Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Веселинка Стојковић 

 

Забелео се данас децембар. Светониколски.

ВРЕМЕ ЈЕ, СИНЕ

 

 

Ptica Mišar i zabeleo se decembar - photo by Vlada MarinkovićЗабелео се данас децембар. Светониколски.

Дванаести је дан откад је нана Милица отишла своме Ристи. Никада више сигурно нећу пити кафу како сам волела да је пијем с њом. И у осамдесетшестој са задовољством је пила крупну шољицу кафе и пред вече за разлику од мене. Ја сам само желела да будем са њом, и уживала сам и ја у то мало кафе коју сам могла да попијем.

– Нане, боли ли те нешто?

– Све ме, сине, боли, све, а највише груди. И ноге. Да си идем, да си не мучим децу.

– Деда те још неће, не жури.

– А, чека ме, сине.

– Па с ким ћу ја кафу да пијем?

– Ви ће си пијете, сине. Доста је.

– Да прође зима, нане, па да опет седимо пред кућом.

– Ви ће си седите, сине, а ја не могу. Не могу више. Време је, сине.

Андреја је пришао да се помази с њом. Претходног дана учио је енглески, учили смо како се каже и бака и прабака на енглеском. Тога дана добио је петицу у школи.

Гледала сам их, праунука и прабаку. Сузе су ми кренуле, али сам се уздржала.

Док нисам изашла на улицу.

 Децембар 2011.

 Из: „Не идем никуда, Анушка“

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: