Vladika Nikolaj Velimirović
Iznad Istoka i Zapada – Borba za vidljivo i nevidljivo prokletstvo
Rasuđivanje osmo
BORBA ZA VIDLjIVO I ZA NEVIDLjIVO PROKLETSTVO
Veliko je pitanje šta je vidljivo a šta nevidljivo. Da li je vidljivo ono što vidi telesno oko čovečje ili ono što vidi duh čovečji? Da li je vidljivo ono što čovek i vo podjednako vide svojim očnim rožnjačama i zenicama, ili ono što isključivo samo čovek može da vidi nekim unutarnjim organom vida?
Moderni Zapad gleda telesnim organom vida. I šta vidi? Vidi samo pokožicu stvari: vidi odeću nečega što se krije ispod odeće; vidi kuću spuža, no ne vidi spuža unutra u kući.
Nikada Istok nije verovao telesnom oku. To mu se mora upisati u zaslugu. Time je on uzdigao dostojanstvo čoveka iznad vola. Na tome i počiva sva njegova istančana duhovna filosofija. Što oko ne vide i uho ne ču i što u um čoveku ne dođe – to je stvarnost bića. Svaki istočnjak saglasio bi se sa ovim iskustvom apostola Pavla.
Ali malo koji učeni zapadnjak. Jer učeni zapadnjak je postrojio svu kulu nauke na pesku, to jest na telesnom viđenju i čuvenju i mirisu i doticaju i ukusu. Na tome počiva sva vavilonska kula zapadnog čovečanstva.
Zapad se bori za zemlju, za zemaljsko blago nad zemljom i pod zemljom. I onoga ko mu pridobije zemlju, ili zemaljsko blago nad zemljom ili pod zemljom proglašuje velikim čovekom.
Istok je veličao svece i mudrace, Zapad pronalazače i osvajače. Mnogobožni Istok je pripisivao svu veličinu svojih svetaca i mudraca njima samima, a malo ili nimalo bogovima. Zbog toga je svoje svece i mudrace proglašavao za bogove, pravio im hramove i prinosio žrtve. To čini do današnjeg dana.
I Zapad je pripisivao sve svojim pronalazačima i osvajačima, Bogu ništa. No niti je svoje velikane uzdizao u red božanstva niti im je podizao žrtvenike. Podigao im je spomenike od kamena ili metala – i to je sve. Ali pred spomenicima niti se ko klanjao ni molitve uzdizao ni sveće palio ni žrtve prinosio… Ti su spomenici kao spomenici mrtvima na groblju. Koliko da živi ne zaborave mrtve, a ne kao na Istoku, da mrtvi ne zaborave žive. Razjedan sumnjom u jednoga Boga Zapad je još manje mogao proglašavati ljude bogovima. Ovo je, međutim, za Istok i prosto i lako. I svest i savest istočnjaka lako se miri s tim, da ljudi postaju bogovi a bogovi ljudi.
Za Istok nema mrtvih, za Zapad nema živih. Na Istoku se telo smatra maskom i oruđem duha. Kada duh odbaci telo, on i nadalje postoji i živi, bilo bez ikakva tela bilo u novom telu. Duhovi predaka žive u blizini svojih potomaka. Zato se njima podižu žrtvenici. Sva Indija i Tibet i Kitaj i Japan sa mnogim ostrvima okićeni su takvim žrtvenicima posvećenim duhovima. Ti duhovi uzimaju učešća u životu telesnih ljudi, svojih srodnika, a osim njih postoje bezbrojni drugi duhovi, koji su od uvek bestelesni. To su duhovi gora i voda, planina i dolina, pećina i stena, vetrova i bura, pustinja i drumova, meseca i zvezda. Jednom rečju, za istočnjaka sva je vasiona ispunjena bestelesnim duhovima, i ona je prema duhovima u telu, t.j. u ljudima i životinjama, kao okean prema jednom malenom ostrvu.
No sav taj ogromni svet duhova, u koga veruju svi mnogobožački narodi Azije i Afrike, nema svoga centra. Nema jednoga Boga, koji bi se mogao osloviti rečima Svetoga Pisma: Bože duhov i vsjakija ploti. Nego su svi duhovi nevezani, nesrodni, samovlasni i nespokojni. Nema nikoga ko deli na desno i na levo, nego je sve pomešano iz i zbog toga neblagosloveno. Rečju, nema Hrista, Razdelitelja i Prosvetitelja.
Ali kakav je da je onaj duhovni svet, istočnjak se priprema žurno i bori da postane član toga sveta. Jer ovaj vidljivi svet za njega je samo jedna postaja vasionskih kola života. Glavno je – svet nevidljivi. Zato istočnjak i ne mari za ovaj život niti se bori za ovaj vidljivi svet, koji brzo isparava kao lokva vode pod žarkim istočnim suncem.
Zapad je prestao da proizvodi svece i mudrace. To datira od onda od kad su mu pape prestali biti sveci i mudraci i postali političari i veštaci.
Pre te kobi Zapad je bio pravoslavni i živeo je Hristom i borio so za Carstvo nebesno. Ali posle te kobi Zapad je hteo da otpadne od pape, pa je otpao od Hrista.
Tada je vid zapadnjaka za duhovni svet prevučen belilom, i mesto borbe za Carstvo nebesko zapadno čovečanstvo počelo se bestidno boriti za carstvo zemaljsko.
To je nova i najnovija istorija Evrope. Ona stoji pod ovim znacima: pokoriti i iskoristiti. Tako zapadnjaci i govore i tvore. Pokoriti prirodu i iskoristiti prirodu, naravno, ne kao Božju tvorevinu i s Božjim blagoslovom, nego pokoriti je kao ničiju svojinu, kao neprijatelja svu je iscediti u pehar trenutne naslade. Ali na što svo to? Zar zapadnjak ne pomišlja da će umreti, pa pokorio ne pokorio? Tako se u čudu pita istočnjak.
Ne, ne, zapadnjak nikada ne pomišlja na smrt dok ne dobije temperaturu od 40 stepeni. On nema kad da misli na smrt. On nema kad da misli ni na život. On ne misli ni na život ni na smrt nego samo na pokorenje i iskorišćenje; i to na pokorenje i iskorišćenje zemlje i vazduha, ognja i vode, bilja i životinja, braće i srodnika, suseda i susednih naroda i država. On je našao svoje naučno i kulturno geslo: pokoriti i iskoristiti, i zahuktalo juri za tim geslom. On ne vidi duhovni svet oko sebe, pa ne videći ne veruje. Samo ga spiritizam ponekad uplaši. Crkva ga ne plaši; papa još manje. Ali taj crni spiritizam, ta crna magija ugoni mu hladan vetar u kosti. „Ima nešto!“ „Mora da ima nešto“! šapće; tako šapće kao sa nekim stidom, ili sa nekom površnom grižom savesti. Ipak to ga ne zadržava na zahuktalom putu, niti utišava njegovo geslo: pokoriti i iskoristiti. Na taj kobni put naveli su ga njegovi ,,velikani“, pronalazači i osvajači.
Pravoslavni narodi moraju stajati iznad oba prokletstva, kako istočnog tako i zapadnog. Ne smeju se otimati ni o onakav duhovni svet kao na Istoku niti o materijalni svet kao na Zapadu. Božje je nebo i Božja zemlja. Postoji duhovni svet, čak brojniji nego što Istok zna, ali taj duhovni svet nije samovoljan, samovoljan i haotičan, nego je pod vlašću Hrista Boga, koji reče: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.
Ne može se od Boga oteti ni nebo ni zemlja. To je osobito jasno pravoslavnim Balkancima, koji posvednevno govore i posvedočavaju da je – oteto prokleto.
Ni u ovom pogledu dakle ne može Balkan stajati između Istoka i Zapada, nego iznad jednog i drugog, da svetli i jednom i drugom. Iznad Istoka i Zapada.
. . .