Kuda je sve putovao jedan hrast
HRAST U KONTEJNERU
Da se pretstavim. Ja sam rashodovan kafanski sto. Astal drveni. Ali ne običan. Veliki, trpezarijski. Izbušen proždrljivim crvima. Ne bilo kakvim. Morskim. Pokupljenim u Toskanskom, Jonskom moru, i u Jadranu. O tome kasnije… Ako baterije izdrže. Ako ne, nastaviću priču ovoj gospodji čiju kosmatu glavu vidjam svako veče iznad otvora mog metalnog sarkofaga. Dugačkim štapom prebira otpad, vadi ostatke hrane, miriše ih, pa često, nezadovoljna, ih baca na mene. Onda ljuta nestaje i umesto meseca me ostavlja samog sa ogromnom žutom sijalicom obešenoj na banderi. Mesečina toskanske noći je imala drugi sjaj. Drugi miris. Posećuju me i dve čavke, gnezdo im je na obližnjem javoru. Liče više na ugojene ćurke, brbljive su ali pristojnije od stare veštice. Kljucnu nešto što im je matora ostavila, pozdrave me i odlete. Možda su prepoznale hrasta u meni.
Ne mogu da se zaštitim. Sasvim go, ogolićen od moje drage masne, trobojne mušeme, znate one sa nepravilnim kockicama na kojima se ne bi mogli igrati ni šah ni tablanet. Karte bi se lepile a laufer ili kralj bi klizali na tragovima Karađorđeve šnicle. Ili na onim od ribića na kajmaku.
Rečeno je. Ja sam sto. Ali ne običan astal. Prava stogodišnja hrastovina. Drvenarija sa prošlošću. Bez pamćenja, osim za izvesne blistave trenutke. Neću vas gnjaviti sa mojim šumskim uspomenama. Šuma, braća hrastovi, proplanak sa konjima, pticama u granama, njihovim pesmama, toplim gnezdima i ljubavlju… Sa grumenima ljubavi… Sezone, kiša, sneg, pahuljice vremena… Bejah tada mlad, snažan. Bejah hrast … I jednog jutra, sekira, testera, panični beg slavuja… Pad. Bilo pa prošlo. Drveće kao, u ostalom, i dvonošci, ne čuvaju tragove nekadašnjih lepih, slobodnih života. Ostaju samo trunke, mrvice, poslednjih iskri uživanja.
Ja, hrast, postah tada, mimo moje volje, moreplovac. Ponovo testere, glačanje, lakiranje, kucanje, farbanje, moje sočno telo je trebalo da se osuši, da izbriše svaku moju šumsku uspomenu, i da pretvoreno u skupinu daski preobrazi se u brod. Dug jedanaest metara, širok tri, dva jarbola, vlasnička kabina sa krevetom za pet osoba, ladja sklopljena po planu čuvenog holandskog arhitekte Van Der Moï Krut. Veoma skup.
Našli su mi kupca. Čovek je izgledao pristojno. Neodredjenih godina, obučen, po mom ukusu, neprikladno za mornara ( sako, a po vrućini koja je vladala tog dana, košulja zakopčana do vrata, čak i leptir mašna) … Lice, ne izborano, više izgužvano kao da su hiljade šamara ostavili tragove. Godine, ne bi mogle da se ni približno ocene pre nego što se taj čovek ne preseče na dvoje kao što se to meni desilo. Onda bi se u preseku brojali koncentrični krugovi njegovog proteklog vremena. Krugovi u kojima se ne bi računale godine već naslage, svedoke, uspomene njegovih preživelih nesreća.
Platio me je veoma skupo. Priznao je prodavcu da nema pojma o moreplovstvu, i da mu treba mornar koji bi ga odveo u njegovu zemlju. Domovinu odavno napuštenu. Nikad zaboravljenu. Njegov san i njegova poslednja želja.
«Nema problema. Imam mornare za sve vrste krstarenja. I do pakla ako želite» reče vlasnik. “Koja zemlja? Gde je?“
Novopečeni kapetan pogleda prema istoku. Sunce se mokro izvlačilo iz mora, horizont je blještao, dva galeba pokazaše put. I on. Diže nesigurnu ruku, «Tamo negde» reče i kao da su ga te dve reči zamorile sede na udobnu kapetansku stolicu. Već spreman za daleki put.
Mornar je baš ličio na ono što se opisuje kao pravi morski vuk. Brada od tri dana, oči zakrvavljene, polu pijan već u šest ujutro , ubacujući neke nemušte izraze u govoru na meni nepoznatom jeziku. Gazda je izgleda sve razumevao… odobravao i samo kao blagoslov dizao ruku prema istoku. Uvek, stalno, uporno, prema istoku.
Krenuli smo jednog tmurnog jutra. Zapadni vetar je nosio teške sive oblake, more se nadimalo od neke jedva suzdržane ljutnje. Mali ali prgavi talasi pokriveni belim šeširima od pene; osećao sam da i ribe beže u dubinu daleko od mog trbuha. Čak ni ribari nisu izašli. Galebovi sa stena Monaka su potsmešljivo komentarisali naš polazak. I to bi početak moje prve i poslednje morske avanture.
Gazda, Komandant kako je tražio da ga mornar oslovljava, leptir mašna i malo sede kose nakostrešene, razbarušene vetrom, kao zašrafljen, sedeo je na svojoj zapovedničkoj fotelji i s vremena na vreme davao naredbe. Sasvim nepotrebne. Neobrijani se dobro snalazio i bez njegovih saveta. Jedrenje, kontrola motora, čak i kuvanje ; sve je spretno i brzo znao da obavi.
Na moru nema prečica. Da bi se stiglo na istok treba prvo ići na jug. Korzika, Sardinija, Stromboli, kojekakva druga ostrva čija sam imena zaboravio, pa najzad ulazak u Mesinski kanal. Tu se najzad probudio Gazda. Digao je slušalicu radio – telefona i svečanim, zagrobnim glasom pitao nekog nevidljivog sagovornika dali njegov brod «Ada» – tako sam prvi put čuo moje novo ime- ima dozvolu za prolaz kroz kanal.
Pet minuta tišine. Zujanje etera. Najzad odgovor. «Komandante, slobodan prolaz Srećna plovidba.».
«Komandante» se isprsio, u njegovim očima je zablisto kristal sreće. Najzad, najzad je u životu postao «Komandante».
Ušli smo u kanal. Nebo plavo, more plavo, ravno kao proplanak u mojoj senci. Nekada.. Ni povetarca. Možda sam samo ja osetio opasnost. Ribe su ponovo prestale da pasu alge na mom trbuhu. Oprezne, sklonile se u dubinu. Brzinom od tri čvora ušli smo polako u kanal . Scila i Haribda su bile blizu. Sve bliže. Da li su moji gospodari znali za njihovu kobnu moć ?…
Imao sam pravo. Nebo je odjednom, sakriveno debelim oblacima, pocrnelo, snažan vetar se digao, more , još uvek ravno, bez velikih talasa je pobelelo. Pljusak.
Mornar je savetovao Gazdi da se skloni u kabinu. Sasvim mokar, smrznut borio se sa jedrima, motorom pokušavao da održi pravac kroz stihiju. Struja i oluja učiniše svoj posao na pola milje od Scile. Komandant je odleteo, zajedno sa svojom stolicom, nestao. Mornar je okrenuo brod, tražio ga je bar sat vremena. I čakljom uspeo da izvadi iz vode samo leptir mašnu. Kao da je imao potrebu da se nekome izvini, prvi put se obrati, ako sam dobro shvatio, baš meni.
“To je to. Nek mu Bog primi dušu. Mi idemo dalje”.
Nismo otišli mnogo dalje. Jedna podvodna stena teško povredi moje korito, voda poče da ulazi i zahvaljujući pomoći ribara , ipak stigosmo do prve luke.
Mornaru bi dosta mora, plovidbi i avantura. I meni ali nisam mogao da zamislim kakvu je budućnost predvideo za mene. Da sam znao više bih voleo da potonem pored one stene. Neobrijani se obrijao, obukao blejzer komandanta, stavio njegovu leptir mašnu i zaposlio stolare da me pretvore u astal . Bi i drugih neupotrebljivih daski koje završiše na lomači. Gledati sa površine jednog astala samog sebe kako goriš , može li se zamisliti gora sudbina?
Tako poče moja kafeđjijska karijera. Ustvari dve. Mornar me prodao u svom rodnom gradu jednom starom restoranu gde se pilo, jelo i pevalo do zore. Gosti, bučni, veseli, nikad dosadni. Nemoguće dremnuti dok su tu. Dok govore , glasno, skoro svađajući se, lupaju šakama po meni kao da sam ja kriv za njihove nesporazume. Ipak, bolji, zabavniji od onih koji su ih kasnije zamenili. Prvi : pijanci , dangube, priznati, neobjavljeni ili propali pesnici…krijumčari, sitničari, zanatlije. Ljudi…Sećam se jednog pesnika. Ne samo zbog njegove leptir mašne. Obučen kao Komandan, velika glava,plave oči. Imao sam osećanje da bi i njega trebalo preseći da bi mu se otkrila starost. I umesto godina naći sto slojeva patnje. Na mojim ledjima , na jednoj salveti je napisao pesmu od kojih sam zapamtio nekoliko stihova… ”Ja perem noge u luci Njujorka. Imam unuku u Azerbejđanu, i imam dedu koji drži u šaci malu crkvu ..» Tada sam mislio: idi bato u Njujoršku luku, meni je mora i luka dosta.
Nisam znao šta me čeka.
Zbogom glavonjo. Nešto se desilo u tvom gradu. Neko je uneo nove sadnice u ovu ljudsku šumu. Poslednjih godina nestali su pesnici. Dolaze ozbiljni ljudi sa akten tašnama, piju koka kolu, ne lupaju više po meni. Čak i govore tiho kao da se boje da neko ne prisluškuje njihova sabiranja evroa. Osim kad se služe onim đavollskim spravama za razgovor na udaljenju. Odjednom se deru kao mahniti, otkrivaju sve svoje poslovne tajne prvom prolazniku. Čudno vreme, rekoh. Ali baš nisam želeo sebi ovako neslavan kraj.
“Drvo nije više u modi. Aluminijum, staklo, plastika, to je »trend » “izjavi jednog dana novi vlasnik kafane. I presečen na pola se nadjoh ovde , izvrnut noge okrenute nebu.
Sinoć se vratila kosmata veštica. Birala je po mom kovčegu, ništa zanimljivo nije našla , pa je počela da merka mene.
«Ovo još nije za bacanje…Zdravo drvo…A Maca se greje sa kaljevom peći…Videću sutra sa njom…»
To ne može ! Posle sekira, testera, Scile i Haribde, izgubljenog mirisa smole, posle luke Njujorka, kafana i kafana, sad Maca i kaljeva peć ! Dosta! Dosta i u pomoć…U pomoć javore, čavke, ćurke; srne iz moje šume , ribe koje su me u Jadranu mazile, u pomoć sve gole noge nepoznatih žena koje su se u kafani bezazleno umotavale oko mojih…U pomoć crno nebo koje sad pada na moju kutiju…
Sutradan , u sedam ujutro, jedan čovek, beli sako, bela malo izgužvana košulja, velika glava , plave oči i leptir mašna, umesto u sat pogledao je nebo. On je verovatno bio jedini u tom gradu koji se nije iznenadio vidjenim prizorom.
Gore, izmedju oblaka, dve velike sive ptice nosile su na svojim krilima nešto što ga je potsećalo na jednog starog prijatelja. Mahnuo je rukom i ušao prvi u kafanu.
Vladan Radoman