Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Čovek

Пјесмa СТАРИ ОРАХ – музичар и поетa Лазар Жуловић из Требиња

 

СТАРИ ОРАХ

Пјесмa СТАРИ ОРАХ и Лазар Жуловић

 

Пјесму СТАРИ ОРАХ Лазара Жуловића, музичара и поете, многи у Црној Гори држе за антологијску.

Орах је још увијек тамо, у Стубици, у Пиви, у Црној Гори а деда је његов стриц Никола.

Двије године након његовога преласка у вјечну Вјечност, с љубављу га се сјећа супруга Љиљана Косовић.

 

 

СТАРИ ОРАХ

 

Пјесмa СТАРИ ОРАХ музичар и поетa Лазар Жуловић из Требиња

Шта све памти орах стари
што га деда посадио
у мргињу крај торине
оградио врљикама
са три крушке посестриме
и лијепе као виле
да сеоске не би козе
и њих младе обрстиле.

Шта све памти орах стари
све клинове и ексере
криве косе и оглави
што је свијет доносио
мајстор деда да поправи.
Сва бурила и самаре
и јармове и тељиге
испред наше куће старе.

Кишна љета, дуге зиме
што су често овдје биле
силне војске и коморе
што су селом пролазиле.
Све шрапнеле и гелере
у кору му забодене
па му сада ове кврге
изгледају ко ордење.

Колико је само пута
истурио своје груди
пред мећаву преко зиме
са Орловца кад загуди;
кроз његове голе гране
сто ђавола тада свира
на ћемане раштимане.

Ал одавно он не памти
младожење нагиздане
и невјесте с долактицом
ни габеље, ни ћемане
готово је са Стубицом.

Памти само оне дане
понекога кад сахране
тада њему ко пашчету
баце кости оглодане.

Тужан стоји у самоћи
око њега празно село
птице поју сјетну пјесму
ко да држе опијело.

Још се не да орах стари!
Још ће морат он мећави
на биљегу опет стати!
Још се не да ђидо стари!
Још му ваља војевати!

 

Лазар Жуловић је рођен 1937. г. у селу Стубица у Пиви, у Црној Гори. Основну школу је завршио у селу Горанско. Од осморо дјеце, од којих су Божо и Вукосав умрли као дјеца, остала су четири брата и двије сестре. Лазарева сестра близнакиња Ленка умрла је као беба. Послије основне школе Лазар је требао да учи Пољопривредну у Бару. И на његову срећу кад је он дошао да се упише више није било слободног мјеста. На срећу, јер је он био таленат за музику. И на своју руку, без благослова родитеља, оде у Котор да учи музику у вријеме кад су музику учила само „господска“ дјеца. То је била генерација Корнелија Ковача, Даринке Матић Маровић.  У рашним панталонама, вуненим чарапама,  гуменим опанцима и са војничким кофером, какав утисак је оставио на директора и ђаке те давне 1952.г  је прича за себе. Ту причу нам је причао неколико пута али и на моје инсистирање није желио да остане записана.

У Сарајеву је завршио Педагошку акадамију, смјер српског језика и књижевности.

Читав радни вијек радио је као музички педагог у Пиви, Фочи, Гацку, Билећи, Требињу. У Требињу основао је оркестар градске музике у коме је и свирао, свирао у КУД „АЛАТ“ из Требиња.

Ево и једне анегдоте о легендарном чика-Лази.

Од прве плате купио је бицикло и друго превозно средство није користио све до посљедњег дана свога живота. Једне прилике га је заборавио у граду. И кад је пошао да га тражи, тамо гдје га је оставио није га било. Онда је написао оглас:

Заборавни деда-Лаза
изгубио свог Пегаза
ко га нађе па га врати
баш ће поштен момак бити
Лаза ће му пешкеш дати

И пошто су „лопови“ били његови ученици, размонтирали су га, па је један донио волан, други седло, трећи точкове … тако је деда-Лаза на крају школске године морао умјесто једне петице уписати пет петица, свакоме по једну.

И још једна анегдота: наставник Лазар Жуловић није имао стрпљења за ђаке антиталенте за музику. Док је службовао у основној школи у Билећи ђаку Марку Бутулији (сада цијењеном љекару у требињској болници) рекао је: даћу ти петицу на крају школске године само те молим на моје часове немој долазити!

Радио је и након што је пензионисан јер на конкурс за наставника музике у основној школи Вук Караџић у Требињу нико се није јављао. И тако му једне године дође инспекторица из Бања Луке. Она млада а он музички бард. Послије часа казала је директорици Спаси Зотовић: овога наставника музике држите све док може да предаје.

Једне године замјењивао је у основној школи у Билећи наставницу музичког која је била на породиљском боловању. Послије првог дана у школи дјеца су причала родитељима како „овај деда свира све инструменте“.

Лазар је читав живот писао поезију. Прва збирка је уништена у штампарији у Приштини непосредно прије грађанског рата у Југославији а копију није оставио. А другу није желио штампати. Стари орах је из друге збирке.

У Требињу живи као легенда. Једном годишње Жарко Вујадиновић,  руководилац Културно умјетничког друштва „Херцеговина“,  организује тамбурашки концерт њему у част.

Ја сам била његова друга љубав. Прва је умрла. И пошто сам и ја са музичким талентом често смо љети обичавали увече сјести у двориште и запјевати. Кад би се чули први акорди хармонике, у комшилуку би настајао општи тајац. А кад би Лазар узео паузу да одмори руке  молили би да не престаје.

И тако док се није угасио о Савиндану 2011.г.

. . .

Ostavite komentar

Ostavite komentar

https://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2019/04/Dr-Milena-Šćepanović-proktolog-hirurg-ordinacija-Proktomed.jpg
Golden Sweden Bitter GIF baner 336x280