Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Znakovi pored mog puta… ćao Andriću

 

 

Kada nas u životu susretnu znakovi naših sudbina

Znakovi pored mog puta … ćao Andriću

 

 

Znakovi pored mog puta... ćao Andriću EDITO ZORICA SENTIC

Imala sam jednu prodavnicu. Zvala se EditO“. Radila sam dugo, dugo i ludo, išlo je divno, svega je bilo i suviše… novaca, društva, prijatelja, naučila sam mnogo toga za to vreme blagodeti. Naučila sam mnogo, ali sam zaboravila srpski. Bilo je to u blizini Pariza, gradić se zvao Bove, i još se uvek tako zove, a piše se Beauvais. Tu je moj otac proživeo veliki deo svog života. Jedan, manji deo, treći po redu, u Americi. Prvi, onaj deo mladosti, deo kada sam ja rođena, u Makedoniji i u Srbiji.

 

Sećam se jedne rečenice, ne znam zašto, ali često je u mojoj glavi: Pređemo svet tražeći sreću, a vratimo se kući da je nađemo. Te reči me dugo prate, a ne znam da l’ su moje, nije bitno, ja sam ih usvojila. Često pokušavam da  nađem ko je to napisao, ne verujući da sam ja… to je nemoguće! Jedno vreme sam mislila da su to Andrićeve reči… i dan danas ne znam čije su te toliko istinite reči, i na kraju reših da ne tražim. Nekada to što tražim, pronađe mene…

 

Jednog dana, moj otac je u tom gradu umro. Pre nego što smo ušli u avion, on u mrtvačkom sanduku, u delu za prtljag, kako bih ga prenela i sahranila pored njegove mame u južnoj Srbiji. Rešila sam da on prošeta tim gradom poslednji put. I rekla sam mu: Ja ću biti tvoje oči   

 

Zamolila sam vozača da me sledi. Prošli smo kroz celi grad. Znam da je on poslednji put video taj grad mojim očima. Ili sam ja gledala Snjegovim. Sada mi nije sve jasno, ali mislim da u tome ima i neke istine. A kakve – eh, ne znam sve. Jer od nedavno sam rešila da se zadovoljim time što znam. Saznala sam da se svakog dana uči, ali nekada treba da ostane tako da neke stvari, prosto, ne saznamo… ono što se ne zna ne boli ili manje boli. Bar je tako kod mene.

 

Kad sam došla u ulicu gde je bila moja prodavnica, evo kako sam pročitala njeno ime: OtidE. U nekim zemljama čita se sa desna na levo. Ušli smo u ulicu sa desne strane. Za mene, to je bio znak OtidE! Pored mog puta… moj znak, ćao Andriću! Koji bolji znak sam mogla da dobijem da znam da me on čuje… da on i ja, možda, možemo da razgovaramo…!? Možda, sve je to možda… I od tada, mnoga možda su u mojoj glavi… muče moje misli… ali tada, u tom momentu, rešila sam da kada se vratim iz Srbije… zatvorim tu prodavnicu. Tako sam i uradila. I rešila sam da ceo moj život bude onakav, kakav sam uvek želela da bude. I od tada samo, ili, skoro samo… samo pišem.

 

To je bio moj znak. Pored mog puta. Sada, zašto sam ovo napisala? Evo jednog zašto”. Rešila sam pre nekoliko nedelja da napišem knjigu, u koju ću da utkam sve svoje doživljene trenutke, one za koje verujem da su važni. Ne, ne! Ne verujem da ću zaslužiti Nobelovu nagradu, ali, zašto da ne sanjam, kako ovimrečima konkurišem na nekom konkursu za priče.

 

Danas sam saznala da sam dobila nagradu… ne Andrićevu, ali, književni klub koji me je nagradio za moj prvi prozni tekst, preveden na srpski, zove se Ivo Andrić. To je, možda, takođe jedan znak pored neke moje druge staze… Da, možda. I, možda, samo treba da napišem tu malu knjigu sa naslovom kao ja… jer znam da imam čime.

 

A davno je bilo, kada je nekoliko prijatelja tražilo od mene da im ispričam moj život. Zašto bih to radila samo za par prijatelja?

 

Imam dosta znakova i iz drugih priča, koje su mi ljudi pričali. Mahom su to bile žene, jer sam u toj prodavnici, EditO, imala neobičan način rada. Na spratu je bila privatna prodavnica. Pet stotina žena je plaćalo ulaznicu da se kod mene oblači, i to dosta skupo godišnja karta je dosta koštala. Nisam bila prodavačica, već neko uvo, dok su me neke zvale Zo la Psy.

 

Te žene su pile kafu, ćaskajući grickale čokoladu i, naravno, na kraju platile kaput ili haljinu, ili drangulije, koje sam prodavala. Danas ne bih kupila   nijednu stvar od svih koje sam tada kupovala… ali sada sam neka druga ja!

 

Dugo bi trajalo da prepričavam sve o tom periodu mog života. Nemam vremena danas, praznim PC, a da bih ispraznila glavu, pišem.

 

Tako sam našla ovaj mali tekst, koji sam doradila…  Evo tih znakova… Danas sam saznala da sam dobila Andrićevu nagradu. Čisteći PC, naiđem na svoj stari tekst „Znakovi pored mog puta“. Šta da kažem, osim… moraću da napišem tu knjigu.

 

Život je kratak, i ne verujem da ću u ovom životu imati vremena da napišem sve, iako pišem petnaest sati dnevno. Da! Nekada i više! A pošto ne mogu, imam prioritete. Rešila sam da podelim sa vama moje istinite momente. Ne znam sve, ali to što znam, i to što volim, želim da delim.

 

Nema smisla da uzmem Andrićev naslov… mada verujem da bi mi on poklonio ili dozvolio… al’ naći ću drugi!

 

Neko je rekao: „Ko traži, naći će“. Ja i kada ne tražim, nađem. Treba gledati istinu, koju život piše nekakvim znacima po našim stazama. Eto, život tako piše, ja samo kopiram.  „Pišemo se“… to će biti druga priča za sutra.

 

P. S.

Kada sam stigla na aerodrom u Beogradu, carinik me je upitao:

Šta imate za carinu?

Mog oca u sanduku.

Jedna žena koja je stajala pored carinika, valjda je bila stjuardesa, samo me je pogledala i sprečila mi suzu… Bila je 1998. godina.

 

Vratila sam se 2OO5. godine.

…tada je objavljena moja prva knjiga na srpskom.

Na istom sam aerodromu, sa dva velika, puna, prepuna kofera.

Pita me jedna žena: Šta imate za…

Ona, ne završivši svoje pitanje… pogleda me duboko… i pusti onu nevidljivu, diskretnu suzu.

Sećam Vas se…

Pre nego što će da završi rečenicu, ja je predupredih: Za carinu nemam ništa, Bogu hvala. Sada imam… jednu knjigu : „Ugasi tišinU“.

Zorica Sentic

. . .

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280