Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Cveta Dan

 

JUTRO

 

Ne znam odakle da počnem. Možda od trenutka kada otvaram oči, to uvek znači neki početak. Ili od onoga što mi je prvo u mislima. Ali onda treba da dam neki uvod. Posle da razrađujem i zaključujem. Sigurno bi se tu našlo materijala za psihologe. Ipak, misli mi trenutno i nisu neke. Samo o tome šta ću danas da jedem. Možda ipak da počnem od jutra.

Dakle, jutro je. Kosa mi je masna. Sva je u fronclama i verovatno bi trebalo da me je stid da tako izađem iz kuće. I stid me je, ali ću izaći. Nadam se da niko neće primetiti. Možda neću sresti nikoga poznatog. Ipak, ovo drugo malo je verovatno pošto upravo krećem na posao. A i taj posao, odvratan je. I plata mi je nikakva. Imam pravo barem da dođem sa masnom kosom.

Direktorka za razliku od mene ima lepu frizuru. Našminkana je i pući se taman toliko da mogu da je ogovaram koliko se pući. Ona bi rado stavila botoks, ali to bi joj otkrilo slabosti. Tako da mora da se pući. Ja ne volim botoks. Takva usta me uvek podsete na one stvari. Baš je glupo da te neko gleda u usta i zamišlja kako to radiš.

Možda je dobra frizura i pućenje u direktnoj vezi sa platom. Kad bih ja imala platu direktorke, možda bih oprala kosu i želela botoks. Ali ne bih mogla da ga stavim, pošto bi mi otkrilo slabosti. U stvari, sve je to užasno frustrirajuće. Definitivno neću da se kandidujem za mesto direktora na sledećem „konkursu“.

Moja šefica se ne pući i kosu će morati da pere večeras ako ne želi da sutra izgleda kao ja danas. Sigurna sam da ne želi. Ne želim ni ja, mislim da izgledam sutra kao danas. Moraću da operem kosu.

. . .

Priča iz zbirke kratkih priča „Najkraće priče 2011“, priredio Djordje Otašević, IK Alma.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: