Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Grofica prve ljubavi

Korak do sna (Grofica)

 

Crvenokosa grofica Sarajevo i prva ljubavKako se razbio strah, uzletila je ljubav! Već sledećeg dana, sam u kupatilu, dugo zagledao sopstvenu, pomalo, zabezeknutu, facu. Nemirna kosa preko užagrenih očiju, nisu bili prizor koji osvaja srca djevojaka. No, bar jedno parče je bilo na mom dlanu. Do duše, moje srce  je otišlo u nepovrat. Pretkomore, komore, arterije i svi venski i kapilarni spletovi. Jednim, skoro, hirurškim, rezom je odstranjeno iz trupa  i okačeno na čiviluk slučajnosti. Slegoh ramenima. Prinčeve rađaju predgrađa. Uskočih u tramvaj, gledajući sivilo fasada, naselja Alipašino polje. „Trojka“ me je vodila do stanice, na kojoj sam udubio stopalima asfalt, čekajući njena kašnjenja. Dugo su bila nevina. Posle 10-ak minuta, kada je ugledam,  kako od Miljacke lebdi, kao maslačak, bude mi žao što još ne kasni, dajući mi vremena da je upijam pogledom. Kad stane u oko, pa dolebdi, tih 50-ak metara, zadrhti svo tkivo, koje je ispunjavalo moj, tjelesni, oblik.

Voljeli smo se svuda. Zimi po kafanama. Za šankom u caffe „84“, dok je šanker sipao piće, ukrao sam joj tri poljupca ispod ušne resice. Ispred pekare, na Vratniku, vruće kifle smo jeli sa oba kraja i halapljivo se dohvaćali usnama. A usne, ti razcijepljeni  jastučići za pečate, spajale su se jačinom „fortissimo possibile“ u oblak crvenila.

Ulica Vase Miskina nas je, često, uvrjeđeno gledala, kako smo je nesvjesni  i  kako nestajemo po njenim, sjenovitim uglovima. Ispred „Vječne vatre“, minute su gorile, čekajući početak nekog  filma u kino „Romaniji“. Gorili su nam i prsti, prepleteni  kroz neki  januar. Februar nas je obasipao injem, ispred „Olomana“, dok smo čekali crveni, stari tramvaj, koji je mogao, što se nas tiče… i nikada da ne dođe.

.

EKV – Sarajevo

httpv://www.youtube.com/watch?v=zlr0MQUP_DM

.

Baš taj Februar, pravio se važan!  Dao nam karte za jednu „Festovu“ post premijeru. Kino „Dubrovnik“ nas je primio potpuno opušteno, skoro domaćinski, u debelo obložene fotelje. Bože, kako smo se ljubili na njima! Bila nam je dovoljna samo polovina sjedišta, koliko smo uspjevali da se zagrljajem spojimo u jedno. Pa onda to proljeće i prokletsvo  cvjetanja u „Vilsonovoj“. Obgrljeni, ogromnim i nijemim, stablima kestena, grlili smo se na  drvenim klupama, sve dok ruke nisu bile ruke, nego grane, prepune somotnog lišća.

Kasno proljeće, nas prosto otjera u  okolinu  Jajca, gdje se razum rastapao u olovne kuglice. Dok je  AVNOJ  zasjedao, grizao sam joj rame, ignorišući  hučanje vodopada Plive…Valjda smo prvomajske praznike rasprostrli po krevetu, bratovog stana, na Vratniku. Izlazio sam samo po ćevape, iz „9-ke“. Vatru u šporetu smo održavali, blesavim smjehom. Kroz spavaćicu, skrojenu od dima „sarajevske drine“, naslanjale su mi se na usne, te grudi, oblika kruške, ružičastih bradavica. Sve što sam mogao ponijeti u sjećanja, zahvatio sam prstima i prignječio  zubima.  Bjelasanje nježnih linija tijela i izcrpljujuće glodanje sumnje, izpunjavale su približavanje ljeta.

Došlo je brzo! Neočekivano! Kakvo ljeto ,iza proljeća!? Plodovi  cure.  Odlazak na more. Skoro tajno. Na željezničkoj stanici ,roditelji  puni pridike. U vagonu, iza njenih leđa, krhka spodoba. Put u Dubrovačko ljetovalište – Kupari. Hotel „Grand“. Skriveni prolasci pored recepcionera…“Izvinite, samo da vidim, u  sobi  65“…

Tog ljeta farbala si kosu u plavo i šišala je bez veze! Farbao sam i ja svoju, hidrogenom. Bili smo  ludi. Bili smo luđi od zaljubljenosti. Stopirali smo do Dubrovnika. Sa Pila utirali Stradun nogama, kao da  hodamo  pred smrt! Kod Onoflijeve česme, nekako, sa ramena na rame, gladili svjetlost kamenih ploča. Na „Ludom kamenu“ sam, ko zna po koji put, glumio pauka. Privučeni „Porporelom“, dadosmo  se tom, kamenom  molu, na nemilost valova koje je poslao Lokrum, ispod  širokog rukava.

Nakako osjećam, da mi te Dubrovnik  oteo! Hoće on! Otimao je on i prije, moje, magične trenutke. Otimao je mene od sebe i slične bravure uklapao, u praskanje talasa  o „Lovrijenac“. Danima smo ležali na stjenovitim plažama, zajahujući  avgustovsko sunce, prevrćući se u grčevitom zagrljaju. Savršen osjećaj buđenja  uz toplo tijelo, koje je prijanjalo  uz krivinu, opuštenog, mišićnog tkiva, činio je svjetlost jutra, praznikom. Hodali smo, prislonjelih glava, dok je noge obuzimao  sklad, nemirnih  koljena.

Bacajući, onako, iz kosa, zrake na njena ramena, sunce je govorilo: “To je kraj“! Krhotina tog zraka se zabila u misao! Osjećaj, da je nešto krenulo ka dnu, je izparavao. Kako kraj? Čega kraj? Zašto kraj?

.

Pink Floyd – Dark Side Of The Moon

.

Na stanici „socijalno“, sam čekao sve duže. Balavio sam, ubjeđen da 20min kašnjenja, nije ništa…Da ne stiže. Da ima puno obaveza. Da, uostalom, zašto uopšte dolazi, ovakvim, čangrizavim, dugokosim, na dogovoreni sastanak!? Dani su jahali u jesen. Krvava doza hlađenja, oticala je niz šine, crvenih tramvaja. Pratio sam taj osjećaj, krvareći, a ništa nisam mogao promjeniti.  Oticao sam ispod tih  trepavica, kao  potočna kloaka, usmjerena  u kanalizaciju.

Još  jedan poziv telefonom. „Da. Vidimo se na istom mjestu . Da.Čekaj me kod „socijalnog“. Da. Sve je u redu“…

To da, se zabilo u ostatak, mojih, unutrašnjih organa. Odavno sluteći prasak, doživljavao sam tiho rasipanje.

Otišli smo u „Dedan“. Puštali su najdražu muziku. U ćošku, iza šanka, stajali smo kao poznati stranci. Gledala si me…Grabio sam te pogledom. Rekla si: „ Ne mogu više! Ovo je kraj“!

Nisam rekao ništa, kao i mnogo puta, kada je trebalo! Bio sam vrlo sitan i jadan, dok je Grofica, kroz prve i poslednje suze, bacala našu vezu ,kroz dim cigarete, popušene do filtera. „Princezo, zagrli me“…

„Molim te, samo me isprati“…

.

Ekaterina Velika – Oči boje meda

httpv://www.youtube.com/watch?v=ex32qlF6Ss0

.

U tim, smeđim očima se vidjela odlučnost. Htjela je nešto drugo. Znala je šta hoće! Ispratio sam je do onog istog haustora, lifta, neonke. Postavila mi je lice za poljubac. Dodirnuo sam ga, usnama od drveta. Srce zaleđeno! Ruke, kao od stakla. Odlazi u lift, princeza, grofica sprženih, sibirskih stepa. Dok mi je žičane sajle čupaju  iz oba oka, ostajem ukopan, kao obelisk.

Gdje da odem? Šta da radim sada!? Prelazim  preko Miljacke, kao preko zaleđenog  Baltika . Razvaljuje me misao o neminovnosti. Prilazim tramvaju, kao visećem mostu. Ljuljamo se, postojanje i ja!

Tih dana, sa Igmana je večer  kidala  dan, iskeženim zubima, čerupajući  ga kao čopor vukova, ulovljenu srnu. Šta sam to dobio, bože!? Ono što sam tražio!?

Dani posle raskida, su se sklapali u crno! Sve je prolazilo, kao katran, crno, gusto i ljepljivo.  Čekao sam, satima, na tramvajskim stanicama, ne bi li izašla ti, ili neka slična. Niko nije izlazio, osim mase likova.

Crn sam, kao Trebević, kada spušta sjene, treperavih  obličja ,a  plavih suza. Volio sam te, kroz odškrinute slapove kose. Pustila si me , da se otkinem od tvojih suza , skroz negdje…ispod obrva.Dolazile su, neke, druge. Često i  jasno. Nisu imale smeđe oči. Nisu bile crvenokose. Nisu me kidale! Samo su pravile poređenja…

 

Branislav Makljenović

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: