Veselinka Stojković

.

ONA, ILI JA

.

„Vi se ponašate kao da se ne radi o vama.“

„Ona, doktore, nije došla, ja sam došla“, namislim, a doktor me pogleda, i ja zanemeh.

Istoga časa Ona sede, a ja se sklonih ustranu, u nevidljivost.

„Kad se onesvestite, neka vam urade EKG, i dođite hitno. Tada ćemo vas primiti.“

„Ne dam se!“ ali me ne čuše.

„Od toga se ne umire.“

I vratih se ja iz Prestonice u svoje Vranje. Vrati se i Ona. Kiša beše velika toga dana.

Sada ne znam ko će se onesvestiti, Ona, ili ja. A čekam.

I JA SAM ZA TO

Elem,

Pokupim papire sa zahtevom za moguće darodavstvo za knjigu – izdavač mi ih dade, i krenem Kuda? i Kako?

Prođe mnogo vremena.

Dođem nekako Kuda i Kako i do načelnika načelstava. Naravno, ne stigoh tamo. Kad pođoh, setih se da me u novembru prošle godine zaboravio u Nišu. Za istim kulturnim stolom bejasmo. Kako da me sad upamti!

A možda je na „Kavim“ mislio, a? – da ne propadne? Službena kola su samo za službu, tako je.

I ova sitnica! Kome ona i treba kad smo gladni? Hleb, pa knjiga.

I ja sam za to.

NASMEJAO SE

Užice beše lepo toga proleća.

U Gradskoj galeriji se sretosmo.

„Kad mogu da vam se javim? Vranje se promenilo?“

„Nije. Ni Bora mu nije dao da se promeni.“

„Kako?!“

„Stavio ga u knjige i ni makac ne može dalje!“

Nasmejao se.

Sunce je bilo visoko. Margarete su docvetavale svoje vreme za taj dan.

. . .

Fotografije Ivan Strahinić  http://www.ivanstrahinic.com