Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Веселинка Стојковић 

 

Забелео се данас децембар. Светониколски.

ВРЕМЕ ЈЕ, СИНЕ

 

 

Ptica Mišar i zabeleo se decembar - photo by Vlada Marinković

Забелео се данас децембар. Светониколски.

Дванаести је дан откад је нана Милица отишла своме Ристи. Никада више сигурно нећу пити кафу како сам волела да је пијем с њом. И у осамдесетшестој са задовољством је пила крупну шољицу кафе и пред вече за разлику од мене. Ја сам само желела да будем са њом, и уживала сам и ја у то мало кафе коју сам могла да попијем.

– Нане, боли ли те нешто?

– Све ме, сине, боли, све, а највише груди. И ноге. Да си идем, да си не мучим децу.

– Деда те још неће, не жури.

– А, чека ме, сине.

– Па с ким ћу ја кафу да пијем?

– Ви ће си пијете, сине. Доста је.

– Да прође зима, нане, па да опет седимо пред кућом.

– Ви ће си седите, сине, а ја не могу. Не могу више. Време је, сине.

Андреја је пришао да се помази с њом. Претходног дана учио је енглески, учили смо како се каже и бака и прабака на енглеском. Тога дана добио је петицу у школи.

Гледала сам их, праунука и прабаку. Сузе су ми кренуле, али сам се уздржала.

Док нисам изашла на улицу.

 Децембар 2011.

 Из: „Не идем никуда, Анушка“

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: