Duhovnost

Prepodobni Isaak Sirin pouke za podvižnike i monahe – duhovno svetlo

 

 

Prepodobni Isaak Sirin i pouke za duhovni život

Kratke misli i mudrosti koje nam je ostavio Sveti Isaak Sirin za spasenje duše. Ispravan hrišćanski put.

 

Prepodobni Isaak Sirin pouke za podvižnike i monahe – duhovno svetloPrepodobni Isaak Sirin je veliki svetitelj koji je živeo tokom 6 veka nove ere. Rodjen je kao arapin u Kataru, ali je bio hrišćanin, član Asirske crkve Istoka. Ćitav život je proveo na prostorima Irana i Mesopotamije. Njegovo arapsko poreklo je vidljivo na ikonama gde se prikazuje sa arapskom maramom na glavi.

Bio je posvećen askezi i tihovanju, molitvi koja vodi duhovnom uzdizanju. Napisao je dosta dela vezanih za život i duhovni svet monaha. Stotinak njegovih kraćih pouka je sačuvano i vekovima se izučavaju po manastirima. Njegova jednostavna i zdravorazumska misao je duhovno svetlo koje kroz vreme vodi mnoge mirjane i monahe.

Zadnjih decenija njegove misli je popularisao poznati psiholog Vladeta Jerotić u svojim knjigama, praveći paralelu na relaciji Prepodobni Isaak Sirin i savremena psihologija, odnosno koliko su misli Isaaka Sirina savremene i moderne u duhu današnje nauke.

Pravoslavna Crkva ga slavi kao svetitelja dok ga Rimokatolička Crkva ne priznaje i smatra da je nestorijanac, hrišćanska jeres. U Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi se Prepodobni Isaak Sirin slavi 10 februara po savremenom kalendaru.

 

Kratak izbor pouka koje nam je ostavio prepodobni Isaak Sirin

 

1. Strah Božiji je početak vrlina. On je porod vere i seje se u srce kada se um odvoji od svetske rasejanosti. Tada on misli koje kruže i lutaju sabira na razmišljanje o budućem vaspostavljanju.

2. Da bi se položila osnova vrlina, najbolje je da se čovek drži po strani od žitejskih dela i da prebiva u zakonu koji osvetljuje prave i svete staze, kao što je Duh Sveti ukazao preko Psalmopojca (Ps.22,3; 118,35).

3. Početak puta života se sastoji u svagdašnjem poučavanju uma u Rečima Božijim i u provođenju života u siromaštvu. Napajanje jednim potpomaže usavršavanje u drugom. Ako se napajaš izučavanjem Reči Božijih imaćeš pomoć u napredovanju u siromaštvu, a usavršavanje u negramžljivosti će ti obezbeđivati više vremena da napreduješ u izučavanju Reči Božijih. Napredak, pak, i u jednom i u drugom ubrzo će dovesti do podizanja celog zdanja vrlina.

4. Bez udaljavanja od sveta niko ne može da se približi Bogu. Udaljavanje ja ne nazivam preseljenje telom, već odstranjenje od svetskih dela. Vrlina udaljavanja od sveta se sastoji u tome da se um ne bavi svetom.

5. Za čoveka u kome se umnoži blagodat, strah od smrti na putu ka željenoj pravednosti postaje ništavan. On u svojoj duši nalazi mnoge razloge po kojima je, radi straha Božijeg, gotov da trpi nevolje kao nešto što mu pripada. Tada sve što je neprijatno telu i što može da mu pričini stradanje u njegovim očima izgleda ništavno u poređenju sa onim čemu se on nada u budućnosti. Ukoliko se, pak, u čoveku umanji blagodat, dešava se suprotno rečenome. Tada kod njega poznanje na osnovu istraživanja (koje se oslanja samo na opipljivo) postaje jače od vere. On već nema nadu u Boga pri svakom delu i promisao Božiji o čoveku počinje da shvata drugačije. Takav čovek se postojano podvrgava strahovima zbog zamki onih koji svojim strelama streljaju u mraku(Ps.10,2).

6. Sumnja srca u dušu unosi bolest, a vera čini da je proizvoljenje jako i pri odsecanju udova. Što te više savlađuje ljubav prema telu, to si manje smeo i neustrašiv u mnogim borbama koje okružuju ono što ti je milo.

7. Celomudren nije onaj u kome za vreme borbe, truda i podviga nestaju sramne pomisli, već onaj ko istinitošću svog srca ucelomudruje gledanje svoga uma, ne dozvoljavajući mu da se pruža ka nepriličnim pomislima. I dok časnost njegove savesti pogledom očiju svedoči o njegovoj vrednosti (zakonu čistote), stid kao zavesa visi u skrivenoj odaji pomisli, a njegova neporočnost se, kao celomudrena devica, verom čuva za Hrista.

9. U svemu što susretneš u Pismu trudi se da dođeš do cilja reči kako bi proniknuo u dubinu misli svetih i sa većom tačnošću ih razumeo. Oni koje Božanstvena blagodat na putu života vodi ka prosvećenju svagda osećaju kao da neka umna luča prolazi po stihovima napisanog i čini da um razlikuje gola slova od onoga što je duševnom poznanju rečeno sa velikom mišlju.

10. Srce čoveka koji mnogoznačne stihove čita bez udubljivanja ostaje siromašno (tj. ne oseća ništa). U njemu gasne sveta sila koja pri divnom razumevanju duši pruža najslađi ukus.

11. Svaka stvar obično stremi ka sebi srodnome. Duša koja u sebi ima udeo duha plameno vuče ka sebi sadržinu izreke koja u sebi poseduje skrivenu duhovnu silu. Međutim, ne pobuđuje svakog čoveka na divljenje ono što je rečeno duhovno i što u sebi ima skrivenu veliku duhovnu silu. Reč o vrlini zahteva srce koje nije zauzeto zemljom. U čoveku čiji je um obremenjen brigom o prolaznom vrlina ne može da probudi pomisao [tj. želju] da je zavoli i poželi da je stekne.

17. Ono što se duboko spojilo sa tvojom dušom smatraj svojim imanjem ne samo u ovom veku. Veruj da će ono sa tobom poći i u budući vek. I ako je to nešto dobro – veseli se i blagodari Boga u umu svome, a ako je nešto rđavo – žalosti se i uzdiši, starajući se da ga se oslobodiš još dok si u telu.

24. Strah za telo kod ljudi ponekad biva tako silan da često ostaju nesposobni da izvrše bilo šta slavno i uzvišeno. Međutim, kad mu se približi strah za dušu, on iščezava kao vosak pred ognjem koji ga proždire.

27. Ako nisi došao do toga da tajne ljudske spoznaješ po duhu, možeš ih poznati po rečima, načinu života i raspoloženju svakoga. Onaj ko je čist u duši i neporočan po načinu života svagda sa celomudrenošću izgovara reči Duha i saobrazno sa merom svog razumevanja rasuđuje o Božanstvenom i o tome što je u njemu samom. Onaj, pak, čije je srce ispunjeno strastima, i jezik svoj pokreće sa njima. Čak i da počne da govori o duhovnom, on će rasuđivati pod uticajem strasti. Mudri takvog čoveka primećuje pri prvom susretu i čisti oseća njegov smrad.

30. Spasitelj je sa postom započeo delo našeg spasenja. Na isti način i svi koji idu tragom Spasitelja na toj osnovi polažu početak svog podviga, budući da je post oružje koje je Bog pripremio. I ko neće biti prekoren ako ga zapostavi? Kad je postio sam Zakonodavac, zar neće postiti oni koji su obavezni da izvršavaju zakon? Stoga do posta ljudski rod nije znao za pobedu i đavo nikada nije iskusio poraz od naše prirode. Od tog, pak, oružja on je potpuno iznemogao. Naš Gospod je bio vođa i prvenac te pobede da bi na glavu naše prirode položio prvi pobedni venac. Čim na nekom od ljudi vidi to oružje, đavola, tj. protivnika i mučitelja odmah spopada strah zbog sećanja na poraz koji je u pustinji pretrpeo od Spasitelja. Njegova sila se odmah rasplinjava, i pogled na oružje koje nam je dao naš Podvigonačelnik ga spaljuje. Onaj ko je obučen u oružje posta u svako vreme gori revnošću. Um onoga ko u njemu prebiva ostaje nepokolebiv i pokazuje spremnost da susretne i odbije sve ljute strasti.

. . .

Ostavite komentar

Ostavite komentar