Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Život Čovek

Frula i frulaš Blagoje Obradović čuvar tradicionalnog zvuka frule

 

Narodni instrument frula i frulaš koji njenu dušu čuva od zaborava

Čuvar frule i tradicionalnog zvuka – frulaš Blagoje Obradović

 

Frula i frulaš Blagoje Obradović čuvar tradicionalnog zvuka fruleStarački domovi su mesta u kojima dolaze stari ljudi koji žele da svoje staračke dane provedu mirno bez problema koje ima savremen svet. Ali ponekad ih uhvati nostalgija, i tada oni odlaze u svoja rodna mesta kako bi se videli sa starim prijateljima i rodjacima. Tako se i osamdesetogodišnji frulaš Blagoje Obradović uželeo svog rodnog Plažana i svojih prijatelja, i rešio da ih poseti. Prilikom te posete uspeli smo da malo porazgovaramo sa njim. Blagoje nije imao mnogo vremena ali je pristao da nam ispriča poučnu priču kako treba čuvati svoju tradiciju i drevnu frulu koja je naš narodni, tradicionalni instrument i da nam teškom mukom odsvira nešto iz bogate stare srpske muzičke tradicije.

Blagoje se rodio 1933. godine, od svog detinjstva u ratne i mirne godine, radne i neradne čase druži se sa svojom starom ali čarobnom frulom.

Za vreme ratnih godina, Nemci su okupirali školu u Plažanu, tako da sam se ja povukao iz sela čuvajući ovce na livadi, gde mi je bila i koliba, tek posle rata sam rešio da se vratim u selo, tako da ja u školu nisam išao, a jedina zabava i obrazovanje na kolibi mi je bila moja frula koju sam kupio na jednom vašaru i od nje se do danas ne odvajam“.

Posle povratka iz vojske Blagoje se oženio i zaposlio u rudniku „Morava „ koji je poslovao u selu Plažanu. I tu između blatnjavih rudarskih cipela koji gaze u dubokoj mračnoj provaliji i posla izvan provalije našlo se vremena i za zvuke kojim su se zabavljali umorni rudari. Posle zatvaranja rudnika zbog podzemne vode koja je postala pretnja za rudare, Blagoje odlazi u penziju  i postaje stalni muzički član u kulturno umetničkom društvu „Plažane“. Na putovanjima sa kulturno umetničkim društvom Blagoje je osvojio mnogo nagrada, on se njima ponosi ali ih nije sačuvao i nije želeo da nam pokaže,  jer ih verovatno nema kod sebe. U periodu bratskih odnosa u staroj Jugoslaviji, dva kulturno umetnička društva različite veroispovesti su se pobratimila, kulturno umetničko društvo „Plažane „ i kulturno umetničko društvo „Maoča„ iz sela Maoča nadomak Brčkog. Te folklorne susrete snimala je Radio Televizija Beograd, a Blagoje je sa svojom frulom nastupao i bio čest gost kod domaćina iz Maoče, sve do pojave rata koji je poremetio bratske odnose izmedju ova dva kulturno umetnička društva.

Već umoran od pričanja, Blagoje je uzeo frulu i našim prostorom se proneo zvuk starovlaških kola a kasnije i šumadijskih. U tom letu zvuka Blagoje je zastao na tren kako bi udahnuo vazduh, nakašljao se i rekao: „Ja hoću da sviram, ali ne mogu iz duše“. Ta duša kako je Blagoje naziva jesu njegova ostarela pluća, frula kao na izgled veoma lak ali za sviranje težak istrument zahteva ujednačenost disanja i rada ruku. Ipak, Blagoje teškom mukom i dalje izvlači tonove starih  resavskih kola. Pogledavši kroz prozor u predvečerje koje polako pokriva već skoro gola drveća, Blagoje shvata da je ovo kraj frulaškom razgovoru jer mora da se vrati u starački dom u kome živi. Ispratili smo Blagoja na kapiji, u prostoru u kom smo razgovarali dugo se još pronosio zvuk njegove frule.

Blagoja možemo staviti u rang sa velikim čuvarima tradiconalnog zvuka frule,  jer je on čak i na svom grobu na spomenu koji je za života sebi podigao, urezao sliku na kojoj svira frulu, ta će nas slika uvek setiti na značaj frule, ali i kada ne bude više drevnih čuvara tradicije,  pojaviće se mlađi koji neće dozvoliti da se izbriše sećanje na frulu i nestane zvuk stare srpske tradicije.

Marko Mirković

. . .

Bora Dugić i njegova čarobna frula – Običan Balkanski dan

Ostavite komentar

Ostavite komentar