Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život Čovek

Dr Gradimir Cenić, hirurg, primarijus, lekar Bolnice u Vranju

Veselinka Stojković

 

PRIMARIJUS DR GRADIMIR CENIĆ

Šezdeset godina od Golog otoka (decembar 1952–decembar 2012)

 

Primarijus dr Gradimir Cenić hirurg lekar VranjeDR GRADIMIR CENIĆ, hirurg, primarijus, rođen je 26. januara 1928. godine u Surdulici, ulica Miloša Obilića 25. Otac Stojan, radnik, majka Desanka, domaćica. Starija sestra Miroslava, rođena 1926, umrla 1992. u Zrenjaninu; brat Dobrivoje, rođen 1930, umro 1979. u Surdulici; najmlađa, sestra Ljubica – Buba, rođena 1935, živi u Novom Sadu.

Gradimir Cenić se vrlo mlad uključio u društveno-istorijske tokove svoje zemlje. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od početka 1944. do kraja 1945. godine. Pripadao je Masuričkom odredu, Drugoj pirotskoj brigadi i Korpusu Narodne odbrane Jugoslavije. Postao je rukovodilac SKOJ-a pre punoletsva, potom član Komunističke partije Jugoslavije. Kao gimnazijalac, uključivao se u brojne radne akcije, bio je kulturni referent omladinskih brigada.

Po završetku gimnazije u Vranju, Gradimir Cenić se, kao stipendista Skupštine opštine Surdulica, godine 1949, upisuje na Medicinski fakultet u Beogradu. Zbog navodnog izjašnjavanja za Rezoluciju Informbiroa, uhapšen je februara 1950, (slušao je Radio Moskvu). Posle više meseci provedenih po istražnim zatvorima, administrativno je kažnjen na dve godine društveno-korisnog rada i upućen na Goli otok. Sa grupom kažnjenika, pre isteka kazne, poslat je na seču šume u Gorskom Kotaru. Tu je ostao dva meseca, i umesto da bude pušten, vraćen je na Goli otok s opravdanjem da ni posle dve godine nije revidirao stav. Još devet meseci je proveo na Golom otoku, zatim dva meseca na „dobrovoljnoj radnoj akciji“ na Poljoprivrednom dobru „Belje“ kod Belog Manastira u Baranji. Pušten je na slobodu krajem decembra 1952, pred Novu – 1953. godinu. Dakle, skoro tri, a ne dve godine, proveo je po istražnim zatvorima i u logoru.

Po povratku iz logora, ponovo upisuje Medicinski fakultet u Beogradu. Diplomirao je 1958. godine. Kada je konkurisao za radno mesto u Domu zdravlja u Surdulici, odgovoreno mu je: „Za sada nemamo potrebu za lekarima“. Zaposlio se u Vranju, a posle obaveznog lekarskog staža, primljen je na Hirurškom odeljenju u Vranju. Specijalizaciju iz Opšte hirurgije dobio je uz uslov da završi kurs transfuziologije krvi u Zavodu za transvuziju krvi u Beogradu. Tromesečni kurs je uspešno završio i u Bolnici u Vranju osnovao Službu transvuzije krvi, što će omogućiti mnogo složeniji i obimniji rad na Hirurškom odeljenju Bolnice u Vranju. Bila je to ideja prim. dr Slobodana Palamarevića (Skoplje, 13. novembar 1906–Vranje, 28. jul 1987). Pod njegovim rukovodstvom, sada je bilo moguće raditi operacije na glavi, grudnom košu, trbuhu, kao i druge hirurške zahvate.

Hirurzi Bolnice u Vranju: dr Gradimir Cenić, dr Miodrag Dimitrijević Sobinac, dr Dobrivoje Antanasijević, dr Dragoljub Sotirović (sedi)

                     Hirurško odeljenje Bolnice u Vranju 1964.

Dr Gradimir Cenić je, po završenom hirurškom stažu u Vranju, upućen u Beograd da nastavi staž na VMA – I i II hirurška klinika. Specijalizirao je kod velikana hirurgije: prof. dr Isidora Pape, prof. dr Ljubomira Rašovića, prof. dr Vojislava Stojanovića, prof. dr Iva Đanija Popovića i drugih.

Dr Gradimir Cenić je od 1964. godine radio kao hirurg, nešto kasnije i kao načelnik Službe za hirurške bolesti u Bolnici u Vranju. Obavljao je i specijalističke preglede u Bolnici u Surdulici i  u domovima zdravlja u Vladičinom Hanu, Preševu i Bujanovcu.

Bio je član Upravnog odbora Hirurške sekcije Srpskog lekarskog društva, član Odbora Udruženja saobraćajne medicine Srbije i član Udruženja digestivne hirurgije Jugoslavije. Autor je 38 naučnih i stručnih radova:

Ehinokokoza i hirurški tretman

Ileusi tankog creva

Prednosti supraselektivne vagotomije u lečenju gastroduodenalnog ulkusa

Greške ili previdi u hirurgiji (kod neadekvatnih tehničkih i dijagnostičkih postupaka)

Šok i kortikosteroidi

Reintervencije zbog omplikacija u postoperativnom toku

Saobraćajni traumatizam (iskliznuće međunarodnog voza usled vodene bujice blizu Vranjske Banje; prevrtanje putničkog autobusa na Besnoj kobili; železnička nesreća u Ristovcu i drugo).

Tekstovi su publikovani u zbornicima hirurških kongresa, simpozijuma, naučnih sastanaka hirurga, u zbornicima hirurških radova Srpskog lekarskog društva.

Dr Gradimir Cenić dobio je više nagrada i priznanja: Gradimir Cenić 120 godina od osnivanja Okružne bolnice u Vranju

Orden rada sa zlatnim vencem

Zlatnu plaketu Hirurške sekcije Srpskog lekarskog društva (2 puta)

Zahvalnicu i priznanje Službe za transfuziju krvi

Zahvalnicu Crvenog krsta

Zahvanicu Auto moto saveza Srbije

Zahvalnicu Jugoslovenske narodne armije

Sedmoseptembarsko javno priznanje grada Vranja

Zahvalnicu grada Vranja „31. januar“ i dr.

Najveću nagradu dobio je u Hjustonu. Operisan je u Bolnici „Sveti Luka“ u Hjustonu (St. Luke’s Hospital Houston), jer se sa srčanom manom vratio sa Golog otoka. Posle operacije, nastavio je da radi u Bolnici u Vranju. U Bolnici u Vranju proveo je pun radni vek. Bio je omiljeni lekar i dobar i pretpostavljeni i saradnik. Bio je i ostao dobar čovek pre svega. Lekar je i danas za svakoga ko mu se obrati za pomoć.

Dr Gradimir Cenić pomno prati novine u medicini, posebno u hirurgiji, i kulturna i druga zbivanja u gradu, zemlji i svetu. Govori ruski jezik. Služi se engleskim i nemačkim jezikom. Oženjen je. Supruga Vera, rođena Petković, doktor je književnih nauka, dugogodišnji profesor književnosti, književni poslenik. Zna ruski jezik. Služi se drugim slovenskim jezicima i francuskim jezikom.

Na zajedničkom dugom putu po svetu, dr Vera Cenić i dr Gradimir Cenić tražili su mir od Golog otoka i bežali od ideološkog pritiska u otadžbini.

Bračni staž Cenićevih takođe je dugačak.

Šezdeset je godina od Golog otoka Gradimira Cenića, šezdeset dve Vere Cenić. Ostali su golootočki pečati na njihovim krhkim bićima, iako naizgled jakim (svakako, i jakim), belezi žilave borbe za opstanak i u poslegolootočkom vremenu i skasapljene Srbije, za mir u duši. Bolni tragovi iz prvih temelja socijalističke Jugoslavije u koju su i oni poverovali.

Porodica Cenić živi u Vranju, u Baba Zlatinij ulici broj 25, stan 8.

Poznavati porodicu Cenić, privilegija je. Boraviti u njihovom domu, radost je, stopljavanje, učenje, divljenje, ponos. Meni, učenici prof. Vere Cenić, i posebna radost i naročiti ponos. I neizmerna zahvalnost.

Vera i Gradimir Cenić Cenići na Književnoj manifestaciji "Borina nedelja"Život Vere i Gradimira Cenića je i bajka: gimnaziju su zajedno završavali u Vranju, u isto  vreme  upisali studije u Beogradu, iste godine uhapšeni i iz istog razloga – iz razloga mladosti i  zdrave studentske prionulosti na posao učenja, na Golom otoku delom u isto vreme bili, voleli iste knjige i filmove i muziku i cveće i širine, sa verom i uporno gradeći svoj svet i boreći se za njega i u najtežim trenucima (kao da su ih i imena odredila i kasnije zajedničko prezime Cenić), radili su u istom gradu vrlo prilježno i odgovorno, bili voljeni i cenjeni i na svim značajnijim događajima u gradu rado viđeni – mi smo, Verini đaci, koji smo ih voleli, to tako videli, jer nismo znali za njihovu golootočku sudbinu, ničim to naša Profesorka nije pokazala svih godina, i posle, do svojih romana, – zajedno su proputovali svet.

Danas su sa najbližima, okruženi mnogobrojnom literaturom, stručnom i  beletristikom, dnevnom štampom i periodikom.

U stanu oduvek neguju dve ljubičice. Prema prozoru u kome je mnogo svetlosti. Ove godine su procvetale kasno, i to u jednom teškom životnom trenutku dr Gradimira Cenića. Simbolično, opet. Kada sam se spremala da pođem, u popodnevnom satu toga 22. oktobra ove godine, nosio je vodu divni Gradimir Cenić da ih polije.

„Već se šapuće. Strpljiva sam. Dopire glas: iza brda je muški logor. Vrlo tanak vrh nevidljive iglice dodirnu me tačno u srce. Senja je tamo, tu je, tu smo. Sad smo zajedno. Strašno daleko jedno od drugog i od celog sveta, ali tu smo. (…)

Možda sam ja zato i našla nju, malenu, rascvetanu ljubičicu. Nikla je, porasla i procvetala iz pukotine kamena. Na tanušnoj zelenoj stabljičici, bez lišća. Gledamo se. U meni je drhtaj drukčiji od svih golootačkih drhtavica. Spustim se na kolena pred nju i zagnjurim u njen miris. Poljubim je. Ne usuđujem se da je rukama, grubim i rapavim, dodirnem. Samo je nežno i tužno ljubim, ljubim. (…)

U divljem cvetu, u naprslini kamena na Golom otoku sakrilo se mojih dvadeset godina. Ona je ogledalo mog života. Ljubav, ona je u meni živa. Ona je moje plavo mastilo što je ispisalo cvetanje. Našla sam tajnu koju sve vreme ovde svesno i nesvesno tražim. (…)

Više niko ne može da mi oduzme ništa. Ne dam.“ (Kanjec filjma, 2009, Poljubac, 284, 287, 288, 289)

 

Zapisala sam:

Zorica Sentić

Pesme

23. oktobar 2012, 8.12

 Pesme mogu u drugim varijantama da idu. Mogu i ovako.

 Moja Profesorka Te mnogo pozdravila. Ovoga puta nismo imale vremena za priču o knjigama, ni malo čak. A Tvoje knjige čita polako.

Doktor Cenić se vratio iz Beograda, iz bolnice. Na poziv, hitno sam otišla.

– Veselinka, hoće da se rastaje sa mnom, a ja mislim da još možemo… Još se sami snalazimo.

Zorice draga, kad bi samo znala koliko sam zaljubljena u ovu porodicu… Zašto nam je Bog dao starost?… A Cenići su zdravoga duha, zdravijega od svih nas. Bogatoga, velikoga duha, i duše. Srca.

Kada sam se spremala da pođem, polivao je dve ljubičice.

– Tek su sada procvetale.

– I to je znak. Jedna je moja, jedna njegova. Zna Veselinka njihovu simboliku. …Da, samo si Ti plakala na predstavljanju knjige… (Kanjec filjma, 1994). Zato sam tebe i pozvala sada.

– Naredni put kuvate kafu.

– Hoću.

Imam divne fotografije: doktor Cenić nam donosi kafu; mi smo u Verinoj sobi, u njenom kabinetu; među knjigama.

A uglavnom nam je On, dragi Gradimir, donosio kafu, sa kolačima ili čokoladnim bombonama, sa čokoladom često; u poslednje vreme nes-kafu, u staklenim čašama.

I sada dobro izgleda, sem što je malčice posustao duhom.

Vraćao se.

Ispratili su me toplo. Vedrije nego što su izgledali kada sam im došla.

Osmeh na Gradimirovom licu je sunčan. Verin takođe, samo zgusnutiji.

Divni su to ljudi.

Mnogo pozdrava! Tebi – mnogo pozdrava!

Veselinka

(Ipak, šaljem samo prva dva pasusa, sa pozdravom i potpisom.)

Okružna bolnica u Vranju osnovana 22. decembra 1881. godine.

O dr Gradimiru Ceniću piše:

Biografski leksikon POZNATI SRPSKI LEKARI / Biographical Lexicon EMINENT SERBIAN PHYSICIANS, Beograd–Toronto, 2005, 889.

Vukašin Antić, Bolnica u Vranju (hronika), Vranjske, 2003, 219–223, i na drugim stranicama.

Zahvaljujem dragoj i poštovanoj porodici Cenić za svaki trenutak proveden u njihovom toplom Domu.

Zahvaljujem dragim Cenićima što su mi omogućili da zavirim u njihove živote i preko albuma njihovih fotografija.

Zahvaljujem uvaženom dr Vukašinu Antiću, hirurgu Bolnice u Vranju, na ustupljenim fotografijama prim. dr Gradimira Cenića, objavljenim u njegovoj knjizi Bolnica u Vranju.

Decembar 2012.

Vranje

 

 

5 komentara

  • Tone (neregistrovani korisnik)
    Ponedeljak, 13. 2. 2012. 1:49
    ELITIZAM
    Po meni, elita ovoga grada u pravom smislu te reči, jeste dr GRADIMIR CENIĆ i njegova supruga dr VERA CENIĆ. Njihov život, lik i delo, njihovi postupci… ma njihov ceo životni put je junački i elitistički… a nikad nisu bili na vlasti, nikad ni opozicija, a opet, oko njih zastrašujuća duhovna snaga, obrazovanje i saosećanje sa svime što ih okružuje… Oni su naši a bili su samo svoji… i takvi su i dalje.
    Komentar na tekst Valentine Milenković IMA LI VRANJE JET SET/ Maldivi su daleko, Vranjske, 781.

  • Zapisala sam:
    Danas je moja Profesorka napunila 82 godine. Nosim joj devet belih ruža treću godinu. Prve godine bili su nežni beli pupoljci, ranije margarete. Bože, kako se radujem dok ih cvećarka niže u buket, kad ih uzimam, nosim, i kada ih moja Profesorka prima na svoje ruke! (26. novembar 2012)

  • Divno !
    Hvala Veselinka
    Lepo je imati tebe za prijatelja…

    PS: Upoznala sam divne duse za vreme mog boravka u Srbiji.
    2005.
    2006.
    2008. – 2012. …
    Upoznala i one druge… njih cu zaboraviti, cak i sam dosta njih vec zaboravila.
    Ali, ali ima jedna mala “saka“ ljudi; veliki, pametni, vredni vise paznje sviju nas, ljudi koji su mi pruzili ne samo svoju pomoc, rasirili ruke, otvorili svoja vrata i dali njihovo srce …
    dosta njih su nepoznati…zao mi je jer VREDE !( mislim za one koje pisu)
    u njima pripada VESELNIKA STOJKOVIC iz Vranja
    VESELINKA JE VELIKI COVEK !

  • Imala sam tu srecu da uzivo vidim ove dve „legendarne“ figure Vranja, Veselinka mi je poklonila taj ogroman „DAR“

    Nemala sam reci da to opisem ovog leta Nemam ih jos dan danas.
    Ne znam da li je moguce opisati taj momenat, po zemlajskom vremenu mislim da je bilo dva sata i kusur, po mome nepostajacem satu, bilo je kratko i dugo.
    Ali znajte jednu stvar, da je bilo „nezabroavno“ I samo se nadam kada ce, kao iz cesme, da reci koje u meni nosim, izadju, da i to podelim sa vama …ali je nesto sto bi svako trebao da dozivi u zivotu:
    Sresti ISTINU, sresti COVEKA!
    Ja sam to istog dana dozivela zahvaljujuci VESELINKE …
    U VRANJU ima mozda laganje, ne vise od drugde. Ali znajte da ima i LEGENDE, da ima DOBRE LJUDE. Kada je nama dato da sretnemo LEGENDU osecamo se …
    Ne, sacekacu da reci izcure iz mene…
    Ljubim te dve LEGENDE kao sto sam ih i zastavrano poljubila…eh, da poljubila sam dve VRANJANSKE LEGENDE!
    Sve to mozete da mi zavidite!
    DA!

    Hvala Veselinka sto si podelila sa svima, ali posebno sto si meni priredila susret uzivo …

  • Записала сам:
    „Дођите, Веселинка“, рекла ми је са пуним срцем Професорка када сам јој пренела жељу Зорице Сентић да их види и да је погледа др Ценић. „Дођите одмах, дођите кад хоћете, кад је Вама згодно. Добро, сутра око пет. Поздрави Зорицу много од нас обоје.“

    Из писма Зорици Сентић од 29. јуна 2013:
    Зорице, Професорка ми је рекла следеће (у малочашњем телефонском разговору):
    „Градимир је задивљен снагом њене борбе с боловима и болешћу“.
    А онда је додала:
    „Савршен је интелектуалац. Зорица је прави интелектуалац. Много да је поздравиш“.

    (27. јун 2013. Зорица Сентић и ја у Дому драгих Ценића.)

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280

Prijavi se za Newsletter