Kultura

Веселинка Стојковић: Запис о једној збирци хаику песама Јава од снова

Веселинка Стојковић

ДАДОХ СЕ НА ПУТ БЕЗ КРАЈА,

И НАЂОХ СЕ НА КРУЖНОМ ПУТУ 

Јава од снова Радмила Ристића

 

Запис о једној збирци хаику песама Јава од снова Радмило Ристић: „Јава од снова“ – рукопис;

Књига објављена 2012, Крагујевац.

 

Поетски записи „Јава од снова“ Радмила Ристића могу да обиђу целу планету, и цео свет. И да се опет врате на пут. Свуда као добри гости и добри домаћини. Као птице, као цвеће, као Сунце су, као Месечина, Дан, и Облак. Свакоме блиски, јасни, своји. Сажет су стваралачки израз, језички искрено чист, садржајем из самога језгра живота узет; из вечног језгровног титраја света, на језику из вечне језгровно- језичке жице.

 

Моја путања

нема почетак ни крај.

Бесконачна је.

 

Подигле су се куле и градови, и око нас и у нама, и на земљи и на небу, подижу се још и више, а све је како је било и како ће бити. И живот и апокалипса. Зато –

 

Немој да спаваш,

пробуди се и буди

мој сан на јави.

Људски је живот игра светлости и сенке, као дан и ноћ. Вечна чежња једно за другим: нити дан без ноћи може, нити ноћ без дана. Одужи ли се дан, сан тела нас мучи; буде ли и с ноћи тако, сан душе нам не дâ мира. Неуморна игра читав је живот: нада и жеља и чежња и вера и питање и сигуран час и очекивање: испочетка, и опет испочетка, и увек испочетка, као с читавим поретком што је.

До среће, која нам је водиља до краја живота, не стиже се лако. Стигне ли се до ње, човек је цео, као што са свим видивим и невидивим бива. Не стигне ли се у срећу, него се само наслути, и слути, и ишчекује – јава је од снова – и опет је срећа.

 

До твог извора

једва стигох. Да ли смем

жеђ да утолим?

 

Просипам светло

дању по твојој коси,

ноћу га скупљам.

Када се и мимоиђу судбине, песник Радмило Ристић светлом речи записује час, ако и облак пада на срце. Поезија Радмила Ристића сва је из светлих простора, и од светлости. Као што ни ноћ није чиста ноћ, ни неспоразуми ни одласци нису искључиви, него су и они од боја, гласова и мириса, од поздрава и живота.

 

Расцвета се цвет

који сам неговао.

Убра га други.

Твој поздрав,

што из даљине дође,

облак ми уручи.

 

Срце „Јаве од снова“  јесте јава од снова. Читав живот људски и јесте јава од снова, и читав живи свет је сигурно у јави од снова, и све друго што је око нас. Песме се пишу и бришу. И опет пишу и бришу. Да их није, тих песама које се пишу и бришу, живот – шта би живот био? Бескрајна пустиња, бескрајно море, бескрајан дан, дуга туга, тешка радост…? Све одједном?

Написах песму

теби. Откад те нема,

и песма бледи.

 

Са тобом дође

Сунце. А кад ти оде,

оде и оно.

 

Али, зар се Сунце и не враћа? После ноћи не долази дан? Зар и јава од снова није дан?

 

Тражиш ли срећу

далеко изван себе,

погрешио си!

Зар нада нам не стиже у помоћ? Нови сан?

 

Поруку послах

по ветру. Ко ли ће ми

одговорити?

 

И зар не огласе се свици кад нам се учини да је ноћ ноћнија од свих ноћи које имамо, којима је живот пун?

Те тамне ноћи

свици ме доведоше

до краја пута.

 

Са првом већ песмом, уводном, драгуљном, и првом из збирке од тачно још сто драгуља, песник Радмило Ристић нас узима за руку и светло проводи кроз све пределе сржнога овога живота. Ни часа нисмо у магли, и када су нам магле у срцу. И када срце боли. И када се пита:

 

У води видех

твој лик, а суза кану.

Чија је?

А са сузом живот и почиње, са њом – згуснутом и великом, и одлази. Са сузом све почиње и све иде. Суза је и срећа и туга, и дан и ноћ. И сазнање да нисмо сами.

Да нисмо сами. Да је неко с нама. Нека је и јава од снова тај неко, јава је, срећа.

 

Лик ме твој ноћу

води. Дању, бојим се

да не залутам.

 

Деси се и час обестелесености и душе и тела, али дух остаје у својој, и пуној телесности, и добро је да је увек жив; наћи ће се све телесности опет, десиће се тај час, нове просветљености. Башта ће новим филигранима узрасти:

 

Сама ми сенка

градом лута, тражи ме.

Нигде ме нема,

 

Зимски филигран

неста тихо из баште.

Истопио се.

 

Песник Радмило Ристић је истрајно на путу сажетог стваралачког израза, ма у ком атару духовном се налазио. И када нежно пројављује се његово срце, и када се, оно, срце,  узнемирено општом свакодневицом, бори за њу, овај се песник не зауставља: иде према све сажетијем, чистијем, јаснијем, савршенијем поетском изразу и исказу, низ саму суштаствену жицу спуштајући се у почетке и прапочетке животне и појмовне и говорне, отуда је и кренуо, одакле се кренуло, одакле се распукао овај свет, на том путу и био, и – као прави моћник лéта – Радмило Ристић нас сигурном руком води кроз живот, и наш живот, и освећује светошћу прве и једине истине: све је како је било и како ће бити. Зато, док смо ту, док нас је овде, јер једино је овај дан велики дан –

 

Немој да спаваш,

пробуди се, и буди

мој сан на јави.

Врстан афористичар и сатиричар, свесник свега живота, Радмило Ристић ни као песник срца не може да се не пита, да нам нам не каже –

 

То брдо гледаху

преци и ја. Да ли ће

и потомци?

 

Прочитах књигу

о будућности света.

Најежих се.

            Али –

Ласта је дошла

на прозор. Пита да ли

да прави гнездо.

Правићемо га заједно, она своје, ми наше.

А стоплили смо се и у овом новом песниковом гнезду од јаве од снова („Јава од снова“, 1996), итекако стоплили, па ћемо и ми подновљено у лет, као песник, као свако од нас, док се лук сасвим не сломи.

„Јава од снова“ Радмила Ристића је књига свакога од нас – која се дописује и кида, и пише, и опет пише – од првих искрица нашега срца, наше једино пуне свесности – до краја живота. Песник Радмило Ристић нам је само открио нашу књигу, изнео је у дан.

Ови савршени поетски записи Радмила Ристића, ове песме над песмама су и наше. А нећемо их упоређивати ни са којима, па ни са хаикајијама јапанских хајијина. Зашто бисмо их упоређивали? Све је само круг.

 

Дадох се на пут

без краја, и нађох се

на кружном путу.

 

Ова тројезична збирка песама, филозофско-песничких филиграна – на српском, матерњем, и енглеском и немачком, професионалном језику песника Радмила Ристића, општих је и трајних уметничких вредности. Велика је песма „Јава од снова“.

 

У Врању 14. децембра 2011.

(Записи о књигама и рукописима)

 

2 komentara

  • Поштована Веселинка,
    сјајне су песме Радмила Ристића али и Ваши коментари.

    супруга Олга и ја, Љубомир Вулићевић, примамо текстове Баште Балкана преко њеног мејла: [email protected]. Читамо и Ваше сјајне песме.
    Хвала

  • Хвала вам, поштовани Вулићевићи. Срећна вам нова година! И нашој Башти Балкана.

Ostavite komentar