Dr Jovan Lj. Janjić

.

Vranjski kraj u predvečerje Prvog balkanskog rata i istorijske Kumanovske bitke

.

Danas, kada se obeležava stogodišnjica oslobođenja Srba i ostalih hrišćanskih naroda od viševekovnog turskog ropstva, pa i oslobođenja naših opština – Bujanovca, Preševa i Trgovišta – i kada je, u današnjim međunarodnim okolnostima, pojačano ponovo interesovanje Turske za Balkan, a spomenućemo i to, kada imamo na našim televizijama pravu „invaziju“ turskih televizijskih serija, treba se setiti vremena kada se to događalo, kada se vodio oslobodilački Prvi balkanski rat. Od tih događaja, od istorijski tako značajne Kumanovske bitke, prošao je tek jedan vek, a naše pamćenje, naše sećanje na to vreme i te događaje nedopustivo je bledo.

Veći deo vranjskog kraja, kako je poznato, oslobođen je posle Srpsko-turskog rata 1878. godine. Na Berlinskom kongresu te godine ondašnje velike sile odlučile su da granica između Srbije i Turske bude postavljena tako da, kada je reč o našem kraju, njegov južni deo (pomenute opštine Preševo, Bujanovac i Trgovište), ostane i dalje u turskom ropstvu.

Oslobođena Srbija se s tim nikako i nikada nije mirila.

* * *

Zbog toga, upravo u to vreme, radi zaštite i oslobođenja Srba i ostalog hrišćanskog sveta koji je ostao u granicama Turske, nastao je u Srbiji, najpre spontano, četnički (komitski) pokret, kao izraz privatne inicijative. Ovaj pokret počeo je da organizuje i izvodi akcije na neoslobođenoj teritoriji. U srpskoj istoriji nalazimo podatak iz tog vremena da su i „Mlađi oficiri počeli (su) da uskaču u Staru Srbiju i Makedoniju i da se bore kao četnici.”

Kasnije, ovaj pokret srpsko javno mnjenje prihvata i obilato pomaže. Ta pomoć je bila takva da se ova organizacija mogla, kako je zapisao učeni Vranjanac dr Jovan Hadživasiljević „pohvaliti obilnom materijalnom i moralnom potporom i od prvoga građanina Srbije, do najsiromašnije kolebe. Ko nije smeo javno, pomagao je tajno“.

U Beogradu je bio Glavni odbor ove organizacije, a njen Izvršni odbor u Vranju. Otpočelo se sa organizovanjem i komitskih četa. Zabeleženo je da su se „Komitske čete u Vranju formirale (su se) u staroj turskoj školi koja je bila na jednom skrovitom mestu pored reke u gornjem delu grada.”

Komitske vojvode – četnici, srpska gerilska vojska u Vranju 1912. godine

Prva takva organizovana četa, sa 22 oprobana četnika, prešla je tursku granicu kod sela Tursko Buštranje 10. maja 1904. godine. Odziv u četnike je bio veliki. Glasovite vojvode kao što su bili: Jovan Dovezenski, Kosta Pećanac, Krsta Kovačević, Rista Stefanović-Starački i drugi formiraju čete u Pčinji, krivopalanačkom, kumanovskom, preševskom i drugim krajevima Turske.
Četničke akcije posebno su pomagala pogranična naselja. Razume se da ova naselja zbog svog geografskog položaja nisu mogla biti van ovih zbivanja. Takav je, na primer, slučaj sa Ratajem, čiji se atar prostirao takoreći do same ondašnje turske granice. I njegovi stanovnici su pružali pomoć ovoj organizaciji: prenosili su poštu, primali četnike u svojim kućama, hranili ih i odevali, pružali im zaštitu. O tome postoje sačuvani arhivski podaci. Navodimo ovde jedan takav dokumenat. To je Zakletva o istinitosti Uverenja da je Trajko A. Trajković iz Rataja, dugogodišnji opštinski delovođa i blagajnik Opštine Vranje, aktivno učestvovao u potpomaganju četničke akcije za oslobođenje naših južnih krajeva od Turaka u vremenu od 1900. do 1912. godine. (Njega su bugarski okupatori ubili decembra 1915. godine.)

Faksimil zakletve o pomaganju četnicima tokom Prvog Balkanskog rata

Zakletva

Ja Jovan Trajković, Jovan Dimitrijević iz Rataja, zaklinjem se jedinim bogom i svim što mi je na ovome svetu najmilije i najsvetije: Da je pok. Trajković A. Trajko, biv. iz Rataja kao dugogodišnji opštinski delovođa i blagajnik opšt. Vranjske, aktivno učestvovao u potpomaganju naše četničke akcije za oslobođenje naših južnih krajeva od turaka, tako, da je u svojoj kući za vreme od 1900–1912. god. primao naše četnike, hranio ih i odevao, zašta je kao takav prilikom okupacije naše zemlje meseca oktobra 1915. g. odmah po dolasku Bugara interniran iz svoje kuće kao redov bolničarske čete I pešad. puka „Knjaza Miloša Velikog“ gde je bio došao na odsustvo od 4. četiri dana radi viđenja sa svojim pokojnim ocem Antom po depeši, pošto mu je njegov pokojni otac Anta bio teško bolestan, i tu kod kuće neprijateljska vojska zatekla i oterala u Surdulici i tamo sa ostalim je streljan i tu sahranjen.
Da je pok. Trajko u vremenu tokom 1915. god. imao 31. god. svoje starosti t.j rođen je 1884. god.

Kako pravo kazao i zakleo se tako mi bog i ovog i onog sveta pomogao. Amin.

Br.3430 Položili zakletvu:

18/IX –938.g. Rataje. Jovan Trajković

Pisar: Jovan Dimitrijević

St. T.Dimitrijevič Overava Pretsednik op. Uprave,

Pečat T. A. Trajković

(Opština ratajska)

.

Inače, kada je otpočeo Prvi balkanski rat, srpski četnici su već imali formirane odrede, pa su kao takvi mogli da učestvuju u njemu. Neki od njih su upotrebljeni ispred Prve i Treće armije. Tako je odred Vojina Popovića-vojvode Vuka za vreme Kumanovske bitke, 23. oktobra, na Srtevici, uspešno sadejstvovao Dunavskoj diviziji prvog poziva i pomagao joj da se održi na položaju.

Ideja oslobođene Srbije da i ostali njeni krajevi, kao i svi hrišćanski narodi na Balkanu, budu oslobođeni turskog ropstva, vrlo je bila živa. Ostvarenje ove ideje bio je u to vreme njen najpreči cilj. Radi ostvarenja tog cilja – proterivanja Turaka sa Balkana i oslobođenja i onih krajeva koji su posle Berlinskog kongresa ostali pod turskom vlašću, Srbija sklapa savez (Balkanski savez) sa Bugarskom, Crnom Gorom i Grčkom.

Ubrzo posle toga dolazi do Prvog balkanskog rata.

* * *

Pred početak Prvog balkanskog rata , odosno Kumanovske bitke, u toku septembra i oktobra 1912. godine, srpska vojska se koncentrisala i neposredno pripremala za nastupajuće borbe upravo u našem, vranjskom kraju. Tu su bile razmeštene jedinice (divizije) srpske Prve armije.

Sa štabom jedne od njih doputovala je i grupa profesora i naučnika iz Beograda. Među njima je bio i poznati srpski naučnik Milutin Milanković. On u je u svojoj autobigrafiji, u svojim sećanjima, posvetio pažnju i vremenu koje je proveo u vranjskom kraju kao civil, kao referent za stranu korspodenciju pri Štabu Dunavske divizije prvoga poziva. (Mi ćemo se ovde poslužiti ovom knjigom, poglavljem Ratni dnevnik, da pokažemo sa koliko su oduševljenja ljudi vranjskoga kraja dočekali srpsku vojsku i ispratili je u rat za oslobođenje njihove braće koja su još bila u turskom ropstvu.)

On tu prati put Dunavske divizije, od njenog ulaska u vranjski kraj: „Naš štab krenu 26. septembra zasebnim vozom na vojište… Kada prođosmo Niš i naš voz uđe u dolinu Južne Morave, videsmo, s one strane reke, celokupnu moravsku diviziju prvoga poziva kako se kolskim putem kreće na vojište. Iskrcasmo se u Vranju, i u njegovoj okolini zatekosmo celu našu diviziju, a za koji dan pristigoše onamo i porazmeštaše duž granice i sve ostale divizije Prve armije: drinska prvog, dunavska i timočka drugog poziva i konjička divizija“ – do 8. oktobra, kada ga napušta, kada „stiže na podnožje Starca i tu se zaustavlja jer su svi putevi koji vode preko njega zakrčeni borbenim jedincama naše divizije”, pa, pošto su i putevi rđavi i strmi, autor se seća: „Tek kasno u noć stižemo na greben planine.”

Vreme provedeno u vranjskom kraju Milutin Milanković je iskoristio da upozna kraj i ljude. Sa svojim kolegama, profesorima Stanojem Stanojevićem, Pavlom Popovićem, Milom Pavlovićem „i sa još nekim učenim glavama“ (kako je zapisao), šeta okolinom Tibužda, gde su, smešteni u školi, proveli devet dana.Tu ga oficiri upoznaju sa ratnim planom turske vojske („Da će se odsudna bitka odigrati na Ovčem Polju“) a on iznosi svoje mišljenje i bojazan da je ovaj plan turska vojna komanda „namerno podmetnula našoj vojsci“. Odgovaraju mu da „načelnik našeg glavnog đeneralštaba Radomir Putnik sigurno vodi računa … i da o tome nemamo šta da brinemo“ jer je on „najspremniji stručnjak i najbolja glava naše vojske“. Zadovoljan je kad mu se pruži prilika da za Štab izradi „kakav crtež ili tabelarni pregled sastava naše divizije…“

Djeneral i načelnik Generalštaba Srpske vojske Radomir Putnik

Sa mnogo detalja i živih opisa govori o tome kako su, sa koliko simpatija, našu vojsku primili ljudi vranjskog kraja; govori i o svom oduševljenju prirodom i pejzažima ovog kraja, kao i o drugim situacijama koje se tiču oslobođenja pograničnih mesta vranjskog kraja od turskog ropstva.

Pokušaćemo ovde to detaljnije da prikažemo, na osnovu njegovih sećanja, izloženih u navedenoj knjizi, jer su mu Ratni dnevnik, koji je vodio za vreme Prvog balkanskog rata, u kome je sve po danima bilo detaljno prikazano, Nemci zaplenili iz njegovog stana u Beogradu u toku okupacije u Prvom svetskom ratu. Napominjem da zapisi u dnevniku imaju sve odlike književnog kazivanja, da je ono što je dokumentarno, ovde istorijsko, kazano jednim lakim, odnegovanim stilom i jezikom.

Šestog oktobra vojsci je pročitana kraljeva proklamacija o objavi rata. Prvom armijom je komandovao prestolonaslednik Aleksandar.

Prestolonaslednik Kraljevine Srbije princ i budući kralj Aleksandar Karađorđević

Već idućih dana, 7. i 8. oktobra, sva vojska (koja je u vranjskom kraju provela oko dve nedelje) prelazi granicu i usmerava se ka Kumanovu. Grupa profesora putuje sa komorom i pomaže oficirima da se razaberu u generalštapskim kartama i da odaberu put kojim će se ona kretati i gde će se parkirati. Prikupljaju podatke i (kako sami kažu „Nemajući drugog posla“) vode svoje dnevnike.

Još pre svanuća, u Rataju ih budi komanda oficira: „Ustajte, spakujte vaš prtljag i zauzmite svoja mesta u koloni komore!“

Na izlasku iz ovog sela, koje je bilo na onda važnoj komunikaciji, autoru se, seća se, pošto se udobno smestio na sedištu kola koja vuku dobri konji, otvara prekrasan, slobodan vidik, i onda, sledi prava epska slika – ispraćaj naše vojske u oslobodilački rat: „Divan sunčan jesenji dan. Nedelja. Žitelji sela kroz koja prolazimo odeveni prazničkom odećom. Mlade devojke, okićene cvećem, okitiše njime i naše vojnike, pa i same konje, njima je za kaiš oko čela zadeven cvet do cveta.

Izlazimo u široko polje. Pored nas jure ordonansi, kuriri, a malo zatim eskadron konjice. Naša kolona se zaustavlja, put joj preprečio jedan puk naše divizije. Lepo odeven prolazi pored nas tako veselo kao da ide u svatove, a ne u krvav boj. I konjići što nose mašinske puške i municiju koračaju hitro, mašući veselo repom.“ Autoru se čini da i životinje osećaju značaj istorijskog trenutka.

Put se nastavlja do prelaska turske granice. Autor, očigledno uzbuđen, beleži: „Silazimo sa svojih sedišta da bismo, koračajući pored kolone, stavili nogu na zemljište turske carevine.“ Prolazi se kroz predeo koji više nije ravan kao Ratajsko polje, kroz šumarke koji svojim jesenjim bojama oduševljavaju: „Predeo sve više zatalasan, lepši za oko i zbog svojih šumaraka koji trepere u raskošu boja jesenjeg lišća, ali putevi sve lošiji.“

Kolona komore ulazi u neprijateljsku zemlju, u naselje Klenike. Ovde, piše autor: „Noćismo gde koji stigne, po klupama, stolovima, pa i na samom patosu.“ Sutradan, beleži dalje, slikajući ovo pogranično mesto: „šetamo varošicom Klenike i u njenoj čaršiji kupujemo razne sitnice za uspomenu“.

Tu od oficira čuje vest da je jedna naša jedinica proterala turski bataljon sa Starca, što podiže raspoloženje naših vojnika. Oduševljeno zapisuje: „Naši vojnici položiše taj ispit.“

Izlazeći iz varošice Klenike, nailaze u njenoj okolini na interesantan prizor: seljaci, kmetovi bega Orvanice, koji je pobegao pred našom vojskom, ruše njegov dvorac i raznose sve što onde nađu, pa se, primećuje autor, „Umalo ne potukoše među sobom“.

Kako je već rečeno, divizija pri čijem Štabu je autor, tek u ponoć 8. oktobra stiže na vrh Starca i počinje da se spušta u dolinu Pčinje. Napušta, dakle, vranjski kraj i približava se Kumanovu i Kumanovskoj bici.

 

* * *

U Prvom balkanskom ratu odlučujuća je bila Kumanovska bitka. O ovoj bici u ranijoj srpskoj istoriji je zapisano:

„Glavna borba očekivala se na Ovčem polju. Ali su Turci, da bi preduhitrili Srbe, pošli nenadano u akciju i presreli su iznenađenu srpsku vojsku kod Kumanova. U teškoj dvodnevnoj bici, 10. i 11. oktobra, Srbi su potukli tursku vardarsku armiju Zeki-paše, i to tako snažno i odlučno da se ona nije mogla pribrati do Bitolja.“ I jedan savremeni istoričar o ovoj bici je nedavno napisao: “Ova bitka srušila je osmansko gospodstvo u Evropi. Pred grmljavinom srpske artiljerije, zabeležio je srpski konzul iz Bitolja, nije se povlačila jedna vojska već jedna imperija.

U narodu je ostala izreka: „Kumanovo za Kosovo!

Spomenik na Zebrnjaku u čast Prvog Balkanskog rata i Kumanovske bitke nekada

Spomenik na Zebrnjaku Kumanovskoj bitci danas

U ovoj i u drugim bitkama u ovom ratu učestvovali su i ratnici vranjskog kraja. Poznati vranjski lekar dr Dragoljub Mihajlović o tome je zabeležio: „Iako su te bitke dobijene zajedničkim zalaganjem svih srpskih pukova ipak je ratna slučajnost htela da vranjski i moravski bataljoni uđu prvi u sva oslobođena mesta. Vranjski i moravski bataljoni prvog poziva ušli su prvi u Bujanovac, Preševo, Kumanovo, Skoplje, Prilep i Bitolj. Bataljoni Moravske divizije drugog poziva ušli su prvi u Prištinu, Uroševac (Ferizović), Kačanik, Tetovo, Gostivar, Kičevo, Resan, Debar, Strugu, Ohrid i Elbasan.

U svim ovim borbama, opet je istorijska slučajnost htela da prva puška plane iz ruku starih vranjskih trećepozivaca, a poslednja se oglasi na dalekoj Škumbi od mladih vojnika Moravske brigade prvog poziva.“

O učešću ljudi vranjskoga kraja u balkanskim i u Prvom svetskom ratu, o njihovom patriotizmu, požrtvovanosti i hrabrosti, o njihovim stradanjima i pogibijama danas svedoče, pored knjiga i pisanih dokumenata, i kosturnice i spomenici koje su im podigli zahvalni potomci.

Godišnjice, kao što je ova, prilika su da se rad na očuvanju slobodarskih tradicija Vranjanaca samo intenzivira i obogati.

Vranje, Jul 2012.

. . .