.
Djavo i zlo koje donosi svetu. Hrišćani i dobro koje donosimo svetu.
Ne treba imati strah od djavola kada znamo ko je djavo i kako se ponaša. Egzorcizam nije rešenje za sve nevolje.
.
Episkop Ilarion (Alfejev) kaže: Djavo je – biće, koje je Bog stvorio kao blago, dobro, svetlonosno (grčka reč „Эосфорос” i latinska “Lucifer” znače “svetlonosac”). Kao rezultat protivljenja Bogu, Božanskoj volji i Božanskom Promislu svetlonosac je otpao od Boga.
Od tada, od kako se desilo otpadanje svetlonosca i jednog broja andjela od Boga, u svetu se pojavilo zlo. Njega nije stvorio Bog, već je ono bilo rezultat slobodne volje djavola i demona. Ljudi često pitaju: zbog čega je Bog dopustio zlo? Ima li posredne Božije krivice u tome što je zlo došlo u svet? Teško je odgovoriti na to pitanje. Crkva nam predlaže učenje, koje treba da prihvatimo verom, ali koje ljudski um nije u stanju da osmisli.
Jedino što se može reći u objašnjenju tog učenja je – hajde da pogledamo na sebe i rasudjujemo po sebi. Svako od nas je biće stvoreno po liku i podobiju Božijem. Mi smo toga svesni, kao što smo i svesni u čemu se sastoji naš religiozni priziv. I pored svega često se nalazimo ne na strani Boga, već na strani djavola, i pravimo svoj izbor ne u korist dobra, već u korist zla. Nešto slično se desilo i sa samim djavolom: stvoren kao dobar i svetlonosac, on je dobrovoljno izabrao zlo i postao Božiji neprijatelj. Otpavši od Boga, djavo i demoni su postali nosioci zla. Da li to znači da se prekinula veza izmedju njih i Boga? Ne. Izmedju Boga i djavola su se očuvali lični medjusobni odnosi, koji se i danas nastavljaju.
To možemo da vidimo po početnim stranicama Knjige o Jovu, gde se govori o tome da je djavo stao pred Boga zajedno sa andjelima, i Gospod mu je rekao: “Da li si obratio pažnju na slugu Mojega Jova?” (Jov.1, 8). Tim pitanjem, ako tako možemo da se izrazimo, Bog provocira djavola na neka dejstva prema Jovu. I satana kaže: “Da, zaista je Jov pravedan, veran Tebi, ali to je zato što si Ti stvorio za njega takve uslove; izmeni te uslove, i on će pasti, kao što padaju i drugi ljudi”.
Gospod mu je na to odgovorio da mu predaje Jovovo telo, ali mu zabranjuje da se dotiče njegove duše. Jedni ovo smatraju kao priču, a drugi kao realan dogadjaj, ali suština je u tome da se prema Bibliji kao prvo djavo nalazi u zavisnosti od Boga i nije slobodan u svojim dejstvima, a kao drugo, on deluje samo u onim granicama koje mu Bog dozvoli.
Kakav treba da bude odnos hrišćanina prema djavolu? Danas možemo da primetimo dve krajnosti. S jedne strane, medju savremenim hrišćanima nije malo onih koji uopšte ne veruju u postojanje djavola, niti na njegovu sposobnost da utiče na njihov život. Neki smatraju da je djavo mitsko biće u kome je personifikovano svetsko zlo. S druge strane, ima dosta ljudi koji djavolu pridaju preuveličani značaj, koji su ubedjeni da djavo utiče na sve aspekte čovekovog života, i svuda vide njegovo prisustvo. Takvi vernici se neprestano boje da će djavolske sile delovati na njih na ovaj ili onaj način. Na tom tlu se stvara i veliki broj sujeverica od kojih nisu oslobodjeni ni ocrkovljeni ljudi. Izmišljen je veliki broj “narodnih sredstava” koji bi sprečili satanu da prodre u čoveka. Naprimer, neki ljudi kada zevaju krste usta kako kroz njih ne bi ušao djavo. Drugi uspevaju da u toku jednog zevanja tri puta prekrste usta. Imao sam prilike da slušam razgovore o tome da na našem desnom ramenu sedi andjeo a na levom – demon; osenjujući se krsnim znakom, krstimo se sdesna nalevo, prebacujemo andjela s desnog ramena na levo, kako bi on stupio u borbu sa demonom i pobedio ga (shodno tome katolici koji se krste sleva nadesno prebacuju demona na angela). Nekome ovo može da se učini smešnim i ružnim, ali postoje ljudi koji u to veruju. I nažalost, to nisu anegdote, već realni razgovori, koji se mogu čuti u nekim manastirima, duhovnim seminarijama, parohijama. Ljudi koji tako misle žive u ubedjenosti da je čitav život prožet djavolskim prisustvom. Jednom sam čuo kako je jeromonah, maturant duhovne akademije učio vernike: kada ustajete ujutru pre nego što stavite noge u papuče zakrstite ih pošto u svakoj od njih sedi demon. Pri takvom odnosu, čitav život se pretvara u mučenje, jer je stalno prožet strahom, neprekidnom brigom da će čoveka “ureći”, da će na njega navesti nečistu silu itd. Sve ovo nema ništa zajedničko sa hrišćanskim odnosom prema djavolu. Da bismo shvatili kakav treba da bude istinski hrišćanski odnos prema djavolu, treba da se obratimo kao prvo k našem Bogosluženju, k Tajnama, i kao drugo – ka učenju Svetih Otaca. Tajna Krštenja počinje sa zaklinjanjima koja su upućena djavolu: smisao tih zaklinjanja je da se izagna djavo koji se ugnezdio u čovekovo srce. Zatim se novokršteni zajedno sa sveštenikom i kumovima okreće prema zapadu. Sveštenik pita: “Odričeš li se od satane, i svih dela njegovih, i sve vojske njegove, i sve gordosti njegove?”.
Ovaj odgovara tri puta: “Odričem se”. sveštenik kaže: “Duni i pljuni na njega”. To je simbol koji sadrži veoma duboki smisao. “Duni i pljuni na njega” znači “odnosi se prema djavolu s prezirom, ne obraćaj pažnju na njega, on ne zaslužuje ništa više”.
U svetootačkoj a delimično i monaškoj literaturi odnos prema djavolu i demonima se karakteriše mirnom neplašljivošću – ponekad čak i sa primesom humora. Setimo se priče o svetom Jovanu Novgorodskom koji je osedlao demona i primorao ga da ga vozi u Jerusalim. Setimo se i priče iz života svetog Antonija Velikog. Kod njega su došli putnici koji su dugo išli kroz pustinju, i na putu im je od žedji uginulo magare. Došli su kod Antonija a on im kaže: “Što niste sačuvali magare?”, a oni sa čudjenjem pitaju: “Avva, kako znaš?, – na šta im on mirno odgovara: “Demoni su mi rekli”. U svim ovim pričama je iskazan istinski hrišćanski odnos prema djavolu: s jedne strane priznajemo da je djavo – realno biće, nosilac zla, ali s druge strane shvatamo da djavo deluje samo u okvirima koje Bog ustanovljava, i nikada ne može da ih prestupi; i više od toga, čovek može da uzme djavola pod kontrolu i upravlja njime. U molitvama Crkve, u bogoslužbenim tekstovima i delima Svetih Otaca se podvlači to da je djavolska sila iluzorna.
U djavolskom arsenalu postoje naravno razna sredstva i načini pomoću kojih on može da utiče na čoveka, on ima ogromno iskustvo svakojakih dejstava usmerenih na čovekovu štetu, ali može da ih primeni samo u slučaju ako mu čovek to dozvoli. Važno je napomenuti da djavo ne može ništa da nam uradi ukoliko mu mi sami ne otvorimo ulaz – vrata kroz koja može da prodje. Navešću jedan slučaj koji se desio pre deset godina. Obratila mi se jedna starija žena, učiteljica književnosti. U nekim novinama je pročitala da uz pomoć igli, lista papira i posebnih zaklinjanja može da prizove duhove umrlih i razgovara s njima. Odlučila je da prizove duh Čehova. I zamislite “Čehov joj se javio”. U početku je sve to bilo zabavno, ona je čak pozivala goste i organizovala u svom stanu “književne večeri”. Ali potom je “Čehov” počeo da se pojavljuje sad već bez poziva, da ruši nameštaj, lomi sudove; po povratku kući, žena je zaticala sve prevrnuto natraške itd. Cela porodica je bila u panici. Muž i deca su se bojali da se vrate u svoj stan. Život se pretvorio u pakao, oni su bili na granici samoubistva. Na sreću, žena je na vreme shvatila da je sama pustila u svoj stan nečistog duha i sada ne može da se izbavi od njega. Cela porodica je došla u Crkvu. Prvo što sam im rekao je bilo: “Treba da prestanete da se bojite”.
Došavši kod njih, osveštao sam stan, potom su se oni ispovedili i pričestili. “Čehov” je nestao kao oduvan vetrom. To je jedan od primera koji potvrdjuju da ukoliko čovek otvara vrata djavolu preko nekih dejstava poput magije, vračanja, lečenja kod ekstrasensa, ili preko narkomanije, alkoholizma i drugih oblika zavisnosti, preko teških grehova koje čini svesno, time postaje podvrgnut uticaju mračnih sila. Ako pak on čvrsto stoji na straži svog uma i srca, svoje moralnosti, ako odlazi u crkvu, ispoveda se i pričešćuje, nosi osvećen krst, onda njemu nisu strašna nikakva demonska zastrašivanja. +++ Djavo odlično zna svoju nemoć i slabost. On shvata da nema realnu vlast da deluje na ljude. I upravo zbog toga se trudi da ih nagovori na saradnju sa njim. Pronašavši u čoveku slabo mesto, on pokušava na ovaj ili onaj način da deluje na njega, i često mu to i uspeva. Djavo pre svega želi da ga se bojimo misleći da on poseduje realnu vlast. I ako se čovek upeca na tu udicu, onda on postaje ranjiv i podvrgnut «demonskom streljanju» to jest tim strelama koje djavo i demoni puštaju u čovekovu dušu. Navešću još jedan primer. Došla je kod mene žena sa devojčicom kojoj je osam godina. Devojčici su se neprekidno javljala neka demonska bića, plašili je, i ona ih je videla i danju i noću. Ispovedila se i pričestila ali se ništa nije promenilo. A sve je počelo od toga kada su u nekom manastiru kupili knjižicu o djavolu. U toj knižici je bilo rečeno da ako je djavo napao na nekog čoveka onda nikad neće odstupiti, i nema nikakvih sredstava izbavljenja od njega, sem «egzorcizma», ali ni on uvek ne pomaže. Njih dve su naravno od svega što su preživele bile u šoku. Porazgovarao sam sa devojčicom i upitao je: «Da li ih se bojiš?» – «Bojim se», – A možeš li sledeći put kad ti se jave da im kažeš: «Ja vas se ne bojim, ne obraćam pažnju na vas, imam svoj život, i vi svoj, odlazite». I živi tako kao da oni uopšte ne postoje». Kroz otprilike nedelju dana došle su ponovo i kažu: «Oni su nestali». Znači jedino sredstvo koje je u datom slučaju imao satana je bio strah. Želeo je da uplašivši dete ono postane njegova žrtva.
Ne možemo a da zažalimo što se izdaju i u crkvenim knjižarama prodaju knjige u kojima se uloga djavola preuveličava svakojako. To dolazi od neznanja, od duhovnog neiskustva i nepoznavanja učenja Svetih Otaca. Pravoslavno učenje o djavolu je opisao prepodobni Jovan Damaskin u trideset redova. A neki naši bogoslovi pišu knjižice za knjižicama o djavolu i demonima, plašeći narod Božiji i zagorčavajući im život. Ulazak djavola u čovekovu dušu otvaraju kao što sam već rekao magija, vračanje, lečenje kod ekstrasensa i magova. Ja ne tvrdim da svi ekstrasensi i takozvani «narodni iscelitelji» rade isključivo pod uticajem demonskih sila. Ali to su u najvećem broju ljudi, u čijim rukama su skoncentrisane sile i energije čiju prirodu oni sami ne znaju. Često se dešava da isceljujući jedno štete nečemu drugom. Bilo je slučajeva kada je čovek uz njihovu pomoć prestajao da ima glavobolje, ali je pritom postajao psihički bolesnik. I što je najstrašnije svi ti «iscelitelji» čine čoveka zavisnim od sebe, a svaki oblik zavisnosti – su ta sama vrata kroz koja djavo može da udje.
Narkotička, alokoholna, seksualna, psihička i drugi oblici zavisnosti predstavljaju ogromnu duhovnu opasnost. Hrišćani treba na sve načine da se brinu o tome da u ovom životu ne budu ni od čega zavisni, kako bi duhovno i telesno bili maksimalno slobodni. Čovek, koji kontroliše svoj razum, svoje srce, svoje postupke, uvek može da se suprotstavi satani. A onaj koji je rob nekog poroka ili strasti postaje nesposoban da odbije djavolski napad. Vi možete da pitate: koliko je djavo uopšte sposoban da deluje na našu misao? Koliko on uopšte zna šta se dešava u našim mislima i u našem srcu? Koliko je on kompetentan u pitanjima duhovnog života? Kod mene se stvorilo uverenje – delimično pod uticajem toga što sam čitao kod svetih Otaca, a delimično na osnovu ličnih iskustava – da djavo nema direktno znanje o našim unutrašnjim procesima. Istovremeno budući veoma iskusan – on je tokom istorije imao posla sa milijardama ljudi i sa svakim je «radio» individulano, – on koristi te svoje navike i po spoljašnjim znacima raspoznaje šta se dešava unutar čoveka i traži njegova najranjavija mesta. Recimo kada je čovek u uniniju djavolu je veoma lako da deluje na njega. Ali jedino što je djavo sposoban je da ubaci čoveku neku grehovnu pomisao, naprimer misao o samoubistvu. I on to ne radi zato što mu je otkriven čovekov unutrašnji svet, njegovo srce, već zato što se orijentiše samo na spoljne znake. Ubacivši čoveku neke misli djavo nije sposoban da prokontroliše šta će se s njim dalje dešavati. I ako čovek ume da razlikuje koja misao je došla od Boga, koja od njegove sopstvene ljudske prirode, a koja od djavola i da odbacuje grehovne misli pri samoj njihovoj pojavi, djavo ništa ne može da uradi. Djavo postaje jači po meri toga koliko grešna ili strasna pomisao prodire u ljudski um. Kod Svetih Otaca postoji učenje o postepenom etapskom pronicanju grehovne pomisli u čovekovu dušu. S tim učenjem se možete upoznati ako pročitate «Dobrotoljublje» ili «Lestvicu» svetog Jovana Sinajskog. Suština tog učenja je u tome da se grehovna ili strasna misao u početku pojavljuje negde na površini ljudskog uma. I ako čovek, kako kažu Sveti Oci «stoji na straži svog uma», on može da je odbaci «dunuvši i pljunuvši» na nju, i ona će nestati.
Ukoliko se čovek zainteresuje njome, počne da je razmatra i razgovara s njom, ona će osvajati u čovekovom umu nove i nove teritorije sve dotle dok ne obuhvati celo njegovo biće – dušu, srce, telo i ne podigne ga na činjenje greha. Put djavolu i demonima k čovekovoj duši i srcu otvaraju i razne sujeverice. Želim da podvučem: vera je direktno suprotna svakom sujeverju. Crkva je oduvek vodila žestoku borbu sa sujeverjem upravo zato jer je sujeverje – surogat, zamena istinske vere. Istinski verujući čovek je svestan da postoji Bog, ali i mračne sile; on razumno i svesno organizuje svoj život, ničega se ne boji, polažući svu svoju nadu na Boga. Sujeveran čovek – po slabosti, ili po gluposti, ili pod uticajem nekih ljudi ili okolnosti – zamenjuje veru skupom verovanja, strahova, iz kojih se stvara neki mozaik koji on smatra za religioznu veru. Mi hrišćani treba svakojako da se gnušamo sujeverja. Prema sujeverju se treba odnositi sa istim prezirom kao i prema djavolu: «Duni i pljuni na njega». +++ Ulazak djavola u čovekovu dušu se otvara i preko greha. Naravno mi svi grešimo. Ali svaki greh je drugačiji. Postoje ljudske slabosti s kojima se borimo – to što nazivamo sitnim gresima koje pokušavamo da prevazidjemo. Ali postoje gresi koji čak i ako se samo jednom učine otvaraju ta vrata kroz koja djavo ulazi u čovekov um.
Do toga može da dovede bilo koje svesno narušavanje moralnih normi hrišćanstva. Ukoliko čovek naprimer sistematski narušava norme supružničkog života, on gubi duhovnu budnost, gubi trezvenost, celomudrenost, koja ga štiti od djavolskih napada. Pored toga opasna je svakovrsna podvojenost. Kada čovek počinje slično Judi pored osnovnih vrednosti koje čine religioznu suštinu života da se prilepljuje drugim vrednostima, i njegova savest, njegov um i srce se podvavaju te čovek postaje veoma podložan djavolskom dejstvu. Već sam pomenuo takozvani «egzorcizam» (isterivanje neliste sile). Želeo bih da se zaustavim malo detaljnije na toj pojavi koja ima duboke istorijske korene. U Drevnoj Crkvi su kao što je poznato postojali egzorcisti – ljudi kojima je Crkva dozvoljavala da izgone nečiste duhove iz posednutih ljudi. Crkva nikada nije karakterisala posednutost kao psihičku bolest. Znamo iz Jevandjelja dosta slučajeva kada bi se u čoveka uselio nečisti duh, nekoliko nečistih duhova, ili čak i ceo legion, i Gospod ih je izgonio Svojom silom. Zatim su delo isterivanja nečiste sile nastavili apostoli, a kasnije i sami egzorcisti kojima je Crkva dozvolila takvu misiju. U poslednjim vekovima je služenje egzorcista kao posebno služenje unutar Crkve praktično iščezlo, ali ipak postoje i dan-danas ljudi koji se bave isterivanjem nečiste sile iz posednutih ili po nalogu Crkve ili po sopstvenoj inicijativi. Treba znati da su posednuti s jedne strane – relanost s kojom se Crkva susreće u svakodnevnom životu. Zaista postoje ljudi u kojima živi nečisti duh koji je ušao u njih po njihovoj krivici zbog toga što su mu oni na ovaj ili onaj način otvorili pristup unutar sebe. I postoje ljudi koji molitvom i specijalnim zaklinjanjima, sličnim onima koje sveštenik čita pred služenje Tajne Krštenja, izgone nečiste duhove. Ali na tom terenu «egzorcizma» postoji veliki broj zloupotreba. Video sam naprimer dvojicu mladih jeromonaha koji su se po sopstvenoj inicijativi bavili isterivanjem nečistih duohva iz posednutih. Ponekada su tu uslugu činili jedan drugome – jedan je čitao drugome te molitve tokom dva sata.
Od toga nije bilo nikakve vidljive koristi. Poznati su slučajevi kada sveštenici samovoljno uzimaju na sebe ulogu egzorcista i počinju da privlače posednute i stvaraju oko sebe čitave zajednice. Nema sumnje u to da postoje sveštenoslužitelji koji poseduju božansku isceljujuću silu i zaista su sposobni da izgone nečiste duhove iz ljudi. Ali takvi sveštenoslužitelji treba za to da imaju zvaničnu potvrdu Crkve. Ukoliko čovek uzima na sebe takvu misiju po sopstvenoj inicijativi, to je onda povezano sa velikim opasnostima. Jednom je u pojedinačnom razgovoru jedan dovoljno poznati egzorcista, pravoslavni sveštenik, oko koga se skuplja masa ljudi, priznao: «Ja ne znam kako se to dešava». Nekome od posetilaca je govorio: «Ukoliko nisi ubedjen u to da si zaista posednut, bolje ne dolazi jer zli duh može da izadje iz drugog čoveka i udje u tebe». Kao što vidimo čak ni taj poznati i uvaženi egzorcista nije u potpunosti vladao tim procesima, koji se dešavaju tokom «egzorcizma» i nije u potpunosti shvatao «mehaniku» isterivanja nečiste sile iz jednog čoveka i njihovog ulaska u drugog. Često ljudi sa ovim ili onim problemima – psihičkim ili prosto životnim – dolaze kod sveštenika i pitaju da li mogu da idu kod nekog starca na egzorcizam. Jednom mi se obratila jedna žena: «Moj petnaestogodišnji sin me ne sluša i hoću da ga vodim na egzorcizam». To što je vaš sin neposlušan ne znači da je u njemu nečisti duh. Neposlušnost je čak u nekom stepenu i prirodna za mladiće jer tako odrastaju i postaju samostalni. Egzorcizam nije lek za životne nevolje. Dešava se takodje da se kod čoveka pojavljuju znaci psihičke bolesti, a bližnji vide u tome uticaj nečiste sile. Naravno, psihički bolestan čovek je podložniji uticaju nečiste sile nego duhovno i umno zdrav čovek, ali to još ne znači da mu je potreban egzorcizam. Psihički bolesnim ljudima je potreban psihijatar a ne sveštenik. Ali je veoma važno da sveštenik zna da razlikuje pojave duhovne i psihičke prirode, kako ne bi psihičku bolest smatrao za posednutost. Ukoliko on pokušava da isceli defekte psihe pomoću egzorcizma rezultat može da bude potpuno suprotan očekivanom. Čovek sa neuravnoteženom psihom dospeva u situaciju gde ljudi kriče, i slično, i može da nanese nepopravljivu štetu svom duhovnom, duševnom i psihičkom zdravlju. U zaključku bih želeo da kažem da djavolsko dejstvo, vlast i sila imaju privremeni karakter.
Djavo je na neko vreme odvojevao od Boga neku duhovnu teritoriju, neki prostor na kome deluje tako kao da je on tu gospodar. U krajnjoj meri, trudi se da stvori iluziju o tome da postoji oblast u duhovnom svetu u kojoj on vlada. Takvim mestom vernici smatraju ad, gde dospevaju ljudi ogrezli u gresima, koji se nisu pokajali, nisu stali na put duhovnog usavršavanja, nisu pronašli Boga. Na Veliku Subotu čujemo divne i veoma duboke reči o tome da «caruje ad, ali ne večno nad rodom ljudskim», o tome da je Hristos Svojim iskupiteljnim podvigom, Svojom smrću na Krstu i silaskom u ad ostvario pobedu nad djavolom – tu istu pobedu koja će postati konačna posle Njegovog Drugog Dolaska. I ad, i smrt, i zlo nastavljaju da postoje, kao što su postojali i pre Hrista, ali im je već potpisana smrtna presuda, djavo zna da su njegovi dani izbrojani (ne mislim na njegove dane kao živog bića, već o toj vlasti kojom privremeno raspolaže). «Caruje ad, ali ne večnuje nad rodom ljudskim». To znači da se čovečanstvo neće zauvek nalaziti u tom položaju u kome se trenutno načazi. I čak i onaj koji se našao u carstvu djavola, u adu, ne lišava se ljubavi Božije, jer je Bog prisutan i u adu. Prepodobni Isaak Sirin je nazvao bogohulnim mišljenje o tome da su grešnici u adu lišeni Božije ljubavi.
Božija ljubav je svuda prisutna ali deluje dvojako: na one koji se nalaze u Carstvu Nebeskom ona deluje kao izvor blaženstva, radosti, nadahnuća, dok je za one koji se nalaze u carstvu satane to bič, izvor mučenja. Treba uvek da se sećamo toga o čemu se govori u Otkrovenju svetog Jovana Bogoslova: konačna pobeda Hrista nad antihristom, dobra mad zlom, Boga nad djavolom, će biti održana. U Liturgiji svetog Vasilija Velikog slušamo da je Hristos sišao Krstom u ad da bi razrušio carstvo djavola i priveo sve ljude k Bogu, to jest Svojim prisustvom i zahvaljujući Svojoj krsnoj smrti On je prožeo sve to što mi subjektivno primamo kao carstvo djavola. A u stihirima koji su posvećeni Hristovom Krstu čujemo: «Gospode, oružje na djavola Krst Tvoj dao si nam»; u njima se još kaže da je Krst «slava Angela i bič demonima», to je oružje pred kojim demoni drhte, «drhti i trese se» djavo. Znači mi nismo nezaštićeni pred djavolom. Nasuprot tome, Bog čini sve da bi nas maksimalno ogradio od satanskog uticaja. On nam daje Svoj Krst, Crkvu, Tajne, Jevandjelje, hrišćansko moralno učenje, mogućnost neprekidnog duhovnog usavršavanja. On nam daje takve periode kao što je Veliki Post kada svu pažnju možemo da posvetimo duhovnom životu. I u toj našoj duhovnoj borbi, u borbi za same sebe, za naš duhovni opstanak, Sam Bog se nalazi pored nas i On će biti s nama u sve dane do svršetka veka.
Iguman Ilarion (Alfejev) – VI STE SVETLOST SVETU
. . .
Preuzet prevod sa sajta Manastir Lepavina a originalni tekst je sa www.pravmir.ru
Prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic