Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Veselinka Stojković

 

Sedela je na klupi pod čempresom, na kojoj je sa Sofijom provela mnogo sati

 

Taksijem, zatim, došli su do Belog mosta, na Beli most, spustili ruke na ogradu su časak, kamenu toplu ogradu u vrhu luka, oprevši se, potom, o nju, nisku i jednolučnu, vodu da čuju, i nagli se nad njom, vodom, kao kad deca u vodeni večiti i mir i nemir kamenčiće bacaju za sreću kružnih talasa. Pošto su prošli most, spustili su se prema koritu, udesno, stepenicama niz zid mosta, do Belog zapisa na njemu,  iz turskih vakata zapisa, i na turskom jeziku – vek i po koji pamti i sa mostom pronosi svetom: ,,Proklet neka je onaj koji rastavi što ljubav sastavi“, i odćutali tužnu su sudbinu u visine ponete mladosti, u sreću i nesreću odjednom – sudbinu Ajšinu i sudbinu Stojanovu, i sudbinu svoga i oba naroda zajedno. Onda su seli na klupu, u hlad, ispred zatvorene crkve Sveta Petka, koja je iz svoje tišine i skrovitosti leve obale Vranjice slušala nebo nad sobom i vode rečne i vekove pamtila njihove.

Beli most. U vidiku zvonik manastira Sveti Nikola.

 

„Lepo je ovde.“

„Moglo bi da bude bolje.“

„Opet sam čitao Borine priče. I sve drugo.“

„Volim i ja da mu se vratim. Samo kad bismo ga u novom, sređenijem, kompletnijem izdanju odavde imali!“

„’Đurđevdan’ sam čitao usput.“

„Zar?“

Posle ručka u hotelu, skromnog, i razgovora-negovora, krenuo je natrag. Sofija je sišla s njim do mesta na kome su se našli.

„Zbogom, Sofija!“

„Zbogom, Vladislave!“

„I ovaj čas je sreća, zar nije, Sofija!“

„I ovaj čas…“

 

*  *   *

          Crkvica Sveta Petka

Sedela je na klupi pod čempresom, na kojoj je sa Sofijom provela mnogo sati. Između crkvice Sveta Petka, s desne strane, na korak od njene kapije i nje same – crkvice – pred kojom su i sada drhtali plameni sveća, i bučne Vranjice. Praznina je uzmicala, topila se, nestajala, othitavala, telo se streslo pa umirilo, bistrilo joj se pred očima.Most je goreo u svetlosti pred njom, belina njegovoga luka, on sam, i čitava večnost sa njim. Beli most. I zvonik Svetoga Nikole uzvisavao belinom se svojom u vidiku joj, otuda, od preko reke i mosta i malo kuća, i nešto topola uz reku, i visoka brda iznad u planinu što su rasla i u nebo i sunce i mesec i zvezde, sa drvećem visokim i životom drugim svakovrsnim. I Sveta Petka – smirena otkad odoše osmanlije – bilo joj je osećala – jer htedoše da im bude džamija, a ona se ne dade – ona Turčinu, a Turčin svoju kćer kaurinu, Srbinu ne dade, te podiže se most malo poviše od nje uz reku, u belome belome kamenu – ovaj što je pred njom, Anuškom, beli most za Ajšu i Stojana u koji je gledala Sveta Petka mirom svetim, i u nju, Anušku, Anuškicu, čuvarno, toplim toplim toplim očima. Vetar je šuštao predsutonsku muziku, mirisali odnekud su šeboji…

 Kada se trgla, nedeljni dan je goreo svuda oko nje. Stresla se.

 

 

(Iz „Anuške“)

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: