Borislav Mihajlović Mihiz

 

O piscima i političkim partijama bez dlake na jeziku – delovi intervjua za NIN iz 1993-e

 

Mi smo narod sa ozbiljnom spisateljskom tradicijom. Nemamo nijednog vladara kome se u dupe nije uvlačilo bar po nekoliko ozbiljnih pisaca. Aganlija, Karadjordje, Miloš, Aleksandar, Broz, Sloba… od njihovih dodvornika dala bi se pečatati ozbiljna antologija, pod nazivom “Kako smo boravili u središnjem delu Vodjinog bića, s posebnim osvrtom na debelo crevo”. O onima koji se ne predomišljaju, koji jednom udju i više ne izlaze, knjiga bi se zvala npr. “Kakvo je vreme napolju”.

Bile bi to ozbiljne knjige u kojima bi bili zastupljeni mnogi književni pravci. Tako je npr. Miloš preko svojih pisaca jurio kurve po Beču, za razliku od Broza. Ovom potonjem pisci za tu delatnost nisu trebali. Brozovi su pisci, umesto japanskih, vozili kozaračka kola. A Sloba je, preko svojih, puštao vetrove rata, recimo…

Vlastodržac je uvek postojan, kano klisurina. Takva je vlast, pa to ti je. A pisci, ako su u opoziciji, pušu s prednje strane, ako su u poziciji duvaju sa zadnje. Kada se vlast okrene, pisci zamene mesta. Ako se ikada bude pisala knjiga “Uloga moje spisateljske porodice u srpskoj revoluciji”, imaće moto: “Pisci na vlasti ne postoje. Kad su pisci, nisu na vlasti, kad su na vlasti, nisu pisci.”

Nema danas ozbiljne partije na čijem se vrhu, ili blizu vrha, na nalazi neki pisac. O neozbiljnim partijama da i ne govorimo. Mala vlast, majušna – vlastence, tako reći… ali ipak vlast. SPS, SRS, DEPOS, PO, DS, DSS, ND… nazivi su za frakcije UKS. Pisac koji nije član nekog GO, IO ili bar poslanik, bolje da i nije ulazio u “Francusku 7”. Bolje da je odmah otišao preko puta u DVJ.

Pisci trenutno ne pišu knjige. Pisci pišu uz vetar.

Pisci se danas narodu obraćaju na mitinzima, sa skupštinske govornice… a najteži slučajevi, umesto u mozak, imaju izlive krvi u “Dnevnik”. Svi se bave usmenom književnošću.

Filip Višnjić je ostavio u UKS mnogo dublji trag nego Njegoš.

Učešće u forumu koji rešava svetska i ostala srpska pitanja omogućava piscu da hoda ulicom rastrojen, za kafanskim stolom da razjašnjava, na sastancima da diskutuje i drži ruke uvis jer ima da se glasa. Rečju, omogućava mu da se konstruktivno bavi velikim brigama i da nema vremena za male, prozaične bitke s rečenicama. Rečenice su ostale same. Bez svojih pisaca.

Landaraju okolo usamljene, kao ono Jesenjinovo kučište.

Gospode, spasi nas od vlasti šlosera, bankara i pisaca! Čuvaj nas i od picajzla! Od ostalog umemo da se češemo i sami.

. . .