Monaštvo i monasi vidjeni duhovnim očima svetitelja

Sveti Antonije Veliki i njegova duhovna vidjenja kako andjeli čuvaju monaha i monaštvo. Pokrov nad monahom i buduća vremena

 

 

I sledeće viđenje o kome je pričao sam Sveti Antonije takođe ima snagu da razgoni lenjost i pobuđuje na revnost. „Molio sam se Bogu, – govorio je on, – da mi pokaže u čemu se sastoji pokrov i zaštita monaha! I video sam monaha, okruženog ognjenim svetiljkama i mnoštvo anđela kako ga čuvaju kao oko u glavi, ograđujući ga svojim mačevima. Tada sam uzdahnuo i rekao: „Eto šta je sve dato monahu! Pa ipak ga đavo savlađuje, i on pada!“

I dođe mi glas od milostivog Gospoda i ja čuh: „Đavo ne može nikoga oboriti. Nakon što sam ja primio ljudsku prirodu i srušio njegovu vlast, on više nema nikakve sile. Međutim, čovek pada sam od sebe kad se preda lenosti i kad popusti svojoj pohoti i strastima“.

Ja sam onda pitao: „Daje li se svakom monahu takav pokrov?“

I meni bi pokazano mnoštvo monaha ograđenih takvom zaštitom. Tada sam uzviknuo: „Blažen je rod ljudski, a osobito monaška vojska, što ima toliko milosrdnog i čovekoljubivog Gospoda! Revnujmo za svoje spasenje, odgonimo svaku nemarnost, podnosimo usrdno napore, da bismo se udostojili Carstva nebeskog, blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista“

Drugi put je Sveti Antonije svojim učenicima otkrio da će zbog smanjenja revnosti oslabiti monaštvo i potamneti njegova slava. Videći mnoge monahe u pustinji ukrašene velikim vrlinama kako revnuju za savršenstvo u svetom otšelničkom životu, neki od njegovih učenika ga zapitaše: „Oče, da li će dugo trajati taj žar revnosti i ta ljubav ka samoći, siromaštvu, smirenju, uzdržanju i svim ostalim vrlinama, kojih se sada tako usrdno pridržava mnoštvo monaha?“

Čovek Božiji sa uzdisanjem i suzama odgovori: „Doći će vreme, ljubljena moja čeda, kad će monasi ostaviti pustinju i poteći u velike gradove, gde će, umesto pustinjačkih pećina i tesnih kelija, podizati gorde palate, koje će se moći porediti sa carskim dvorovima; umesto siromaštva porašće ljubav prema sabiranju bogatstva; gordost će zameniti smirenje; mnogi će se gorditi golim znanjem bez dobrih dela koja odgovaraju znanju; ljubav će ohladneti; mesto uzdržanja zavladaće stomakougađanje; mnogi od njih će se brinuti o raskošnim jelima, kao i sami svetovnjaci, od kojih će se razlikovati samo po odelu i kapi; i pored toga što će živeti pomešani sa svetom, oni će sami sebe nazivati usamljenicima (monah znači usamljenik). Osim toga oni će se veličati govoreći: Ja sam Pavlov, a ja Apolov (1.Kor.1,12), kao da se sva sila njihovog monaštva sastoji u dostojanstvu njihovih prethodnika: oni će se veličati svojim ocima kao Judejci svojim ocem Avraamom. Međutim, u to vreme će biti i takvih koji će se pokazati mnogo bolji i savršeniji od nas. Jer, blaženiji je onaj koji je mogao zgrešiti, a nije zgrešio, i onaj koji je mogao učiniti zlo, a nije ga učinio (Sir.31,11), nego li onaj koji je bio vučen ka dobru mnoštvom revnitelja. Zbog toga su Noje, Avraam i Lot, koji su provodili revnosan život među zlim ljudima, sa pravom toliko proslavljeni u Pismu.”

. . .