko svestan pošto Faust ne nalazi rešenje svog života.

Medjutim, deo celog tkanja romana je i uticaj samih misterija na delo Getea, zbog čega je roman tako popularan kod intelektualne elite kao zbirka mističnih zagonetki. Faust i Margareta su takodje na prvi pogled simboli proistekli iz učenja misterija, muški i ženski lik boga Janusa, bog koji je uvek predstavljan kao glava sa dva lica, simbolizam blizak tajnom društvu templara.

Zaključujemo zato na kraju, sam Gete prikazuje sebe kroz oba lika u romanu.

U liku Fausta on prikazuje svoju spoljašnjost i svoju prošlost, i kako se ona završava u stvarnom životu da je nastavio putem kojim je krenuo, dok u ženskom liku Margarete sebe Gete prikazuje u sadašnjosti, u duhovnom smislu, kao prost, nevin i neiskvaren duh koji je u mladosti iz ludosti napravio zločin i zbog toga se kaje.

I dobija oprost i spas.

Veliki je majstor duha Gete. Pronicljiv, zanimljiv, kompleksan ali i jednostavan. I dok će decenijama dalje njegov Faust inspirisati mnoge ljubitelje misterija i tajnih znanja, jer će simbolika utkana u delo njima biti primamljiva, majstor tajnih znanja se u svojoj tragediji majstorski odrekao i Fausta i misterija tajnih društava, i spasio sebe kroz Margaretu i hrišćanstvo. I priznao da se zbog nauke Mefistofela i okultnog znanja zbog toga Gete kaje i priziva od Gospoda oprost grehova svojih.

I zato bi oprošteno Geteu.

. . .

2 komentara

  • Ovo je jedan od najboljih tekstova koje sam pročitala o Geteovom „Faustu“ i jedno od najpronicljivijih tumačenja ovog književnog dela i same ličnosti Getea.

  • Јесте спас јер онда ништ не знаш и мање те боли јер ко се просветлио схватио је да све ово што нас држи у животу ко најбоље љубав и слично само обмана. И зато је благослов што мање знати јер ћеш онда веровати у то.

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280