Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Veselinka Stojković

 

Senja je živ, vratiće se, pisaću mu, čekaću ga (Ista priča, 11)

Vera Cenić: Kanjec filjma, 2. izdanje, Književna zajednica „Borisav Stanković“, Vranje 2009. Prvo izdanje, u istoj izdavačkoj kući, 1994.

Vera Cenić: Ista priča, Književna zajednica „Borisav Stanković“, Vranje, 2001.

 

Kanjec filjma je roman o Golom otoku. Autobiografski roman. „Na velikom ekranu pisalo je krupnim slovima: Kanjec filjma.

Godine 1950, 7. maja, studentkinja Vera Petković (otac Radisav, čin., majka Dosta  – Doca, dom.)  – Bela u romanu Ista priča, koji je i nastavak i dopuna romana Kanjec filjma, uhapšena je na izlasku iz Doma sovjetske kulture u Beogradu, gde je odgledala ruski film. Posle Glavnjače u Beogradu, poslata je na Goli otok. Njen mladić, Gradimir Cenić – u romanu Ista priča Senja, student prve godine medicine u Beogradu, već je bio negde u zatvoru (uhapšen je u februaru 1950). Neće ni njega mimoići Goli otok. Dva oštro razdvojena kazamata u jednom – muški i ženski Goli otok. Grehovi su im bili mladost i to što su bili dobri đaci i dobri studenti, uzorni mladi ljudi. Gradimir Cenić, još dečak, i učesnik u Drugom svetskom ratu (1944–1945). Što su se voleli. Što su čitali rusku literaturu i voleli ruske filmove, kulturu rusku uopšte.                        

Studentkinja Vera – Bela – imala je samo 19 godina kada je uhapšena. Bila je na prvoj godini studija književnosti na Univerzitetu u Beogradu. Vratiće se sa Golog otoka u novembru naredne godine, sa dvadeset jednom godinom. Njen mladić, Gradimir – Senja – vratio se krajem decembra 1952. – „Posle trideset sedam meseci videla je Senju“ (Ista priča, 135. strana).

„Novembar je moj mesec. U novembru sam rođena, u novembru su krsne slave naših roditelja – Mitrovdan i Aranđelovdan, u novembru nam se rodilo prvo muško dete u  porodici – moj sestrić Milan, u novembru sam magistrirala, u novembru sam otišla u penziju, u novembru sam se vratila sa Golog otoka“, kaže dr Vera Cenić.

Od žena, o Golom otoku i drugim logorima u Titovoj Jugoslaviji pisale su još Ženi Lebl (Aleksinac, 1927–2009, Tel Aviv) – Ljubičica bela (1990), i Milka Žicina (Prvča, Nova Gradiška, 1902–1984, Beograd) – Sve, sve, sve (2002). Ženi – Jovanka Lebl jedna je od junakinja žive priče Vere Cenić Kanjec filjma.

Prof. dr Slavica Garonja Radovanac (Univerzitet u Kragujevcu) obrađuje temu logora u svojoj najnovijoj studiji o književnosti koju pišu žene, zahvatajući sve tri knjige – Ženi (Jovanka) Lebl, Ljubičica bela, Vera Cenić, Kanjec filjma, Milka Žicina, Sve, sve, sve: Dr Slavica Garonja Radovanac, Goli otok i Rezolucija Inforbiroa u srpskoj književnosti koju pišu žene, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik 59/III, Novi Sad, 2011.

Dr Vera Cenić je rođena 26. novembra 1930. godine u Vranju (na Dan Svetog Jovana Zlatoustog). Magistrirala je (Časopisi Južne Srbije na raskrsnici XIX i XX stoleća, obj. 1983) i doktorirala (Ogledi o Borisavu Stankoviću, obj. 1988) na Univerzitetu u Beogradu. Bila je cenjeni profesor u Osnovnoj školi u Vodnju kod Smedereva, u Ekonomskoj, Učiteljskoj i Višoj pedagoškoj školi u Vranju. Bavi se naukom i književnim radom. Napisala je najbolje oglede o Borisavu Stankoviću. Sačuvala je piščevu rodnu kuću u Vranju od sigurnog, planiranog rušenja 1964. godine. Čita neumorno. Povremeno se vraća originalima ruske velike literature. Služi se i drugim slovenskim jezicima i francuskim jezikom. Živi u Vranju.

dr Vera Cenić sa sestrama

Dr Vera Cenić sa sestrama

Dr Vera Cenić je najstarija od četiri ćerke vranjske porodice Petković.  Jelena, rođ. Petković (Vranje, 14. decembar 1931), ud. Jelkić, nast. fizike i matematike, Bečej; Nadežda, rođ. Petković (Vranje, 17. april 1934–12. jul 2011, Beograd), ud. Radonjić, bank. činovnik, Senta; Slobodanka, rođ. Petković (Vranje, 13. decembar 1937), ud. Mitić, prof. klavira (sa Muzičkom akademijom u Beogradu), Beograd.

Dr Gradimir Cenić (26. januar 1928, Surdulica), ugledni hirurg Vranjske bolnice, i danas nesebično pomaže ljudima u njihovim nevoljama.

Dr Gradimir Cenić u dvorištu porodične kuće Verinih roditelja, Vranje, Gračanička 12.

Dr Gradimir Cenić u dvorištu porodične kuće Verinih roditelja, Vranje, Gračanička 12.

Dr Vera Cenić i dr Gradimir Cenić proputovali su zajedno dobar deo sveta.

„Pasoše smo mi, bivši ibeovci, dobili tek 1960. godine. I naša prva destinacija bila je simbolična: Pariz!“  (…)

„Po susednim zemljama putovali smo s društvom, svojim kolima. Najambicioznija od tih putovanja bila su do Varšave, do Odese i do Istanbula. Sem Evrope, proputovali smo ceo Egipat (dva puta), Tunis, ondašnji SSSR (deset puta), SAD, Kanadu, zatim Indiju, Kinu, Japan i Filipinska ostrva – to je, valjda, najduža destinacija.“ (Intervju: dr Slavica Garonja Radovanac, Srećan je onaj koji ume toliko da oseća, Razgovor sa Verom Cenić, Školski čas, 1, 2011, 19–31)

Zanimljivo: Godine 1964, srušena je rodna kuća oca Justina Popovića. Obnovljena je 2004. Danas je Svepravoslavni centar „Otac Justin Popović“. U istoj je ulici, Baba Zlatinoj, s donje strane, u kojoj je i rodna kuća – Muzej kuća Borisava Stankovića.

Uvažena porodica Cenić stanuje u Baba Zlatinoj ulici broj 25, stan 8, i neposrednoj blizini kuća dvojice znamenitih Vranjanaca.

 .

 KANjEC FILjMA, 2009, (odlomci iz romana)

.

 1. Kanjec filjma

„Za njim tajno tugujem, ni sa kim ne razgovaram, čak ni sa Arinkom.“

„Danas je nedelja. Muči me prazan majski dan.“

„Prazno mi je u duši, ni sveska mi ništa ne pomaže.“

„Žurim. Volim prolećne ulice Beograda.“

„Svetla se gase. Sa ekrana svira dobra, velika, obasjana muzika.“

„Muzika jedina ume da izrazi sve čežnje i da me ohrabri za sva čekanja što mi predstoje do susreta s voljenim mladićem.“

„Zašto su ga uhapsili, zašto?“

„Koraknem i stanem. On već zatvara. Ponavlja se zloslutni železni škrgut. Propadam u apsolutni mrak.

Na velikom ekranu pisalo je krupnim slovima:

Kanjec filjma.

.

 2. Četvorka u Glavnjači

„Majska noć, a kako je dugačka…“

„Pišem… Šta da radim? Sveska mi je u koferu, pod krevetom, ali svejedno, mogu i ovako, evo, da prođe ova noć.“

„Zgrčila sam se i nekako smanjila za jednu noć. Možda mi zato Mila, razgledajući me, kaže:

– Prava si devojčica. Možda što nosiš te pletenice.“

.

 3. Portret uzornog islednika

„Koraknem prema stolu i vidim da on čita moju crvenu svesku, moj lični, intimni, tajni devojački dnevnik.“

„Ni slutila nisam da kod nas postoji tako moćna, organizovana Služba, silnija od svake prirodne, elementarne stihije.“

 „Cilj ka kome je išla ličnom voljom usmerena sva moja životna energija, razoren je.“

„Kako su sada daleko ispiti na fakultetu, a kako je fakultet blizu…“

„Islednik je ponovo nad mojim dnevnikom, s crvenom olovkom u ruci.

– Tako znači, ti si stvarno izdajnik svoga naroda i svoje domovine. To si lepo napisala. To je nama jasno. Daćemo ti mogućnost da revidiraš stav.“

„Posle svakog saslušanja osećam kako raste moje iskustvo i kako sve uverljivije postajem to što on traži – postajem politički krivac.“

„Sednem, on tada priđe, polako, savi mi glavu i pritisnu cev na slepoočnicu, desnu.“

„Onesvestila sam se od batina. Ne znam ni kada, ni kako sam se našla pored česme. Jedan me milicioner pridržava a drugi umiva po licu kao malo dete… Brzo me, vrlo brzo, doneše do četvorke.“

„Ceo dan stojim u samici. Smenjuju se stražari. Ne daju ni da čučnem, niti ima kuda da se napravi jedan korak. Vire kroz ‘špijunku’. Oslonim se na mokar zid kad ne gledaju. Stojim prvo na jednoj, pa na drugoj nozi. Tako mi je lakše.

Brojim dane. Brojim pažljivo i trudim se da očuvam svest. Beton, vlaga i mrak traju. Samo se stražari smenjuju. Spavam stojeći. Kad počnem da padam, probudim se. Kad stražar nije zao, čučim.

Jedanaeste noći vode me isledniku.

Nisam se presvukla ravno čerdeset i šest dana…“

„Zagnjurim glavu u to ćebe, a ono miriše na moj roditeljski dom, na praznike u našoj kući, na letnje raspuste, na moje sestre, na ceo moj život zarobljen u samici. Od čistog, ispeglanog rublja, nove suknje i džempera ne mogu da se odvojim, pa sve to grlim nežno kao da dodirujem najvoljenija bića. Tako, neočekivano, oživim.“

„Vera me povuče za ruku i šapnu:

– To će nas slikati za kartoteku kao da smo zločinci.“

„U toku noći vode me na saslušanje. Čista sam, okupana, očešljana, presvučena, podrezanih noktiju, sasvim pristojnog izgleda. Islednik ima goste. Prvi put nije sam. za njegovim stolom sedi civil, čita moj dnevnik i nečemu se smeši. Na sred kancelarije stoji general. Prosto ne verujem, a vidim – general, u uniformi. Ozbiljan, visok, skoro za glavu viši od mog islednika.

– Stani mirno! – obrati mi se islednik kao da sam vojnik…

Ti si za druga Tita napisala da je… – i ne usudi se da izgovori: ‘hohštapler svetskog ranga’.

Ćutim, stojim mirno, niti potvrđujem, niti poričem.

Verovatno radi ličnog olakšanja, kao uzgred, neočekivano, general me ošamari. Zatim još jednom. Kao htede i po treći put, civil, koji je u međuvremenu ustao, diskretno ga dodirnu za rukav i general spusti ruku.“

„ – Korektan.

Slagala sam. Evo, ovom istinitom pričom koja, na žalost, ne sadrži nimalo literarne imaginacije, ispravljam tu laž. Bez tako uzornog islednika Udbe, možda ne bih stigla na Goli otok.“

.

 4. Tetka Lepa i prostitutka

 „U desnoj ruci drži pletenu pijačnu mrežu iz koje vire dve blede tikvice, dugačak zeleni krastavac, veza sveže šargarepe i buket peršuna.“

 „–  Sine, pa ti si još devojčica, šta ćeš ti ovde, imaš li mamu i tatu?“

„Gleda nas žalostivo i uplašeno a mi žvaćemo, žvaćemo, lepe, krte, dugačke stabljičice peršuna uz tikvicu, jedemo sve redom pred zapanjenom tetka Lepom koja se sada samo čudi, više nije izbezumljena, oporavila se, postaje sve radoznalija.“

„ – Dete, sine, oprosti mi, ja, matora, idem kući, a…“

.

 5. Transport

„Nikako ne uspevam da shvatim zašto je islednik utrošio toliko energije, svoje i moje, da uništi tako krhku stvar kakve su moje maštarije u crvenom dnevniku… Tako sam duboko verovala da poezija može promeniti svet…“

„ – Na dve godine društveno-korisnog rada.

– Transportovaće nas na ostrvo, videćeš…

Priberem se i izbrojim. Šesnaest nas je iz četvorke, sve smo dobile istu kaznu.“

„… Rastajem se od domaćeg ćebeta kao od rođenog, voljenog bića, a Danka mi u gužvi šapuće:

– Mala, odmah obuci taj džemper, brzo, ne ostavljaj ga, brzo! – i zaklanja me…“

„Odjednom ugledam lep, čist autobus. Prosto ne verujem. Toliko sam opčinjena, da i ne vidim kako svakoj od nas milicioner brzo dodaje ceo kukuruzni hleb u obliku cigle, i teži od cigle, nedopečen, mokar.“

„Posle toliko vremena čujem kako mi srce radosno kuca.. Uopšte ne razmišljam ni kuda ni zašto nas odvode – videću Beograd!“

„Još jednom se pojavi oficir, pogleda i ponovi:

– Bez ijedne reči! Ruke pozadi! Ne mičite se!“

„Motor zabruja. Neka se velika kapija širom otvori. Istog trenutka farovi osvetliše ulicu. Moj vidokrug ispuni tamnozelena velika krošnja nekog drveta i odmah zatim, ili istovremeno, opazih kako opušteno hodaju zagrljeni mladić u beloj košulji kratkih rukava i nešto niža crnokosa devojka. Njegova je ruka na njenim ramenima, a njena njemu oko pasa.“

„Vozimo se Savskom. Ulica je prazna. Sve je odjednom prazno. U meni samo grč… Beograd je našem autobusu okrenuo leđa, on za nas neće ni da zna! A mi odlazimo, ne znam ni kuda…“

„ – Uzmi svoj hleb, ne zveraj!

Hleb uzmem i zveram.

Već sam na podu, u vagonu. Nozdrve mi štipa miris konjske balege.

U vagon ubacuju novu grupu vezanih žena. Tek one su nespretne, vezane su nekakvim žicama, po dve, jauču, moraju istovremeno da se penju.“

„Vrata vagona zatvoriše spolja. Gvozdena poluga i katanac. Čujemo zaključavanje.“

„Ne znam jesam li budna ili spavam, samo propadam, a voz klati, trese, i ponekad, na trenutak, kroz rešetke proleti zrak svetlosti sa neke stanice koja za nas ne postoji.“

„Dan je u konjskom vagonu možda i strašniji, ali je od noći lakši… Ne raspoznajem sinoćnu poznanicu, ali ona me je upamtila. Već zna ko sam i šta sam, pa uporno i ozbiljno traži od mene da joj na ruskom recitujem Tatjanino pismo Onjeginu. Skoro šapućem, a nekoliko žena sluša pažljivo i – sa uživanjem. Tu su i moje drugarice iz Glavnjačine četvorke.“

„ – To je poslednji izdajnički šljam, – kaže nekome taj glas, mlad, ženski, snažan. Osećam jasno kako mi raste mržnja prema tom glasu, čak mnogo jača od one prema kundacima. A brod se ljulja. Padaju žene, puzim sve dublje, kao da je moguće izdvojiti se. Tako napipam dve vezane žene. Jedna je mlada, omanja, druga visoka, tanka, seda. Stara me, ležeći, pita:

– Djevojko, smiješ li da nas odvežeš?

– Smem, – kažem. I noktima, čudno spretno i brzo, odvežem čvor na konopcu.“

„ – Evo, sviće, a gde li smo to?“

.

 6. Tukle smo se letnji dan do podne

„Sveže jutro poznog jula. Druga polovina godine 1950…

Iz utrobe Punata izašla sam nespretno kao i tolike žene…

Odjednom osetim kameno tle pod nogama. Istog trenutka grunu mi u oči takva kamena pustoš, da izgubih dah… Jedva hodam. Od takve, tolike kamene praznine, ka kojoj u koloni koračam, počinjem da drhtim, iznutra.“

„Tražim pogledom travčicu, drvce, bubicu, mrava, a kamen mi sve više sužava vidik, pritiskuje oči i guši me, u dno samog bića zabada mi se oštar, surov bol od koga ne mogu se otmem.“

„Žene koje zamahuju rukama, liče mi na ptičurine koje ne mogu da polete, pa grakću i udaraju. Naprežem sva čula da išta razaberem i shvatim, a pritom i ne primećujem da sam se izvukla iz gomile koja se zbija, kao da će tako zbijena izbeći ubacivanje u stroj.“

„Verovatno su poludele pod ovim suncem koje će nas spržiti.“

„Ko je ovo režirao i zašto?“

„Zgrabiše me i gotovo ubaciše u špalir te dve snažne žene. I ja pokušavam da potrčim. Savijam glavu, rukama instinktivno zaklanjam oči, lice. Osećam udarce po celom telu. Vrlo jake i sasvim slabe. – Samo da ne padnem – pomislim – mogu da me zgaze. Pokušavam da žurim, ali se spotičem. Vuku me za kosu. – Izdržaću, ne biju sve jako…“

„Špalir još traje. Nedaleko od mene, kao razbacane, leže onesvešćene žene. Leže nepomične na oštrom kamenju. Sunce pali, prži, žeže. Šmrčem krv. Iz nosa i iz usta. Sve me užasno boli. Izubijale su mi telo i ispraznile dušu. Ruke, kojima sam branila lice, izgrebane su mi, ranjave, krvave. Krvavi sam grumenčić života. Izgleda da mi je moćnija od tela ova jasna, nebeska svest. Samosvest da nisam samo telo, da imam i dušu i duh, a njih ne vide, ne mogu da vide, to ne dam da ubiju…“

„Traje špalir. Izleću nove… U jednom trenutku mi se učini da sve pretučene žene, stare i mlade, liče na neobične, krupne, pokidane biljke bez korenja, kao sasečene do samog korena. Krvavo crveni i modrotamnoplavi cvetovi pokošeni olujom i razbacani na goli kamen. Biljke koje dišu. Bespomoćna tela, teška, otromboljena, nemoćna, izobličena…“

„Opipam rukom, a iznad oka mi kvrga velika kao pesnica. Da, to mi namiče kapak i zatvara oko, ali ja ipak gledam, ne želim da išta propustim.“

„To znači da je ženski špalir na kamenom ostrvu svetska premijera.

Premijera, tako grandiozna, za beznačajnu publiku.“

.

 7. Anka

„ – Na šišanje, banda na šišanje!“

„ – Ne dam! Ne dam da šišaš ovo dete, razumeš li šta govorim!“

„Sedim na kamenu i zurim, ćutke, u Anku. Čudim se odakle joj suze, kletve i lelek. Ja nemam ništa od toga. potpuno sam ispražnjena.i ne shvatam zašto je htela od šišanja da me odbrani. Ne umem ništa da je pitam, niti da je utešim. Osećam kako mi je bez kose lakše, ali sunce bije i kao da mi je cela glava u trnju, sve me boli, bode i peče.“

„Nema u meni reči. Ne znam više da razgovaram.“

„Čuvaću ja tebe, sine, ko rođeno dete, ako ti kose nisam odbranila. Neka, samo da se razaberemo i odmorimo od ovih batina. Ta i ovvo sunce, prokleto, mora da zađe, dabogda se i sunce udavilo u moru. Ovo nigde nema, ovo čudo i pokor. Čuvaće tebe tvoja Anka, neka, sve će ovo da umine, ne može do veka da traje.“

„ – Znaš li kako se ona obraća, i to svima, redom: sine, kćeri, kućo moja, dete, čedo.“

.

 8. Larus argentantus

„Kruže galebovi. Šetam i mrtvoj Brani (prof. Brana Marković, supruga prof. dr Sime Markovića, prim. V. S.) kažem: ništa nisam zaboravila. I živoj Mariji Zelić: ništa nisam zaboravila.“

.

17. Poljubac

„Već se šapuće. Strpljiva sam. Dopire glas: iza brda je muški logor. Vrlo tanak vrh nevidljive iglice dodirnu me tačno u srce. Senja je tamo, tu je, tu smo. Sad smo zajedno. Strašno daleko jedno od drugog i od celog sveta, ali tu smo.“

„Možda sam ja zato i našla nju, malenu, rascvetanu ljubičicu. Nikla je, porasla i procvetala iz pukotine kamena. Na tanušnoj zelenoj stabljičici, bez lišća. Gledamo se. U meni je drhtaj drukčiji od svih golootačkih drhtavica. Spustim se na kolena pred nju i zagnjurim u njen miris. Poljubim je. Ne usuđujem se da je rukama, grubim i rapavim, dodirnem. Samo je nežno i tužno ljubim, ljubim.“

.

 18. Svetionik

„Ceo dan besni bura. Prenosimo betonske stubove. Udari vetra su toliko jaki, da popadamo, ali instiktivno i hitro padamo na istu stranu, inače bismo polomile noge.“

„Počinje tegoban radni dan. Drukčiji od ostalih samo po tome što se kao tema, umesto Đilasovih teza, nametnula srušena baraka.“

„U hodu radio-šaptač javlja da su došli muškarci. Četvoricu je preko brda, onom stazom kojom nosimo kazane s vodom, doveo milicioner. U naš logor nikada do tada nije ušao ni jedan milicioner, a kamoli još četiri muškarca, i to naši drugovi, golootočani-susedi. Uzbuđenje je veliko, ne može da se sakrije. Sve hoćemo da ih vidimo. Prihvatimo svojevoljno i dobrovoljno svakakve poslove, samo da priđemo što je moguće bliže baraci koju popravljaju. Vidim prvo dvojicu. Nameštaju gredu za krov. Onda vidim i drugu dvojicu. Stoje na lestvama iznutra, u baraci…

Znam, i one su htele da je od te četvorice jedan, samo jedan neko… neko poznat…“

„Kažu da su i oni nas gledali i da su zapanjeni.“

„ – Zašto su im uši onoliko bele i prozračne? – tiho pitam Micu koja stoji pored mene.“

Punat doneo neugašen kreč u velikim komadima. Na brodu su muškarci, ali nemamo vremena da ih razgledama. Čujemo da se neki smeju. Prenosimo kreč na tragačima. Požuruju nas, počinje kiša. Kreč se dimi, peče oči. Trčimo, ali ne pomaže.“

„ – Gori su od nas, jesi li videla?

– Ko? – pitam.

– Muškarci. Vidiš da su sasvim podivljali.“

„ – Samo da preživimo ovaj početak proleća, to je najteži period jer smo na Goli došle već iznemogle. Još dosta žena ima kokošje slepilo.“

„Ovo je moja prva slobodna golootočka noć… Uspostavljam vezu između zvezda, svetiljki, svetionika i svog svetlucanja i sašaptavam se sa nekim za druge nedostižnim svetom. Igram se slobodno.

Film se završava, žene ustaju, žure, a ja oklevam.“

„Dani su sve duži i topliji. Već se uveliko znojimo na radu. Uveče vonj u baraci je sve teži, pa tako valjda stiže naređenje da idemo na kupanje i pranje rublja.“

„Uplašim se zbog školjki, ali to nije isto. Devojke su mi se hvalile da su ispraznile gnezda galebova, popile su sva jaja koja su pronašle. Zato su onako očajno kričali galebovi i odselili se dalje. Na kupanju su jele leževe.“

„Mene kazniše što sam na žici zaboravila rublje.“

„Sobni starešina me odvoji od kažnjene drugarice jer je lakše da stojimo jedna kraj druge. Povuče me prema prozoru. Nevoljno je napustim, iako je i ne znam dobro, ali kazna je baš u tome što ne sme da se zadrema – pomagale bismo jedna drugoj da prođe noć.

Najednom, kroz prozor ugledam svetionik: umesto kazne – nagrada, pomislim. Igru započinjem odmah: jedan, dva, tri – svetli. Udahnem, pa ubrzam brojanje: pet – svetli, šest, sedam – svetli! Devet! Vičem u sebi. Svetionik se pali na devet kad brojim brzo.

Žene u baraci spavaju, hrču, mrmljaju, uzdišu. Napolju je tiho, na osmatračnicama se smenjuju straže. Čuje se svaki šum. Dežurna često opominje ženu koja je ukrala hleb, da ne drema. U mene gleda poizdaleka, zadovoljna, verovatno što mi ne pada glava. Ne zna da se družim sa svetionikom. Otkrivam za sebe kako postoje stanja duše za koja nisu potrebne reči. Sve može da se smesti u treptaj svetlosti, ceo život. Više mi nije važno kad ću otići sa ovog ostrva pustoši jer ću i odavde poneti svetlost koju tajno kradem iz mora. Nju nikad niko neće moći da mi oduzme. Iz ove tame i besmisla, noćas samo za mene postoji putokaz koji svetluca u pravilnim intervalima. Ne, niste me uništili, ukrala sam svetlost. Sve dok mi srce kuca, ona će biti njegov ritam i najdublja tajna moje duše. Svetlost.

Nebo je zelenkastobledo, nad morem plavobela izmaglica, u kuhinji se diže dim iz kazana. Noge su mi otekle, u glavi mi je mutno. Svetionik se gasi. Sviće. Igra je završena.

– Ustajanje!“

.

 19. Posetilac

„Noći su strašne, letnje noći u usijanoj baraci u kojoj, čim legnemo, izmile rojevi stenica. Očajna sam. gadi mi se od tog mirisa. Puze po licu, po vratu, po rukama, po nogama, piju, sišu krv. Branim se, branim, i zaspim, uprkos svrabu.“

„Ceo logor je užurban, nešto se vanredno dešava.“

„Danas je nedelja. Ne idemo na rad – generalno čišćenje baraka. Ubijanje stenica.“

„Palimo ih, čitave gomile, pred barakom.“

„Pronosi se vest da ćemo dobiti posetioca – Aleksandra Rankovića.“

„ – To su naša deca, omladina, treba da idu kući.“

„ – Doviđenja, drugarice – pitomim i nekako potamnelim glasom pozdravi nas posetilac odlazeći.

Ljubica, kao da se budi, nekako sanjivo ga isprati:

– Srećan put, druže ministre.“

„Glavni posetilac je jedini normalan čovek, svi ostali su odveć uparađeni…“

„A za jahtom brzo nestaje brazda u moru, i ono je ponovo ravnodušno i mirno u svom predvečernjem sjaju.“

.

 20. Kanjec filjma, konačno

„U sumorno zimsko svitanje, pred uzburkanim svedokom, sivim morem, pod niskim crnim oblacima, hodam u koloni slobodnih, puštenih golootočanki. Pre nekoliko dana napunila sam dvdeset i jednu godinu.

Već smo izvan žica. Hodamo putanjom prema brdu, ka muškom delu Golog otoka.

S naše strane brod ne može da pristane, talasi su veliki.

Siva tišina pred svitanje. Sa staze vidim crne krovove baraka. Ne znam da li se radujem. Osećam nešto vrlo oštro, do sada nepoznati bol… Na sebi imam nov vojnički šinjel… U levom džepu šinjela nosim trunčice one nekadašnje ljubičice… u desnom, rođendanski poklon od Nade: malenu maramicu od parčeta ružičastog kombinezona. Nada je tajno izvezla malu čipkastu ivicu i tajno mi predala poklon. Možda je predosećala rastanak.“

„Hodamo kroz muški deo logora, prema pristaništu. Pokušavam da razgledam a da ne gledam. Senja je tu, srce mi kazuje. I oni još nisu ustali… Svaka je pokušala da gleda a da se to ne primeti…“

„Sve je dalje golootočka svakidašnjica, sve dalje, sa svakim pređenim kilometrom, a sve su mi bliža lica žena koje su ostale. Vidim ih izbliza, javljaju mi se kao postrojene, vidim im sve crte, oči, tugu, i osećam kako sa svima njima srastam u jedan lik… Posrtale smo, padale i ustajale, koliko je i kako koja umela i znala… Za mene ste vi, moje golootočanke, iako ste još tamo, izašle iz prolaznosti…

Mašem vam iz voza ovom poklonjenom maramicom i obećavam vam da vas moje srce i moj razum nikada neće zaboraviti… Zbogom, idem kući.

Da li se Senja vratio?“

„U dvorištu me, kraj bunara, čeka majka. Dotle je stigla kad sam otvorila kapiju, čula je. ridam na njenom ramenu a ona, kao davno, u ratnom mom detinjstvu, ponavlja:

Budi junak, sine.

Moj otac, kao da je pijan, ponavlja:

– Vratio se moj vojnik, naš vojnik, braćo, evo, vaš vojnik, evo…

Jednom ću vam sve ispričati, a sada me pustite da spavam.

Ušuškava me strina Anđelija, mlekom poji strina Božana, moji stričevi, braća i moj otac pričaju o staljingradskoj bici, o generalu Žukovu, i piju vruću rakiju. Vidim ih kroz dim, plovim, a sreća svetli iz očiju moga oca, blistava i čista roditeljska sreća.

– Kanjec filjma – prošaptah u trenu dok me svladava san.“

 

 

Veselinka Stojković: Proleće 2011; u drugom pokušaju – četvrto čitanje da pišem o knjigama moje Profesorke Vere Cenić. Zahvaljujući uvaženoj profesorki dr Slavici Garonji Radovanac, pročitala sam i knjige Ženi Lebl (Užička biblioteka, prof. Valentina Zlatanović Marković) i Milke Žicine (dr Vera Cenić).

PS: I fotografija prof. dr Vere Cenić je iz novembra: 3. novembar 2003, Margarete V. Stojković.

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: