Kultura

U prostoru prvih spoznaja velikog umetnika u kome magija večnosti ne prestaje, ne nestaje…

Veselinka Stojković

 

I ne nađe koliko mu treba, nijedno srce ne nađe…

U prostoru Borine kuće

 

 

U prostoru - Vranje, Rodna kuća Borisava Stankovića; doksat na kome je Bora voleo da sedi

 

Da su mogli, samo da su mogli da razgovaraju razgovaraju, ispričaju se, oslobode lepog za lepo, za iskreno, za ljudsko, ili da ćute zajedno – pod rascvetalom trešnjom u suncu ispod Borinog brda da sede i ćute, pod kojom je juče sedeo, a ona se već beli od cveta, ili na nekom visokom doksatu, možda i na Borinom, u senci, ili pod tremom njegove, Borine kuće u neki sat – ili da odstoje pod krupnim orahom u njegovom, Borinom dvorištu, i kraj bunara i šimširova i svuda, kao kada su sa Sofijom bili u tom kultnom vranjskom prostoru prvoga proleća, a on ga zavoleo, voleo, kada je Sofija govorila govorila… „i ne nađe koliko mu treba, nijedno srce ne nađe“…  i iz orahove senke govorila… a orah, olišćan, prhao u vrhovima, i bašta i sve drugo cvetalo, kuća bila u suncu – možda baš tu, tamo, u prostoru prvih spoznaja velikog umetnika u kome magija večnosti ne prestaje, ne nestaje… tu, u toj svetlosti da slušaju jedno drugo bi najbolje možda umeli, kao tada, …koja nema noć.

 

U prostoru Borine kuće Sa prozora Letnje kujne

 

Tih dana se vratio celom Bori. Pokupio je sve što je imao, i što nije, i iz pisanja o Bori. I odlazio u Borinu kuću, hodao Borinim sokakom, s Pržara gledao Vranje koje je bilo, i ovo sadašnje, i tražio crkvu Svete Trojice, pod njom – Borin dom.

„Svakome to treba, da ga neko čuje. I sâm da čuje“, podigao je glavu, iskrenuo se, učinilo mu se da je Sofija kraj njega, da i ona gleda u sliku.

„Naučio sam, Sofija“, čuo je svoj unutrašnji glas.

 

U prostoru i dvorištu Borine kuće; orah, dud, šimšir

 

Kako im je tada, sa Sofijom, sve bilo zanimljivo i veliko! A odlazio je često posle, sâm, u svako doba dana bio tamo, pred kapijom ili u dvorištu, u ulici, kad god je mogao, i Anušku nalazio tamo, sa Sofijom.

„Da ćutim sa Anuškom bilo gde…“

 

(Iz „Ne idem nikuda, Anuška“)

Fotografije: „Knjiga utisaka / Etno-kuća Borisava Stankovića“, 2005.

Ostavite komentar

Ostavite komentar