Mladen Stanković

 

PRAVOSLAVNA CRKVA I HOMEOPATIJA

Pravoslavlje i homeopatija. Odnos Pravoslavne crkve prema homeopatskim lekovima. Da li pravoslavni vernici i hrišćani mogu i smeju da upotrebljavaju i koriste homeopatske lekove, metode i tretmane.

 

Povremeno se na crkvenim sajtovima povede rasprava o homeopatskoj medicini. Najčešće je u pitanju njeno ismevanje i nipodaštavanje. Retke pristalice homeopatije tu se obično pozivaju na lična pozitivna iskustva sa ovim vidom lečenja, dok protivnici u njemu vide nešto blisko okultizmu i magiji.

Homeopatija i pravoslavlje hrišćani crkva i homeopatsko lečenje

Evo kako otprilike izgledaju te diskusije:

„Moj sin ima 6 godina i do pre devet meseci stalno je bio bolestan – gotovo neprekidno je imao upale grla, disajnih puteva i uha. Veoma često pio je antibiotike. Čim bi prekinuo terapiju antibioticima i pošao u vrtić, bolest bi se vraćala. Njegov imunitet je sasvim oslabio, izgledao je loše i bili smo veoma zabrinuti. A onda smo ga na preporuku prijatelja odveli kod homeopatskog lekara. Treba da napomenem da ja nisam bio siguran da li je u redu da se kao pravoslavni hrišćanin obratim za pomoć homeopati, a uz to sam sumnjičav prema svim vidovima alternativne medicine izuzev narodne, jer me podsećaju na nekakvo šarlatanstvo. Odmah nakon što je moj sin počeo da uzima homeopatsku terapiju (koja je uzgred i jeftinija od lečenja antibioticima) ozdravio je, i od tada se već gotovo devet meseci ni jednom nije razboleo, a sve vreme ide u vrtić i svakodnevno je u kontaktu sa drugom decom“.

„Homeopatija je veoma štetna i izaziva trajne posledice po duhovno zdravlje. Upotrebljava se na sopstveni rizik. Ona u našem univerzumu ne može da funkcioniše jer je u suprotnosti sa osnovnim zakonima fizike. Sva sreća, pa su homeopatski ‘lekovi’ praktično 100% voda. Zapravo je alternativna medicina ta od koje se zgrću silne pare“.

„Muž moje prijateljice je homeopata. Završio je klasičnu medicinu i potom je počeo da se bavi homeopatijom. Za trideset godina prakse uspešno je lečio pacijente sa alergijama, anoreksijom i svim drugim bolestima, osim štitne žlezde i karcinoma. I ja sam koristila homeopatske lekove, ali nevolja je u tome što zapadni čovek hoće izlečenje za tri dana, a homeopatsko lečenje traje duže – onoliko koliko bolest nastaje, toliko treba i da nestane. Ono što pouzdano znam je da deca ovih mojih prijatelja apsolutno nikada nisu koristila antibiotike a sada imaju preko dvadeset godina. Takođe, znam da se i u zvaničnoj medicini koriste određeni homeopatski preparati. Svako dobro u Gospodu!“

„Ja ne znam nikoga kome je homeopatija išta pomogla, niti da je nekog izlečila. U najboljem slučaju to je samo skupo šarlatanstvo. Evo sa sajta manastira L. šta Pravoslavna Crkva misli o homeopatiji: ‘PITANjE: Čula sam nešto o tome da homeopatija nije blagoslovena od strane Pravoslavne Crkve. Veoma bih želela da čujem kvalifikovani odgovor sveštenika sa medicinskim obrazovanjem. ODGOVOR: Nikad nisam duboko razmišljao o značenju homeopatije, smatrajući je šarlatanstvom svoje vrste. Sada sam za nekoliko nedelja mnogo toga pročitao i ocenio mnoge činjenice. Ja sam po profesiji lekar-pedijatar i došao sam do zaključka da homeopatija nije šarlatanstvo – to je opasna duhovna zabluda, koja je obavijena tajanstvenošću i pseudonaukom… Sveštenik V. B.“

Ovde treba primetiti kako sveštenik V. B. i sam priznaje da nikad nije duboko razmišljao o značenju homeopatije i da je potom „za nekoliko nedelja mnogo toga pročitao“. Mi smo za mišljenje pitali još jednu osobu koja je završila i bogoslovske studije i studije medicine (lekar specijalista), a od detinjstva je vaspitana u Pravoslavnoj Crkvi u kojoj je podigla i sopstvenu decu, i tokom dvadest godina svoju porodicu je, uvek kada je to bilo moguće, lečila homeopatskim lekovima. Evo šta smo dobili kao odgovor: „Homeopatija je vrlo efikasna ako se pravilno odredi supstanca, i to prema karakteru i morfologiji deteta i ostalim faktorima. To znači da homeopata treba da bude dobro školovan, a lek propisno napravljen“.

No, kakav je stav Svetih Otaca Crkve o homeopatskoj medicini?

Ovom temom prvi su počeli da se bave znameniti ruski svetitelji XIX veka, jer se homeopatska medicina u svom klasičnom vidu javila upravo na samom početku tog veka. Mada se tragovi homeopatije mogu pronaći i u srednjevekovnim traktatima pa čak i u antičkim izvorima (Hipokratova izreka: „Slično se sličnim leči“), ovaj metod lečenja otkrio je i sistematizovao nemački lekar Haneman (1755-1843). Zahvaljujući dobrim rezultatima koje su postizali osnivač homeopatije i njegovi učenici, homeopatija je brzo uzburkala javnost, stičući i pristalice i protivnike. Ondašnji lekari optuživali su Hanemana za šarlatanstvo pa je čak bio primoran da napusti Nemačku i preseli se u Francusku. Ali i pored protivljenja medicinskih autoriteta homeopatija je doživela veliki procvat zahvaljujući prvenstveno uspesima u lečenju bolesti koje je oficijelna medicina smatrala neizlečivim. U Rusiji su najistaknutije pristalice homeopatije bili znameniti hirurg Pirogov, i filolog i akademik Vladimir Dalj, autor čuvenog petotomnog „Rečnika živog Velikoruskog jezika“.

Među pristalicama homeopatije bio je i svetitelj Teofan Zatvornik koji u jednom pismu između ostalog veli: „…Ako želite da znate nešto o meni, onda znajte da sam ne samo na rečima, nego i na delima starčić: oslabio sam i telom i duhom. Nema neke određene bolesti, nego samo želja da ležim i ležim, što usrdno i ispunjavam. Ovo uostalom činim po savetu homeopatskih lekara iz knjiga. Želim vam zdravlja, bodrosti duha i izdržljivosti“ (Pismo iz 1890). Na drugom mestu svetitelj Teofan kaže: „Homeopatija može da pomogne kod svakojakih bolesti, ali treba pogoditi odgovarajući lek. To se može učiniti na osnovu simptoma, odnosno po onome kroz šta se bolest projavljuje. Homeopatijom se može lečiti i da se doktor ne vidi – putem dopisivanja“ (8, p. 1402, str. 142).

Rusko duhovništvo zainteresovalo se za homeopatiju polovinom XIX veka. Većina ruskih sela u to doba nije imala lekara, a pošto su sveštenici bili najobrazovanija lica, narod im se obraćao i za medicinsku pomoć. Seoski sveštenici su uočili uspehe homeopatskih lekara koji su radili u udaljenim provincijama, pa su polako počeli da sarađuju sa njima i pokazuju zanimanje za ovaj vid lečenja. Prema izveštajima iz tog vremena nije bio mali broj sveštenika u Ufimskoj, Orenburškoj, Vjatskoj i Tulskoj guberniji koji su praktikovali homeopatiju. Oko 1880. godine Episkop semipalatinski Kiprijan je čak bio predsednik lokalnog homeopatskog društva. Tačan broj ruskih pravoslavnih sveštenika koji su se bavili homeopatijom teško je ustanoviti, ali je poznato da su u tri homeopatske apoteke lekove uzimala hiljadu sto sedamdeset i dva sveštena lica. Pokrovitelj homeopatije postao je budući car-mučenik Nikolaj II.

Ignjatije Brjančaninov, još jedan veliki ruski svetitelj, hvalio je homeopatiju, čak je i sam svojim duhovnim čedima spravljao homeopatske lekove. Njegovo žitije pruža opis situacije u Nikolo-Babajevskom manastiru između 1862. i 1865. godine: „Bolesnika je dolazilo tako mnogo, da je jedan od kelejnika zapisivao u knjigu njihova imena, godište i bolesti. A vladika je određivao kome da se da kakav lek i dijetu ako je bila potrebna…“

Sveti Jovan Kronštatski je šesnaest godina bio počasni član homeopatskog udruženja Sankt-Peterburga i svake godine davao je priloge za razvoj homeopatije u iznosu od 100 do 120 rubalja. Sedmog oktobra 1892. on je svečano osvetio novu apoteku Sankt-Petrburškog homeopatskog društva na adresi Nevski prospekt 82 i tom prilikom je u besedi između ostalog rekao: „Vaše udruženje, ili vaš metod lečenja bolesti, za svoju moto ima poslovicu drevnih mudraca-homeopata: similia similibus curantur (slično se sličnim leči) – to je najrazumniji i najtačniji metod„.

Po blagoslovu svetog Jovana Kronštatskog homeopatiju je praktikovao i L. M. Čičagov, potonji mitropolit i sveštenomučenik Serafim, i izlečio je mnoge pacijente od kojih su lekari digli ruke. U svojoj knjizi „Šta je osnov svake nauke?“ (Čto služit osnovaniem každoй nauki) budući sveštenomučenik Serafim je pisao: „Gospod je čoveku dao bilje radi zdravog života. Iz bilja treba dobiti lekove posredstvom usitnjavanja materijala i oslobađanja božanske isceljujuće sile koja je u njemu pohranjena. Uz visoku profesionalnost i moral, homeopata može da po principu sličnosti izabere lek iz izvora koji je stvorio Bog (na primer iz bilja) radi lečenja Bogom stvorenog čoveka„.

L. M. Čičagov je napisao dvotomno delo o istoriji homeopatije „Medicinske besede“ i objavio ga 1891. godine. Delo je u vreme komunizma dugo bilo zabranjeno i tek 2003. godine preizdala ga je unuka svetitelja, igumanija Serafima. U osnovi teorije L. M. Čičagova stoji uverenje da su uzrok bolesti strasti i da je zadatak lekara da pronađe koren oboljenja.

Sa dolaskom komunista na vlast homeopatski metod lečenja je zabranjen, a apoteke i bolnice zatvorene. Homeopatski lekari podvrgnuti su progonu zato što se njihov pristup lečenju nije uklapao u okvire tzv. „naučnog“, materijalističkog pogleda na svet. Mnogi lekari bili su primorani da svoje pacijente leče tajno, pa se može reći da je homeopatija pod novim sovjetskim vlastima bila primorana da poput crkve siđe u katakombe.

Tokom XX veka među sveštenstvom su se o homeopatiji pozitivno izražavali između ostalih čudotvorac Serafim Viricki, mitropolit Antonije (Blum) i arhimandrit Jovan (Krestjankin). No, bez obzira na gotovo dvovekovno iskustvo Crkve sa homeopatskim načinom lečenja, gorke reči mitropolita Serafima (Čičagova) do danas ostaju aktuelne za svakog pravoslavnog lekara-homeopatu:

Da bi nova metoda lečenja zadobila pristalice, ona treba da čini čudesa, da postiže tako krupne rezultate koji su u postojećem sistemu nezamislivi: nužno bi bilo izvlačiti ljude iz čeljusti smrti. S druge strane, takve rezultate lečenja društvo vezuje za sferu natprirodnog, a autoru takve metode pripisuje izvesne duhovne sile, što u očima ljudi ovu vrstu lečenja opet svodi u oblast fantazije, šarlatanstva i ekploatacije. Potrebna su čudesa, ali prema onima koji ih čine izražava se nepoverenje i sumnja. Shodno tome, preostaje nam jedno: da slušamo prigovore, ćutimo i trpimo. Bez pomoći Božije čovek ne može da podnese takva iskušenja…

Među savremenim pravoslavnim bogoslovima, kao branilac homeopatskog metoda lečenja od brojnih kritičara unutar Crkve, posebno se ističe arhimandrit Rafail (Karelin) koji smatra za moguće da u ljudskom organizmu postoji nekakav „drugi signalni sistem paradoksalnog karaktera, čiji su receptori tako udešeni da reaguju samo na mikronadražaje, i što su ti nadražaji slabiji, to veću rezonancu postižu u ljudskom organizmu…“

Arhimandrit Rafail dalje veli: „Moguće je da naš organizam neprekidno dobija ogromnu struju impulsa od mikrostimulatora koje tehnički uređaji ne mogu da uhvate ili registruju. Homeopatski lekovi mogu da se ubroje među ovakve mikrostimulatore. U takvoj shemi postaće jasnije zašto rastvori sa niskim stepenom koncentracije aktivne materije dobijaju takvu snagu i intenzitet, delujući na duboke, još neistražene strukture organizma. Naravno, to je tek pretpostavka koja ne može biti naučno dokazana, ali istovremeno ne može biti ni opovrgnuta usled svog teorijskog karaktera„.

A što se tiče najčešćih optužbi na račun homeopatije, da je povezana sa okultizmom i magijom, arhimandrit Rafail kaže sledeće: „Nažalost, neka duhovna lica, koja ne shvataju o čemu je reč, na osnovu takvih optužbi bez razmišljanja odbacuju homeopatiju. Doduše neki od homeopata i sami su pružili povod za to, jer upotrebljavaju terminologiju koja je nalik okultnoj, npr. ‘fluidi, astralna tela’ i slično. Već je i sam Haneman, iako je bio verujući katolik i učestvovao u katoličkim obredima, dopuštao neke sumnjive termine u svom delu ‘Organon’. Poznati rozenkrojcer Štajner diskreditovao je homeopatiju sjedinjujući je s astrologijom. On je homeopatiju koristio u cilju popularizacije svog antroposofskog sistema, mada homeopatija, kao metoda lečenja, nema nikakve veze ni sa teosofijom ni sa antroposofijom. Pojedine savremene homeopate, želeći da pod homeopatiju podvedu i teorijsko objašnjenje njenih fenomena, stvaraju teorije koje protivreče pravoslavnoj teologiji i antropologiji. Često su u tim teorijama prisutni i elementi teosofskog karaktera koji izazivaju uznemirenje kod pravoslavnih hrišćana, posebno među sveštenstvom. Takva negativna reakcija sprečava verujuće da se obraćaju lekarima-homeopatama kako ne bi bili podvrgnuti dejstvu okultnih sila. Stoga u pitanjima koja se tiču antropologije i pogleda na svet, pravoslavne homeopate treba da se obraćaju pravoslavnom bogoslovlju, a ne da polaze od ličnih mišljenja ili stavova koji se mogu tumačiti na različite načine“.

Naravno, pozicija sveštenstva koje iz pomenutih razloga poriče homeopatiju – nije ispravna: treba najpre objasniti homeopati, koji pokušava da stvori sopstvenu teoriju, koje su njegove pogreške i u čemu se ne slaže sa hrišćanskim učenjem, naročito učenjem o ljudskoj duši; treba mu predložiti da preispita i ispravi takve pogreške. Ukoliko on odbije to da učini, onda može biti reči o nepravoslavnosti toga čoveka, a ne homeopatije u celini.

Optuživanje homeopatije za okultizam i približavanje magiji je – apsurdno. Za magiju su potrebna najmanje tri uslova:

1. mag-čarobnjak koji ima tesno opštenje sa demonskim svetom;

2. prisustvo vradžbina, zaklinjanja, magijskih formula i uopšte različitih vrsta obraćanja satani (gde se njegovo ime često upotrebljava u šifrovanom obliku a reči su praćene magijskim ritualima);

3. konkretno lice protiv koga su usmerene magijske sile.

Ko je mag u homeopatiji? Lekar koji proučava bolesnika ili farmaceut koji priprema lekove? Koje mantre ili zaklinjanja izgovaraju homeopate? Gde je to objavljeno, ili se možda usmeno prenosi? U tom slučaju prijem u homeopatsko društvo bio bi praćen nekakvim inicijacijama, kao kod stupanja u okultni savez. Zar bi tako nešto moglo da ostane skriveno tokom dve stotine godina? Mag se obraća određenom licu ili auditorijumu, a homeopatski lekovi se sasvim slobodno prodaju u apotekama i pripremaju ih uglavnom mašine.

Homeopate mogu da pripadaju različitim religijama ili da budu neverujući ljudi. Oni mogu da podržavaju različite filosofske poglede ili da budu skeptici-agnostici, ali to se tiče njihovog unutrašnjeg, duhovnog sveta, a ne homeopatije. Homeopatija ostaje praktična medicina, zasnovana na činjenicama, i veoma je opasno pripisivati joj nekakvu teoriju s elementima opšteg pogleda na svet. To znači praviti veštačke modele od sopstvenih predstava uzetih iz različitih izvora. Onda ti izmišljeni modeli lako mogu da postanu povod za napad na homeopatiju.

Naročito je opasno ako homeopata koristi antropologiju advajta – joge ili Štajnera, i u lekarsku praksu ili homeopatsku literaturu uvodi termine kao što su „astralna, mentalna eterična tela“, predstavljajući samim tim ljudsku dušu kao nekakvo složeno jedinstvo različitih priroda i elemenata. Takva teosofska leksika tesno je povezana sa učenjem o reinkarnaciji duše i dobrano je ušla u jezik okultnih sekti, naročito istočnih.

Hrišćanstvo uči da je duša prosta, homogena tvar i nedeljiva monada. Uopšte, duša ne predstavlja predmet nauke, nego vere. Psihologija kao nauka bavi se razmatranjem i uopštavanjem određenih svojstava psihike (onoga u čemu se ispoljava moralni, misaoni i osećajni lik čoveka kao pojedinca i društvene zajednice) ali ostavlja otvoreno pitanje da li postoji ili ne postoji duša kao tvar odvojena od tela? Stoga izvoditi zaključke u ovoj oblasti bez pouzdanih saznanja hrišćanske antropologije znači diskreditovati ne samo sebe, nego i samu homeopatiju…

Delotvornost homeopatije kao metoda ne dokazuje se ličnim pretpostavkama ili apstraktnim diskusijama, nego u postelji bolesnika. Stoga što se pre homeopatija bude oslobodila ličnog teoretisanja samih homeopata, i prihvatila sebe kao praktičnu nauku, to će nedostupnija postati za tendenciozne kritike, i tim će veću popularnost imati među pravoslavnim hrišćanima“.

Da zaključimo rečima svetog Teofana Zatvornika koje najbolje ilustruju njegovo oduševljenje za ovaj metod lečenja: „Kakva je homeopatija! Gde alopatija (tj. klasična medicina) tokom pet nedelja nije imala uspeha, ona je za pola dana pokazala primetno dejstvo. Spomenik joj treba podići!“ (4, p. 580, str. 54).

Istorija uzajamnih odnosa homeopatije i Crkve u Rusiji detaljno je opisana u disertaciji dr A. Kotka (klikni).

Na veb sajtu arhimandrita Rafaila (Karelina) pronaći ćete više interesantnih članaka na temu homeopatije. Evo jednog od njih: „Homeopatija – nauka a ne ideologija“.

. . .

Izvor člankaCentar za Pravoslavne predanjske studije

Veliki izbor i kupovina pravoslavne duhovne literature: Predanje.com

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: