РЕКВИЈЕМ ЗА МОЈУ СТУБИЦУ и Лазар Жуловић
Необјављена збирка пјесама пјесника који је заувек остао душом невин и духом млад. Тако је писао и живео Лазар Жуловић
Лазар је све своје мисли и снове везивао за завичај. Физички је био у свијету јер је морао школовати дјецу а духом сваки дан обилазио кањон Врбнице, катун у Брштевцу, осоје… Све док нас није оставио и отпловио у вјечну Вјечност задржао је здрав дух који само село може родити и одгојити и невину душу десетогодишњег дјечака.
Живот у свијету његове душе није се дотакнуо, није је отровао.
Нека Вас ове моје завичајне поеме потсјете
На очи наше дјетиње
На топле зоре завичајне
На увале нашега дјетињства
На сјенокосе подно Комосавице
Које смо једнога дана
Росе једне
Тако давно напустили
МЈЕСЕЧИНА
Свирајући једном онај прекрасни АDАGGIО
Томаса Албинонија, својом свирком потсје-
тила ме је на моју младост, на родне сјеноко-
се моје Пиве, на Марину моје младости. Не-
ка моје старинске риме не запарају ваше ос-
јетљиве уши, ја ћу само за тренутак пригуши-
ти њену поетску устрепталост и вратити вас
осмерцу, том изворном ритму наше духовности.
Нигдје љепше мјесечине
Као код нас у Брштевцу
Као да се мој завичај
Удварао том мјесецу
Кад изгрије, сав насмијан
Иза виса од Кручице
Мјесечину у мом селу
Разливају у карлице
Острвица тад изгледа
Ко Нубијска пирамида
Својим врхом са неба ће
Све звијезде да поскида
А Лупоглав тако моћан
Удвара се Острвици
Ко да га је Бог гојио
На стубичкој вареници
Забриждала мјесечина
Низ планинске златне стране
Измамила на свој концерт
Све зрикавце распјеване
И нас двоје заљубљених
На тепиху од јаглаца
Да сањамо уз adaggio
Симфорније зрикаваца
Плови мјесец низ пучину
Сињег неба што се плави
И намигне каткад на нас
Док крадемо од љубави
Расипнички откривасмо
Своју младост том мјесецу
Све док зора не запуца
На катуне по Брштевцу.
Лазар Жуловић
. . .