Beč kao lep grad za miran i kvalitetan porodični život

Odgovor na pitanje kakav je standard i kvalitet života u Beču za strance i gastrabajtere

 

Prvog oktobra se navršilo 21 godina mog života u Beču. U međuvremenu sam postao Austrijanac i otac dve male Austrijanke (Bečlijke) srpskog porekla, radim neprekidno već skoro 15 godina, govorim nemački kao maternji (između ostalog i zato jer sam ga studirao). Rođen sam u Beogradu kao i moji roditelji. Sve je to predstavljalo (a i danas predstavlja) veliku prednost za netipični „gastarbajterski“ život u ovom gradu u kojem se bukvalno na svakom ćošku čuje neki od jezika naše bivše zajedničke domovine (a svaki razumem).

U našoj javnosti (koju to uopšte zanima) vladaju velike predrasude o ovom nekada najbližem „gradu na Zapadu“. Ljubitelji „mega-gradova“ (London, Njujork, Pariz i sl.) iz mog rodnog grada me ponekad pitaju kako uopšte mogu da živim u tom „dosadnom“ gradu s gomilom „gastarbajtera“ (dakle «seljaka» i «primitivaca»).

Pored „gastosa“ ljudi u Srbiji Beč povezuju još samo sa istorijskim kičem i Novogodišnjim koncertom (odnosno valcerom). Samo najređi još uvek znaju da je to i grad srpske pismenosti i kulture (Vuk!).

Zato sam rešio da za one koji misle pogrešno napišem par reči o ovom gradu i o razlozima zbog kojih on već godinama tradicionalno zauzima drugo ili treće mesto (iza Vankuvera) na listi 500 svetskih metropola i velikih gradova kada je reč o kvalitetu življenja. Beč ima najčistiji vazduh i vodu u Evropi (voda dolazi – verovali ili ne – iz Alpa i teče iz česme u sopstvenom stanu, hladna je i neverovatno dobrog ukusa). Najveći „problem“ bečkog vazduha je u tome što ni na šta ne miriše (ni zimi ni leti se ne oseća, na primer, zadah benzina i ostalih smrdljivih materija kao u Beogradu). Beč je miran (tih, osim u četvrtima u kojima žive bučni „Balkanci“) i bezbedan. Ova poslednja osobina glavnog grada Austrije je izuzetno važna, pogotovu za one koji imaju decu, ali i sebi žele dobro. U Beču je, dakle, skoro isključeno da neko čoveka napadne, prebije, siluje ili ne daj Bože ubije na ulici. Kriminal je u porastu tek poslednjih nekoliko godina i uglavnom se radi o provalama u radnje i banke za koje, su na žalost  (i to nije predrasuda već statistika) odgovorni većinom stranci-„turisti“ iz novih članica EU (posebno Rumunije). Ali običan čovek i njegova deca mogu mirno da šetaju gradom noću i to po svakoj njegovoj četvrti.

Navedeni kvaliteti se ne mogu dovoljno ceniti. Kada sam se ovamo doselio daleke 1991. (prvenstveno iz mentalno-higijenskih razloga) Beč je uprkos svojoj imperijalnoj arhitekturi i kulturnoj ponudi za mene kao „rođenog Beograđanina“ urbanih pogleda prilično ličio na provinciju. Danas je to vrlo živ i šaren grad (čemu su sigurno doprinele mase stranaca – posebno sa Balkana, ali i oni iz Afrike). U Beču je trenutno svaki treći stanovnik stranog porekla (dakle nije rođen u Austriji). „Pravih stranaca“ je „samo“ oko 320.000 od kojih je zvanično 125.000 iz svih država nastalih iz prethodne Jugoslavije (bez onih sa državljanstvom).

Ovde se, dakle, čovek zaista nikada ne oseća kao stranac. Kada je reč o „našoj“ zajednici, nju danas sačinjava nekoliko slojeva (ne naroda): „klasični gastarbajteri“ (skoro svi su penzioneri), njihova deca i unuci (tzv. druga i treća generacija stranaca) i novi doseljenici (uglavnom ljudi sa srednjom ili visokom stručnom spremom koji su došli s ratom, a među kojima su u najvećem broju – nekadašnji državljani Bosne).

Beč je grad u kojem kulturne ponude u velikoj meri prevazilaze njegovu veličinu. Ljubitelji klasične muzike (posebno opere i operete) imaju velike muke da odluče gde će i koliko često sedeti u nekoj od operskih kuća. Ali i za sve druge ukuse ovaj grad nudi neviđen broj kulturnih manifestacija i to svaki dan.

Šta, dakle, još reći, osim da se sam vrlo zadovoljan što živim „maltene kod kuće“ a ipak „na Zapadu“ u jednom bezbednom, čistom i besprekorno organizovanom gradu (pogotovu kada je reč o javnom saobraćaju, tako da ovde zaista nikome ne trebaju kola). Zaista sam zadovoljan, iako Bečlije i pored svih prednosti svog grada uvek nađu nesto čime su nezadovoljni (a to su uglavnom „gomile stranaca“). Uprkos tome ne postoji zaista nijedan realni razlog da se ovaj grad ne voli. Prijatno i navratite na nekom proputovanju u domovinu.

 

Goran Novaković

Originalan tekst objavljen u listu Politika ovde.

. . .