Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Istorija

Vampir i glogov kolac – ko su vampiri u narodnoj tradiciji i zaštita od njih glogovim kolcem i spaljivanjem

Dr Veselin Čajkanović

 

 

Ubijanje vampira

 

Pre nekoliko dana, u jednom patrijarhalnom kraju Bosne, desio se dosta neobičan dogadjaj. U selu Tupanarima (srez vlasenički) pojavio se vampir. Kad je počeo bivati nesnosan, seljaci se skupe, pa ga, more antiquo, iskopaju iz groba, probodu glogovim kocem, i onda spale.

O tom događaju pisali su nekoliki beogradski listovi. Prema izveštaju u »Vremenu« (broj 511, od 23. maja ove godine), koji donosimo u izvodu, on je tekao ovako:

»…Stari seljak Paja Tomić… umro je… 9 aprila ove todine. Malo posle njegove smrti počela je da se žali njegova žena Cvija da joj mrtvi muž kao duh dolazi preko noći, i da trči po kući i plaši sve ukućane. Neko je Cviji verovao, neko i nije, tek ona je neprestano tvrdila da joj se muž povampirio i da dolazi svake noći. Tako je trajalo čitav mesec dana, kada su, kažu, i sinovi primetili vampira u kući.
Sinovi umrloga starca, Stevo i Krsto Tomić, sazovu celo selo na dogovor šta da rade sa njihovim povampirenim ocem. Svi su seljaci bili za to da se vampir uništi. Rešili su da se leš iskopa, spali na vatri i pepeo rasturi. Odluka je privedena u delo.

Seljaci, naoružani pijucima i ašovima, pošli su na groblje. Drugi su nosili drva za lomaču, a jedan je spremio ušiljen glogov kolac. Cela seljačka gomila, predvođena sinovima umrlog Paje, došla je na groblje. Leš je iskopan, proboden glogovim kocem i bačen na lomaču. Pošto je leš spaljen, rasturili su mu pepeo, a ono nekoliko ugljenisanih kostiju što je ostalo bacili su natrag u grobnicu.. .«

Narod u vlaseničkom srezu čuva, vrlo uporno, starinske običaje. Svakome ko je, na primer prelistao sarajevski Glasnik Zemaljskog muzeja, moralo je pasti u oči da je taj kraj dao ispitivačima najviše materijala. Prema tome, događaj koji se desio ne iznenađuje nas mnogo. S druge strane, materijal koji iz vlaseničkog kraja imamo mahom je odličnog kvaliteta. Takav je slučaj i sa podacima koje možemo izvući iz onomadašnjeg događaja. Magična radnja koja je tu izvršena, način na koji je izvršena, shvatanja i verovanja koja su se tom prilikom pokazala – sve to ima mnogo starinskoga u sebi. Ceo događaj ima vrednost utoliko što u nekim tačkama dopunjuje i objašnjava ranije podatke o vampirima i o ubijanju vampira.

O verovanju u vampire pisano je kod nas mnogo. Klasično mesto je Vuk, Rječnik, s. v. vukodlak. Tema je interesantna, ali je velika. Zato ću ja ovde govoriti samo povodom izveštaja u »Vremenu«, i ograničiću ce samo na one podatke u tom izveštaju koji za istoriju srpske religije kazuju što novo.

U izveštaju kaže se da je povampireni Paja Tomić dolazio samo svojoj ženi; sinovi su ga primetili tek posle punih mesec dana – onda kad se njegove posete nisu više mogle sakriti, i kada im je i majka skrenula pažnju na njih. Očevidno je da vampir nije ni imao nameru da se javi sinovima. Kakav je, onda, bio pravi cilj njegovim dolascima? Odgovor na to pitanje može nam dati Vuk Karadžić. »Vukodlak« [= vampir] -kaže on u Rječniku, s. v. vukodlak – »dolazi kašto svojoj ženi… te spava s njome; i kažu da ono dijete nema kostiju koje se rodi s vukodlakom.«

Iako se u izveštaju o tupanarskoj aferi to ne kaže izrekom, očevidno je da su i Cvija i seljaci iz Tupanara pravili istu takvu pretpostavku o namerama povampirenog Paje. Kao što se vidi, u našem narodu, sve do današnjeg dana, sačuvalo se jedno starinsko verovanje: da, naime, božanstvo ili demon može imati telesne veze sa smrtnom ženom.

Današnjem čoveku, čak i onom koji nije prošao kroz školu, takvo verovanje izgleda čudno.

Drukčije je, međutim, bilo u ranijim, manje skeptičnim vremenima. U starome veku, na primer, verovanje u mogućnost takvih odnosa bilo je vrlo rašireno, i našlo je potkad izraza i u zvaničnoj religiji. Na najvišoj od sedam terasa, kod starih vavilonskih hramova, bila je odaja u kojoj je stanovalo božanstvo; u tu odaju, međutim, dovođena je s vremena na vreme po kakva izabrana smrtna žena i stavljana bogu na raspoloženje. Isti takav običaj postojao je i kod Misiraca, na primer: u Amonovom hramu u Tebi. Prema učenju misirskih sveštenika, svakoga faraona rodila je njegova majka sa bogom. U mogućnost bračne veze između boga i smrtne žene verovali su i stari Jevreji. »Videći sinovi Božji kćeri čovječije kako su lijepe« – kaže se u prvoj knjizi Mojsijevoj – »uzimaše ih za žene koje htješe… A bijaše tada divova na zemlji; a i poslije, kad se sinovi Božji sastajahu sa kćerima čovječijim, pa im one rađahu sinove; to bijahu silni ljudi, od starine na glasu.«

Paralela u grčkoj mitologiji ima dosta, ali ih mi nećemo uzimati u obzir, jer su ti mitovi ponekad teološke spekulacije, ponekad su alegorije, i najčešće su proizvod pesničke mašte, i, prema tome, nije uvek sigurno da su izraz pravog narodnog verovanja. Ali valja spomenuti, na primer, da su i kod Grka i kod Rimljana mnogi ljudi, istaknuti po svojoj pameti, po fizičkim osobinama, ili po svom moćnom položaju, smatrani za prirodne sinove kakvog božanstva ili demona. Aleksandar Veliki smatran je za sina Amonovog, Platon za sina Apolonovog, Avgust i Scipion za sinove nekoga zmaja, itd. U jugoistočnom delu srpskog naroda, za po kakvog pametnog, odličnog čoveka i danas narod veruje da je zmajski sin.

Koliko je ovo verovanje bilo u starom veku jako i opšte, lepo nam pokazuje jedna afera iz vremena cara Tiberija. To je događaj sa Paulinom i Decijem Mundusom, događaj jedan od koga su istoričari načinili novelu, ali koji je istorijski i koji je – kad se odbiju svi retorski elementi – tekao otprilike ovako. U vreme Tiberija zagledao se jedan mladić, Decije Mundus, u Paulinu, vrlo lepu i čestitu ženu. Ali Paulina nije htela ni da čuje za njega, i došlo je već dotle da je neuslišeni ljubavnik hteo da na sebe digne ruku. Da se to ne bi desilo, neka Ida, koja je u Decijevoj očinskoj kući nekada bila robinja, izmisli lukavstvo. Ona potplati glavnog sveštenika u Izidinom hramu – kult Izidin bio je tada rasprostrt i u Rimu i po celoj Italiji; u Pompeji, na primer, i danas se mogu videti dobro sačuvane razvaline Izidinog hrama – i ovaj javi Paulini (koja je ispovedala Izidinu religiju i posećivala njen hram) da je bog Anubis zove na sastanak. Sva srećna, Paulina dođe jedno veče, i tako je Mundus, koji se, u potpuno mračnom hramu, pojavio kao Anubis, mogao da izvrši svoju nameru. Međutim, ovaj skandal nije mogao ostati sakriven, i Paulinin muž potraži pravdu od samog imperatora. Tiberije, energičan i pravičan kao što je bio, naredi da se Izidin hram razori, a svi sveštenici njeni razapnu na krst; tom istom kaznom kažnjena je i Ida, a Mundus je bio prognan.

Prevara kakvu je izvršio Mundus bila je samo jedna od mnogih, sličnih. Na jednom mestu u Ovidijevim »Metamorfozama« pravi se aluzija na mnoge druge ovakve prevare. U osmoj knjizi Ovidije priča o ljubavi Semele i Jupitera. Junona, večito ljubomorna Jupiterova žena, htela je da pokvari ovu vezu; u nameri da Semelu upropasti, preruši se ona u staru ženu, dadilju Semelinu, i dođe Semeli da je iskuša. Naivna devojka nije umela da sakrije ništa; ona, puna radosti, prizna Junoni, kako doista sam Jupiter, otac bogova i ljudi, dolazi da joj se udvara.

Lažna Junona učini se kao da u to sumnja. »Kamo sreće da je to Jupiter«, – kaže ona – »ali meni sve to izgleda neverica. Multi nomine divorum thalamos iniere pudicos: koliko ih ima koji su, pod firmom bogova, uspeli da prodru u diskretne ženske odaje! Nego ti od njega potraži dokaza da je on doista Jupiter: potraži od njega da ti se javi u svom punom sjaju!« Semela se prevari, saopšti Jupiteru svoju želju, ali ju je to stalo života. Smrtni ljudi ne smeju da vide božanstvo.»Kći Hamilkarova umrla je zato što je dodirnula ogrtač boginje Tanit« – završava, u alegoriji, Flober svoj roman.

Mojsije je, kad mu se javio Gospod, morao pokriti svoje lice. Germanski robovi koji su, po propisu, prali Nertin kip bili bi odmah po svršetku ceremonije poubijani. Ko vidi vile u kolu – mora da umre, ili da izgubi vid; badnjak se sme naložiti na vatru samo u rukavicama. »Jer čovjek ne može vidjeti Boga i ostati živ.« Semela je videla Jupitera u punom sjaju, i zato je poginula. Semelina istorija ne interesuje nas (možda, ipak, neće biti bez interesa spomenuti da je Semela starinsko božanstvo zemlje, neka vrsta Terrae Matris, i da njeno ime neki dovode u etimološku vezu sa našom rečju zemlja); ali su interesantne reči koje Ovidije meće u usta njenoj dadilji. Izjava da su mnogi pod imenom bogova uspeli da prodru u hareme načinjena je na osnovu primera za koje su znali i Ovidije i njegovi savremenici, i dokazuje koliko je verovanje da božanstvo može voditi ljubav sa smrtnom ženom bilo jako.

To verovanje oseća ce, uostalom, i u prvim glavama Matejevog i Lukinog jevanđelja; ono je našlo izraza i u mnogim, umetničknm i popularnim, ozbiljnim i šaljivim, novelama i pripovetkama. O njemu postoji veliko delo od Ota Vajnrajha, Der Trug des Nektanebos (Nektaneb je, tobože, prirodni otac Aleksandra Velikog: on je bio čarobnik koji se pretvorio u božansku zmiju i u tom obliku približio se Olimpiji, Aleksandrovoj majci). Za njega, najzad, imamo potvrda i u srpskoj mitologiji i pripovetkama:

Što god ima Srbina junaka,
Svakoga su odgojile vile,
Mnogoga su zmajevi rodili,

kaže se u narodnoj pesmi »Miloš Obilić zmajski sin«. Uporedi i mit o Trojanu (u Vukovom rječniku, s. v. Trojan), pesme o carici Milici i Zmaju od Jastrepca, pripovetke o Međedoviću, i tako dalje.

Međutim, svi ovi primeri (iako su ukupno dovoljno jaki da utvrde fakat) nisu, svaki za sebe, dovoljno konkretni. Bar za nas, koji smo od ovakvih religijskih shvatanja tako daleko. Nekima od tih primera moglo bi se, možda, prebaciti da su od nas suviše daleko i da nisu dovoljno dokumentovani, drugima da su uzeti iz mitologije i poezije. Sasvim je drukčije sa vampirom. On je demon koji se konkretno, in persona, približuje ženi. Iz tupanarske afere, međutim, vidi se da to vrlo starinsko verovanje, za koje su znali i drugi narodi ali koje je kod tih naroda davno zaboravljeno, živi nepokolebano, u našem narodu, još u punom dvadesetom veku! Interesantno je da je i kod našeg naroda bilo slučajeva takozvane Nektanebove prevare, to jest, i kod nas je bilo ljudi koji su, pod imenom vampira, „uspeli da dobiju pristup u diskretie ženske odaje“. Jedan primer ispričao je Joakim Vujić, u svom »Putešestviju«; drugi primeri spomenuti su u časopisu Karadžić, i inače. Izgleda da je takve slučajeve pretpostavljao i Vuk kad je, ne bez izvesne ironije, kazao da »vukodlak dolazi kašto i svojoj ženi, a osobišo ako mu je lijepa i mlada, te spava s njome«.

Tupanarci su – kaže se u izveštaju – proboli vampira glogovim kocem, pa ga onda bacili na lomaču i spalili. Cilj im je bio, razume se, da ga učine bezopasnim, da ga unište. Strah od vampira razumljiv je. On »izlazi noću iz groba i davi ljude po kućama i pije krv njihovu«, kaže Vuk – dakle, opasan je u najvećoj meri. Vampir je podzemni, noćni demon, sa natprirodnim osobinama (mogućnost da se pretvara u razne životinje, da se kreće velikom brzinom, da dođe preko svih prepreka »osim preko vode i preko trnja«, svuda, itd.); po svome postanku on je mrtvac i ništa više – mrtvac čije se telo nije raspalo i koji, prema tome, može da ustane iz groba i da luta. Prvobitno pripadao je on samo jednoj porodici (i to shvatanje vrlo je starinsko) ili užoj lokalnoj zajednici, i otuda verovanje, na primer u Skopskoj crnoj gori, i inače, da vampir dosađuje samo svojim srodnicima; otuda propis da »vampirdžija« (onaj koji »ubija« vampira) mora biti stranac. I u tom pogledu vampir je sasvim srodan sa vešticom (»Vještica na svoju krv trči«, »Kud će vještica do u svoj rod?«).

Pitanje je sada ko sve može postati vampirom. Vampirima, po pravilu, postaju nepošteni, nevaljali ljudi, grabljivci, aramije; ali i pošten čovek može se povampiriti ako je preko njega mrtvog preletela kakva tica, ili ga je preskočila mačka ili kakva bilo životinja. Pa onda, povampiriti se može čovek koji umre bez sveće, koji ne bude okađen tamjanom, koga ubije grom, itd, Drugim rečima, povampiriti se može svaki čovek. Ali i mnogi drugi pokojnici, baš ako i ne postanu vampirima, mogu biti opasni; to su naročito oni koji su pre vremena umrli, ili su umoreni nasilnom smrću, ili uopšte koji su otišli nezasićeni, nezadovoljni sa ovoga sveta, na primer: macaruli, to jest deca koja umru nekrštena, „pa poslije… u grobu ožive i iz groba kašto izlaze i malu djecu muče i dave« (Vuk, Rječn.); ili utopljenici, koji predvode oblake i navode grad na letinu (pa zato naš narod, za vreme nepogode, viče sve utopljenike po imenu i moli ih da odvedu grad na drugu stranu); ili oni koji nisu propisno sahranjeni, itd.

Tako su verovali svi indogermanski narodi. Prema tome, praktički, svaki pokojnik može biti opasan, utoliko opasniji što on, posle smrti, ima veću snagu nego kad je bio živ. Ima slučajeva, kod primitivnih naroda, da pojedini izvrše samoubistvo jedino zbog toga da bi se, s onoga sveta, pouzdanije mogli osvetiti svom neprijatelju. Snaga pokojnikova velika je. Ona može biti i spasonosna, i zato se od pokojnih predaka traži plodnost ljudska, stočna, poljska, i pomoć svake vrste; ali oni tu snagu mogu upotrebiti i protiv nas. Otuda se, uglavnom, živi plaše mrtvih, i za odnose između jednih i drugih karakteristično je izvesno nepoverenje. Živi se staraju da se osiguraju od mrtvih, da im spreče povratak, da onemoguće njihove posete. Ovaj strah dao je povoda za mnoge pogrebne običaje za koje se ne može reći da su vrlo nežni. U težnji da obezbede sebe, živi ne pokazuju mnogo obzira. »Prema glavi i oca po glavi.«

Ja ću ovde spomenuti neke od tih običaja. Na groblje, prilikom pogreba, ide se jednim putem, a vraća se drugim: cilj je da se duša pokojnika, ako bi htela da se vrati natrag, zbuni (sličan običaj o svadbi ima za cilj da dovede u zabunu rđave demone, kojih oko nas ima uvek i koji su o svadbi naročito nasrtljivi). Premeštanje stvari po kući, promena odela, izvrtanje kape, puštanje kose i brade, i slično, ima, po nekim naučnicima, za cilj da nas promeni, prikrije: ako bi duša došla natrag, ona nas neće moći više poznati, i vratiće se. Sa običajem crnine mogao bi se uporediti običaj kod nekih primitivnih plemena da čovek,  kad ubije neprijatelja, odmah nad njegovom lešinom zamaže svoje lice, kako ga neprijateljeva duša ne bi mogla poznati. Pokojniku, za jedno izvesno vreme dok je u kući, vezuje naš narod noge i ruke, bilo simbolički bilo sasvim materijalno – konopcem. Lazar, prijatelj Isusov, koji je umro i položen u grob, bio je
»vezan konopcima po rukama i nogama« (Jevanđelje po Jovanu, 11, 44. Vukov prevod ovoga mesta nije dobar). I tako dalje.

Ponekad se duša pokojnika na mnogo konkretniji način tera iz kuće. U srezu homoljskom, kad pokojnika iz kuće iznesu, »na onom mestu gde je… ležao, neki zakucaju drven klin, a neki opet glogov šiljak, i reknu: kad ovaj šiljak olista, onda i ti, Milovane, – ili kako se već zove pokojnik – da oživiš!«

Razume se da sa ovim nisu iscrpena sva sredstva koja je primitivan čovek upotrebljavao da se osigura od eventualnog pokojnikovog povratka. Bilo je i drugih, i neka od njih vrlo su radikalna. Ona se primenjuju i danas, ali, kad je u pitanju običan mrtvac, ne primenjuju se u svojoj prvobitioj formi, već u supstitucijama i simvolima. Najsigurnije sredstvo jeste to da se pokojnik potpuno uništi, da mu se, na primer, odseče glava. Tako su radili Misirci, pre pet hiljada godina; tako i danas rade Litavci sa čovekom koji se sam ubio (jer su, kao što smo videli, takvi pokojnici naročito opasni). Takav običaj imali su, verovatno, i naši preci. To se vidi ne samo iz raširenog običaja da se pobeđenom neprijatelju odseca glava, nego i iz drugog jednog običaja koji se praktikuje po mnogim krajevima naše zemlje, da se, naime, mrtvac za koga se veruje da se može povampiriti-načne. U istočnoj Srbiji ubodu ga iglom, u čelo, ili u obraz, ili u butinu; u nekim krajevima mrtvacu se lomi mali prst. To je zamena nekadašnjeg punog uništenja – znači da su naši preci, u ko zna kako dalekoj prošlosti, sumnjivim mrtvacima, razbijali glavu (udaranje klina u čelo spominje se i u srpskoj verziji skaske o Isusu i lopovu, v. Vuk, Posl., 7359), ili im odsecali udove. Odsecanje udova poginulom neprijatelju, da bi se osiguralo od njegove osvete, poznato je mnogim primitivnim narodima. Stari Grci zvali su to mashalizmos.

Kad su Egist i Klitemnestra ubili Agamnenona, izvršili su na njemu mashalizmos. Medju vrlo starinske mere dolazi i probadanje glogovim kocem i spaljivanje.

Od gloga, i uopšte od svakog trna, plaše se zle duše i svi nečisti demoni. Kad bi stari Germanci kaznili smrću »kukavice i odžuvane«, natrpali bi na njihov grob trnje: očevidno zato da duša ubijenoga ne bi mogla izići i osvetiti im se1). Kartaginjani i Rimljani bacali su takođe na grob pogubljenih trnje i kamenje. Veštica (koja je, u stvari, podzemni demon, ženski pandan vampiru) takođe se plaši trnja. Za vreme »Valpurgine noći« meće se, u srednjoj Evropi, na kućna vrata glogovo trnje, kao odbrana od veštica. Kad veštica hoće da poleti od kuće, mora prethodno da kaže pesmu: »Ni o trn ni o grm.. .« Razume se da je magički naročito moćan glogov trn, pa onda glogovina uopšte. U istočnoj Srbiji mnogi pored krsta na grobu udaraju mali glogov kočić, pa se onda umrli ne može povampiriti. Žene u Bosni, kad idu u kuću gde je mrtvac, ponesu sobom glogov trn, koji posle, kad iz te kuće izađu, bace. Glogovina je utuk i protiv čume, pa onda protiv zmija; na nju se, kako veruju u Bosni, može uhvatiti i sam đavo. Kad se spomene vampir, ili inače kakav demon, naš narod ima običaj reći: »Na putu mu broć i glogovo trnje!«

Glogov kolac je, dakle, sigurno sredstvo protiv vampira, i zato je vampir njime boden. U kakvom cilju?

Uz poslovicu »Bez glogova koca ništa mu biti ne može« primećuje Vuk: »Neće lasno umrijeti, već ako da ga ubiju, kao vampira«. Vuk, dakle, idući očevidno za narodnim verovanjem, misli da se glogovim kocem vampir ubija. Takvo shvatanje, uostalom (kao što se može videti u skoro svima izveštajima o vampirima), vrlo je rašireno u našem narodu; najbolji dokaz da naš narod doista želi da glogovim kocem vampira ubije – jeste što se ponekad mesto koca
upotrebljava jatagan, i što se vampiru zadaje mnogo udaraca, bilo jataganom bilo koljem. Ponekad se još »ubija« i iz puške. Ali da li je naš narod oduvek mislio da se vampir može ubiti? Mi znamo da se religijska shvatanja mogu i da promene; isto tako, može se desiti da u isto vreme, jedno pored drugog, postoje shvatanja koja jedno drugom protivureče. Težnja da se vampir glogovim kocem ubije pojavila se, po svoj prilici, docnije. Ranije je naš narod, izgleda, verovao da se vampir ne može ubiti, bar ne takvim jednim sredstvom kakvo je probadanje kocem, pa makar taj kolac bio i od glogovine.

Probadanje kocem nedovoljno je, jer duša, vegetativna duša, koja je vezana za krv, za srce, za mišiće, za utrobu, produžava da postoji sve dotle dok bude trajao ma i najmanji deo od svega ovoga, i vampir će postojati kao takav sve dotle dok bude postojao ma i najmanji deo njegovoga tela.

Tek kad od tela ostanu samo kosti – tek tada otići će duša nekuda, u opšte carstvo mrtvih, i neće nam više dosađivati. Izgleda, dakle, da je naš narod, zabadajući u vampira glogov kolac, imao prvobitno ne nameru da ga ubije (jer je mogao biti svestan da je to nemoguće), već da ga magički prikuje, veže za grob, da spreči njegov izlazak iz groba i njegove opasne šetnje po okolini. U orijentalskim pripovetkama džin ili duh, zatvoren u kakav sud, može podići svaki poklopac osim onog na kome je Solomunovo slovo; ludi Jovan, u pesmi »Jovan i divski starješpna«, može da prekine svaki konopac osim »drndarskog tetiva«; i vampir bio bi u stanju da iščupa svaki kolac osim onaj od glogovine: on je tim kocem zarobljen, prikovan za grob. Za ovakvu upotrebu glogovog koca imamo analogije u običajima starih Germanaca. Oni su mrtvaca čijeg su se povratka plašili, kocem kojim bi ga proboli, učvršćivali za grob. U istočnoj Friziji, nađen je, u starinskom grobu, jedan ženski leš, koji je bio vezan za kolac i pokriven trnjem. Da je naš narod, doista, prvobitno imao nameru ne da vampira ubije, već da ga prikuje za grob, imamo i direktnog dokaza. U južnoj Dalmaciji i u Bosni, kad se pojavi vampir, »ljudi će mu grob otkopati, smjestiti ga potrbuške i pričvrstiti glogovim kocem o grob, da se ne može više iz groba podignuti« – priča Vid Vuletić-Vukasović (Karadžić, 3, 1901, 213).

Dok je na taj način glogov kolac imao za cilj da vampiru samo ograniči slobodu kretanja, spaljivanje je imalo za cilj da ga potpuno uništi. Spaljivanje je običaj vrlo poznat. I danas se mrtvi spaljuju u velikim krematorijumima, ali su ti slučajevi izuzetni i retki; ranije, međutim, kod klasičnih i orijentalskih naroda, i u predistorijskoj Evropi, taj običaj praktikovan je mnogo češće i u mnogim krajevima bio je opšti2). Razlika između modernog i starinskog spaljivanja u tome je što danas od spaljenog mrtvaca ne ostaje uglavnom ništa, dok su ranije ostajale kosti; ona je još i u tome što se danas taj običaj uvodi iz razloga čisto praktičnih, higijenskih, ponekad možda sentimentalnih, dok je, u davnoj prošlosti, razlog za spaljivanje bio sasvim drugi.

Prema objašnjenju koje nam daje istorija religije (jer ima i drugih, racionalističkih objašnjenja), pravi cilj spaljivanju bio je da se mrtvac uništi, ili tačnije, da se na njemu unište svi oni delovi u kojima bi se duša najpre mogla zadržati, a to su, kao što smo maločas videli, krv, mišići, srce, oči, utroba, itd. Kad ti delovi budu uništeni, pa ostanu samo kosti, bićemo mi od eventualnog povratka pokojnikovog osigurani, jer se duša ne može vezati za kosti). U našem je interesu, dakle, da pokojnika spalimo. Ali je to i u njegovom interesu. U ovom vremenu kada su se, u sredozemnom svetu, počeli mrtvi spaljivati, javljala se već jedna nova religijska ideja, koja se, za docniju mitologiju i poeziju, pokazala kao vrlo plodna. To je ideja o opštem, organizovanom carstvu mrtvih. Narodna mašta nalazila je to carstvo čas pod zemljom, čas na krajnjem zapadu, ili s onu stranu mora, ili na nebu, itd.

Kad čovek umre, njegova duša vezana je neko vreme (obično kakav simvoličan broj godina, pa primer: sedam) za grob, ali njen krajnji cilj je da dođe u to carstvo, i tek tu naći će svoj mir. Koji su uslovi pa da može tamo doći? Ima jedan uslov: telo se mora prethodno raspasti. Dok se to ne desi, duša će biti za njega vezana i, prema tome, nezadovoljna i nesrećna. Koliko takav pokojnik mora biti nezadovoljan i nesrećan, najbolje se vidi iz toga što je reč za takvog neraspadnutog mrtvaca počela, s vremenom, označavati duboko nesrećnog, neutešnog čoveka uopšte: reč očajnik, koja danas znači samo »nesrećan, neutešan čovek«, u Vukovom rečniku ima jedino značenje »nerastvoreno tijelo u grobu, ljudsko tijelo koje ne može da se raspadne«.

Teška kletva u Crnoj Gori je: »Tako se ne očajao hiljadu godina!« U narodnoj pesmi »Kajanje i ispovest Marka Kraljevića« kaže se: »Uze majka preklinjati Marka, Da se Marko ljudske krvi prođe: Jer se nigda raspadnuti nećeš«; a malo docnije veli stari iguman Marku: »Jadan sinko Kraljeviću Marko, Mnogo li sam tebe sjetovao Da se, Marko, ljudske krvi prođeš, E ti nigda smrt’ vakusit nećeš, Ni ce tvoje raspanuti t’jelo«. – Naš blagoslov »Bog da ga prosti« i »Bog da mu dušu prosti« ne znači »Bog da mu oprosti grehove« (u tom slučaju morao bi on glasiti: Bog da mu oprosti, ili: Bog da mu duti oprosti), nego: Bog neka njega, ili njegovu dušu, oslobodi od tela. U pesmi koju smo maločas spomenuli Kraljević Marko dobio je, najzad, blagoslov igumanov:… »Jutros ću te, bogme, pričestiti, I vas grijeh tebe duhovati: Da si prošten ovoga svijeta.. .«

Spaljivanjem tela možemo, dakle, učiniti dvoje: osloboditi dušu pokojnikovu od tela, koje joj smeta na njenom putu, i osigurati sebe lično. To je bio razlog što je, u davnoj prošlosti, prodrla ideja da mrtve treba spaljivati; to je razlog što naš narod i danas spaljuje vampire).

(Srpski književni glasnik, IX, NS, 1923, str. 268-284)

. . .

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter