Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Veselinka Stojković

 

Dr Vera Cenić: Stankovićeve „mantafe“ i japanske haikaije

 

Japanska trešnjaBora Stanković je sličan dalekim japanskim haijinima po svom zanosu i zaljubljenosti u cvetanje, po očaranosti prirodom i divljenju njenim lepotama, po zagledanosti u bilje, po mešanju svoga bića sa prirodom, po bdenju u noćima mesečine i po nekom bolnom, mističnom uzdahu nad svetom. Sličan im je, možda, i po usamljeničkoj sudbini svojoj. Za Stankovića je, kao i za japanske pesnike haikaija, pesništvo bilo slično verskom zanosu, a poezija im je ljubavno šaputanje.

Devojke Stankovićevog Đurđevdana otkrivaju u skladu sa cvetanjem u prirodi rascvetanost svojih nagona i čula strasno i snažno. Nepomične od žudnje,  usana  „ne crvenih, već tamno – rujnih, kao od velike vatre opratih, pogorelih“, one čekaju  vađenje „mantafe“ jer se u tekstu tih „mantafa“ izražava njihov ljubavni san, čežnja, nemir, slutnja. One zaista liče na drevnu japansku princezu Nukadu, draganu cara Tendži koja je svojoj slutnji u daleko neko drevno doba davala ovako bolan i fini izraz:

„Nepomična od žudi,

čekam te, Gospodaru.

Tada mi zavesu,

lako dodirnu,

dah jesenjeg vetra.“  (1)

 

Više od hiljadu godina kasnije, žena u Stankovićevom Đurđevdanu kazuje ovako nežno, starinski i poetično svoju čežnju, gledajući u buketić cveća – u „mantafu“:

„Svu noć sedim i mislim na tebe.

Đerđev ne mogu da držim. 

Ako vezem, vezem tvoje oko i usta;

ako pevam,  pevam tvoje pesme!…“

U doba Hejan, u Japanu, drevni Tadamine je u zbirci „Ljubav“ pevao:

 

„Od kad se rastadoh od nje,

lake kao zora,

 još blede od mesečine,

za mene nema ničeg tužnijeg,

od  jutra.“ (2)             

To je ispovest duše, čedna i naga, kao i ispovest u Stankovićevoj „mantafi“:

 

Od kad te videh, svet mi je tesan.

Uzalud igra, pesma i veselje, uzalud sve!

 Dođi, dušo, ili prođi pored pendžera,

da te vidim, osetim miris tvoje kose

i sagledam sjaj tvojih očiju…“

 

Japanski haijin, 18. v. Buson iz Osake, peva ovakav haikai:

 

„One koju čekam,

kako se daleko čuju koraci,

po opalom lišću.

Bez saputnika,

u potpunoj samoći,

Mesec mi je drug.“ (3)

 

I tako, dalje, mogu se ređati jedna za drugom, jedna kraj druge, Stankovićeve  „mantafe“ i  japanske haikaije.

Neke imaginarne mostove grade pesnici. Po njima se kroz prostor  i vreme može hodati intuicijom, oni se logici opiru i otimaju. Niz vode u Japanu plove ocvale latice trešanja kao što u Stankovićevom Đurđevdanu plovi niz reku lišće drena. One ukrasne posude što se u Vranju, uoči Đurđevdana, pune mirisnim biljem i postavljaju uz bokore ruža, neodoljivo su slične japanskoj ikebani. Kao ljubav prema cveću, ali i kao ritual i potreba za lepotom i mitsko spajanje sa prolećem. U poeziji, svakako, živi prostran, nesagledan, veličanstveni svet ljudske zajednice.

 

Vranje, Rodna kuća Borisava Stankovića; na Đurđevdan, u bašti i oko bunara tiskale su se mlade devojke i žene,baba Zlata im je govorila mantafe.

 

_________

1, 2, 3. M. Crnjanski, Sabrana dela, Poezija, knj. IV – Pesme starog Japana, 312, 321, 351.

(V. Stojković, Knjiga utisaka / Etno-kuća Borisava Stankovića, Vranje, 2005, 209–211)

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: