Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

 

Narodni običaji za Božić i ravnodnevnicu. Vračanje i gatanje kao paganska verovanja i narodna sujeverja

Vračanje i gatanje

 

Ritual druida Stonehendž sunčeva ravnodnevnica vračanje i gatanje u Srba za BožićNajveći kontingenat božićnih običaja dolazi na vračanje i gatanje. Vračanja su raznovrsna, ali sva imaju, uglavnom, jedan cilj: da izazovu plodnost kod stoke, poljskih plodova, voća; uporedo s tim, da pojačaju životnu snagu i zdravlje. Gatanja imaju sličan program: čovek se interesuje za berićet, i u vezi s tim za promene vremena; pa onda za zdravlje svoje čeljadi, i zdravlje i napredak stoke. Vračanja i gatanja ima mnogo. Bilo bi od interesa pokupiti ih i ispitati, ali ja to ne nameravam ovde učiniti. Ovde ću ce zadržati samo na nekim principijelnim pitanjima.

Pre svega, otkuda da se vračanje i gatanje vežu za Badnji dan i Božić?

Objašnjenje bi moglo biti ovo. Kod indogermanskih naroda, i uopšte u sredozemnom svetu, postojali su praznici o zimskim solsticijama; u religijama koje su poznavale organizovani kult sunca (kao što su npr. religije misirska, sirska, Mitraizam) o tim praznicima proslavljano je rođenje sunčevo, upor. npr. Frazer, Golden Bough3, VI, 120 idd, i passim. Takav jedan praznik, kao što smo videli, dao je povoda da se i rođenje Hristovo veže za dvadeset peti decembar. Ali i kod onih patrijarhalnih naroda kod kojih kult sunčev nije bio organizovan, postojalo je izvesno religijsko interesovanje za (letnje i) zimske solsticije – vršene su izvesne magične manipulacije, kojima je bio cilj da (paljenjem vatre i uopšte stvaranjem toplote, v. Frazer G. V.3,1, 311 idd) pojačaju snagu sunčevu; u isto vreme da izazovu i pojačaju plodnost u prirodi.

O celoj stvari govore, iscrpno i sa mnogo ubedljivih podataka, Manhart i Frezer. Da je i naš narod, još vrlo rano, poznavao praznike o zimskim solsticijama, stvar je vrlo verovatna; to se sme a priori zaključiti na osnovu sličnosti naših običaja sa običajima onih srodnih naroda za koje je utvrđeno da su takve praznike poznavali. Naš badnjak, na primer, stoji svakako u vezi sa rađanjem nove snage u prirodi, novoga sunca, isto onako kao i njegovi ekvivalenti kod keltskih i germanskih naroda (v. Frazer, Golden Bough3 X, 246 idd18).

Po računu našeg naroda, zimske solsticije treba da budu oko Božića: tada su noći još duge (»Duga noć kao uoči Božića« – Vuk, Posl., 1303), ali sunce već počinje da osvaja (»Od Svetog Nikole do Božića oduža dan toliko koliko petao s praga može skočiti« – Milićević ŽSS, 165, upor. i S. Trojanović, Gl. srp. ž. o., 131); uostalom, da su i bile malo ranije, one su docnije, zajedno sa drugim običajima, prenesene na Badnji dan. Badnji dan i Božić, dakle, kao praznik buđenja, jačanja prirode, vrlo su podesni za vračanja kojima je cilj izazivanje plodnosti i životne snage; s druge strane, kao početni datum jednog novog perioda, sadrže oni u sebi prognozu i znamenje za ceo taj period, i gotovo nameću se da o njima gatamo i gledamo budućnost. Upor. i Nilsson, Studien zur Vorg. d. Weinachtsf., 117 idd.

– Ima, međutim, još jedan razlog što se baš o Badnjem danu i Božiću vrše, u velikom broju, magičke ceremonije za izazivanje plodnosti. I o Badnjem večeru i o Božiću, kao što smo videli, čini se velika čast dušama pokojnika: duše pokojnika, međutim, kao uopšte i svi htonični demoni, jesu demoni plodnosti. Oni mogu plodnost da nam donesu, poklone, i zato se primitivan čovek za plodnost ljudi, stoke i polja obraća njima; oni mogu i da nam je zakrate (na primer, izazivanjem suše) i u tom pogledu su naročito opasni aoroi biaiothanatoi – »duše onih koji su pre vremena umrli, i onih koji su umrli nasilnom smrću«. Kad već plodnost zavisi od njih, svakako će biti najzgodnije da ih o njihovom danu, kada ih obavezujemo žrtvama, podsetimo na njihove dužnosti, ili ih, vradžbinama, nateramo da svoje dužnosti prema nama ispune. Duše mrtvih, koje su, u stvari, demoni plodnosti, toga su dana u našoj neposrednoj blizini, i zato će obraćanje njima baš na taj dan biti najefikasnije. I to je, zacelo, mogao biti razlog da se za Badnji dan i Božić vežu onako mnoge vradžbine. Što se tiče gatanja, i njima je pravo mesto o božićnim zadušnicama: duše pokojnika poznaju budućnost, i otkrivaju nam je, ponekad dragovoljno, ponekad pod našom presijom).

Drugo pitanje je, koliko vračanje i gatanje imaju starinski srpski karakter. Kojim se pravcima imaju kretati naša ispitivanja, može se videti iz dva karakteristična primera koja ću navesti.

U Vukovom rečniku, s. v. milati se, kaže se: »Pripovijedaju da se u Hercegovini milaju na Božić s česnicom, tj. uzmu dvojica česnicu, pa je okreću među sobom i pita jedan drugoga: Milam li se? (tj. pomila li se iza česnice). Onaj mu odgovori: Milaš malo. A onaj prvi onda reče: Sad malo, a dogodine nimalo (tj. da žito rodi dobro, i da tako velika bude česnica da se nimalo ne pomila iza nje)«.

Sličan običaj zabeležio je, u Staroj Srbiji, i Jastrebov, Obыčai i phsni tureckihь Serbovъ. S. Petersburgъ, 1886, str. 41, upor. i RJA, s. v. milati se. Domaćin se sakrije iza gomile kolača, n triput pita čeljad: »Vidite li vi mene?« Čeljad mu odgovore: »Ove te godine malo vidimo, a dogodine da te nimalo ne možemo videti«, tj. da dogodine toliko bude žita i kolača da se iza njih domaćin ne može videti.

Isti takav običaj poznaju i Rusi. »Uoči Nove godine, kod Malorusa, spremi se mnogo kolača za večeru. Njih poređaju ispred domaćina, pa onda deca izađu napolje. Posle se deca vrate, i pitaju gde je otac. – Zar me ne vidite, deco? – Ne vidimo te, oče. – Daj Bože da uvek tako bude (tj. da uvek bude dovoljno žita i kolača)«, v. Louis Leger, La mythologie slave, Paris, 1901, str.821). Još je interesantniji podatak koji nam je, iz Svetovidovog kulta na ostrvu Rujanu, sačuvao Sakson Gramatik (Historia Danica knjiga XIV, v. L. Leger, o. s., str.81 id). O prazniku Svetovidovom meće se pred njegov kip medeni kolač, veliki kao čovek. Sveštenik se sakrije iza kolača i pita narod da li njega (sveštenika) vidi. Ako narod odgovori da ga vidi, sveštenik poželi da ga dogodine ne vide. »Tu sveštenik misli ne na sudbinu svoju ili naroda, već na obilje iduće žetve«. Ovo sakrivanje iza kolača i reči koje se tom prilikom govore, imaju očevidno magični smisao: to je vračanje kome je cilj da izazove plodnost. Običaj je, kao što se vidi, vrlo star, po svoj prilici opšti srpski i opšti slovenski. On je, dakle, nesumnjivo ostao iz naše starine, i originalan je.

Sasvim drukčije stoji stvar sa drugim jednim božićnim običajem. »Gdjekoji« – kaže Vuk u rečniku s. v. Božić – »uzmu na Božić sjekiru i zamahnu kao da posijeku voćku nerotkinju, a drugi mu ko reče: ne sijeci, rodiće, i kad se to učini triputa zastopce, kažu da će voćka poslije roditi.« Isti ovakav običaj, iz sofijske okoline, zabeležio je i Arnaudov (str.4). Međutim, ovaj običaj svakako nije ni srpski ni slovenski. To je bio jedan od mnogobrojnih magičnih propisa iz antičke hortikulture (upor. Geopon. X, 83, 1 id), koji je bio dobro poznat i u nemačkoj praznoverici (Wuttke, Der deutsche Volksaberglaube2, str. 668 id, citat po Riess u Pauly-Wissowa, I, 90). Ovakav slučaj razume se da nije usamljen. Mi imamo mnogo vračanja, basama, popularnih lekova i uopšte »praznoverica« koji nisu ostali iz naše stare religije, već su hrišćanski ili »antički«.

Isto tako stoji stvar i sa germanskim »praznovericama« (v. E. Fehrle, Volksaberglaube der Gegenwart, y Schiele, Religion in Gesch. u. Gegenw., V, 1702 idd, i literaturu koja se tu navodi). Taj antički materijal došao je do nas ili po usmenom pričanju, s kolena na koleno, ili kroz literaturu (zapisi po raznim rukopisima, molitvenicima, kalendarima itd.). Da i mi u našim vračanjima imamo tih antičkih elemenata, stvar je prirodna i vrlo verovatna, i, pri studiranju naših božićnih običaja, mi o toj mogućnosti moramo voditi računa.

 

Dr Veselin Čajkanović

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: