Princeza Olivera Lazarević sa Bogom posrednica

Ko je bila najmladja ćerka kneza Lazara i kneginje Milice princeza Olivera Lazarević

Srpska princeza Olivera Lazarević, najmlađa kći Svetog kneza Lazara i kneginje Milice, provela je 12 godina u turskom haremu, kao supruga sultana Bajazita I. Svojim uticajem na sultana pomagala je srpskom narodu da preživi burna vremena posle Kosovskog boja. Kasnije je bila dragceni savetnik i pratilac svoga brata despota Stefana i jedna od prvih stanovnica Beograda kao srpske prestonice. O njenom životu govori nedavno objavljena monografija Princeza Olivera, zaboravljena srpska Kneginja.

Najmlađa kći Svetoga kneza

Porodica kneza Lazara i Princeza Olivera Lazarević najmladja kći kneza Lazara i kneginje MiliceKnez Lazar i kneginja Milica imali su sedmoro dece: kćeri Maru, Draganu, Teodoru, Jelenu (Jelu) i Oliveru (Despinu) i sinove Stefana i Vuka. Olivera je bila najmlađa kći. Lično ime Olivera potiče od latinske reči oliva – maslina, po Bibliji, simbola napretka, Božijeg blagoslova, lepote, snage i mira. Olivera je za života bila poznata i pod imenom ili nadimkom Despina, koji potiče od naziva vizantijske i srpske plemićke titule despot.

Rođena je između 1373. i 1376. godine. Po majci, kneginji Milici, Olivera je poreklom od samih Nemanjića. Kneginja Milica je čukununuka kralja Duklje, Vukana Nemanjića. Vukan je bio najstariji sin velikog župana Stefana Nemanje i stariji brat kralja Stefana Prvovenčanog i Svetog Save. Miličin otac, knez ili Veliki vojvoda Vratko bio je krajem prve polovine XIV veka vojskovođa cara Dušana.

Po ocu, knezu Lazaru, Olivera je unuka izvesnog Pribca (ili Pripca) Hrebeljanovića (sina izvesnog Hrebelje ili Hrebeljana) iz Prilepca kod Novog Brda koji je bio u službi kralja, potonjeg cara, Stefana Dušana.

Evropljani još od srednjeg veka

Sva Miličina i Lazareva deca, osim Vuka, postala su na ovaj ili onaj način „vladari“, ili su bili u bračnim vezama sa veoma uticajnim plemićkim kućama. Lazarevići su preko svojih potomaka po ženskoj liniji, preko Jele Balšićke, a naročito preko Mare Branković, bili povezani s mnogim evropskim plemićkim i vladarskim porodicama. Radi se o italijansko-vizantijskom, austrijskom, francuskom, moldavskom, vlaškom, hrvatskom, ugarskom, poljskom i ukrajinskom plemstvu. Sama Milica je, preko paralelne grane Nemanjića (od Stefana Prvovenčanog do Uroša I Nejakog) u srodstvu i sa nekim drugim vladarskim porodicama, od srednjovekovnih do nekih savremenih, od ruskog cara Ivana IV Groznog do naše dinastije Karađorđević i britanske kraljice Elizabete II od Vindzora.

Olivera – žrtveno jagnje Kosovske bitke

Srbijom je posle Kosovske bitke, uz pomoć malobrojne preživele vlastele, u ime maloletnog sina Stefana, upravljala kneginja Milica. Miličinoj vlasti se suprotstavljao njen zet Vuk Branković. Ugrožen neposredno od Turaka i tako pristalica saveza sa Ugrima, Vuk je odbijao Miličinu prevlast u porodičnom savezu.

Milica je ipak sklopila mir sa Turcima prihvatajući vazalnost Bajazitu I, zbog toga što su Mađari napali Srbiju sa severa.

Krajem 1389. godine, održan je Državni sabor na kome je, uz saglasnost kneginje Milice, vlastele, državnih činovnika, patrijarha i arhijereja srpske crkve doneta odluka o sklapanju mira sa Turcima i o stupanju u vazalske odnose prema njima. To je podrazumevalo pre svega veliki novčani danak Turcima, pomoć u ljudstvu za potrebe turske vojske, ali i davanje najmlađe Miličine kćeri Olivere u harem sultana Bajazita I. Ova poslednja obaveza bila je upravo zalog za ispunjenje prethodne dve. Oliveru su u Bajazitov harem, u proleće 1390. godine, po dogovoru morala odvesti oba brata, kneževići Stefan i Vuk. Harem se u to vreme nalazio u novoj, evropskoj prestonici Osmanlija, Drenopolju, današnjem Jedrenu. Prema legendi, put princeze Olivere od Kruševca do Jedrena, srpski narod posuo je ružama.

Nijedna sultanija pre Olivere, koja nije prešla u islam, nije uspela da postane toliko uticajna. Olivera je ipak bila dovoljno mudra da zna do koje granice sme da ide i šta može da dobije. Upravo iz tog razloga,  njene želje nisu prerastale u hirove i nije se mešala u političke događaje toliko da to bude primetljivo, ali  je za svoju porodicu umela da izbori šta se moglo. Tako je Oliverina lična sudbina za trenutak  promenila tok istorije njenog naroda.

Olivera – srpska Jestira

Konstantin Filosof u Žitiju despota Stefana Lazarevića poredi princezu Oliveru sa jednom biblijskom ličnošću. Tako on za Oliveru kaže da je to ona „koja je stranstvovala takođe za izbavljenje otačastva i sa Bogom bila posrednica, kao ona drevna Jestira“.

Jestira je bila Jevrejka, druga žena persijskog cara Kserksa, koja je živela u vreme kada su Jevreji i Palestina bili pod vlašću Persije (V vek pre Hr.).
Uspela je da razotkrije zaveru protiv svog naroda i da svojim uticajem promeni carevo mišljenje o Jevrejima.

Poređenje Olivere i Jestire govori o tome koliko su Srbi, još za njenog života, cenili Oliverinu žrtvu.

Šaputanje u bratovljevu korist

Iz malobrojnih pisanih izvora saznajemo da je Olivera, vremenom, u Bajazitovom haremu stekla poseban položaj i značaj i da je imala snažan uticaj na samog Bajazita.

Iz „Hronike“ Ašik paše Zade (posle 1484)  možemo sa sigurnošću zaključiti da je Olivera bila uticajna, u meri većoj nego što je to bilo dozvoljeno. Ona i Bajazit I bili su u zakonskoj, kanonskoj vezi, tj. u šerijatskom braku. Olivera je bila jedna od njegove četiri šerijatske supruge-kadune, ali je ostala u pravoslavnoj veri.

Čuveni isroričar Vladimir Ćorović kaže da je Olivera „bila vanredno lepa i imala veliki uticaj na strastima odanog Bajazita“. Miodrag Purković i Voja Ivanović dodaju „da je sultanova odanost alkoholu samo manji deo njenih grehova. Ona, takođe, sigurno šapuće u bratovljevu korist“.

Stojan Novaković podrobno govori o Oliverinom istorijskom značaju: „Udajom Olivere, slučajem što je njoj pošlo za rukom da u dvoru Bajazitovom i nad Bajazitom samim zadobije znatan uticaj, i viteškim i plemićskim osobinama Stefana Lazarevića, Lazareva je porodica zauzela vrlo povoljan položaj na dvoru Bajazitovom.“ Zahvaljujući Oliverinom uticaju Srbija se  posle bitke na Rovinama 1395. godine, jedina nije našla pod turskim pritiskom, nego se čak i širila: „U taj mah izbija na vidik veza među knezom Stefanom i sestrom mu Oliverom, Bajazitovom sultanijom i ističu se koristi koje je Srbiji činila kneževska joj kći, a turska sultanija Olivera, koja je i u sultanskome haremu uspela da održi prvo mesto i da zadobije i održi ljubav besnog Bajazita“.

Pojedini srpski plemići na turkofilskoj liniji, dostavljali su Bajazitu naznake o Stefanovoj tobožnjoj odgovornosti za neuspeh turskog osvajačkog pohoda na Bosnu 1398. godine i Stefanovim tajnim vezama sa Ugrima. Ovo je veoma poljuljalo Stefanov ugled kod Bajazita i pretilo da ozbiljno ugrozi srpsku državu. Kneginja Milica (tada već monahinja Jevgenija) i njena rođaka, monahinja Jefimija, otputovale su sultanu Bajazitu u Ser. Zvanični cilj misije bio je da Bajazit I dozvoli prenos moštiju Svete Petke iz Trnova u Srbiju. O njihovoj misiji Vladimir Ćorović kaže: „To je bila prva naša diplomatska misija koje su vodile žene, ali žene izuzetnih sposobnosti. Posredstvom sultanije Olivere, za koju se beleži da je imala veliki uticaj na emira, one su bile srdačno primljene…“

Svojim zalaganjem kod Bajazita i savetima prenetim bratu preko majke, Olivera je odigrala ključnu ulogu pri Stefanovoj poseti sultanu, koja je ubrzo usledila. To, kao i Stefanovo do tada besprekorno vazalstvo i njegova iskrenost, prevagnuli su na Stefanovu stranu, spasli ga Bajazitovog gneva i još više učvrstili njihove odnose. „On (Stefan), koji je došao kao okrivljen i gotov na smrt, primio je, kao sin od cara vlast!“, zadivljeno i začuđeno zaključuje opis ovog događaja Konstantin Filosof.

Zatočenica surovog Tamerlana

U toku Angorske bitke 28. jula 1402. godine, čuveni mongolski osvajač, kan Tamerlan (Timur Lenk), zarobio je sultana Bajazita i princezu Oliveru.

Vizantijski hroničar, Laonik Halkokondil, u svojoj Istoriji donosi o mongolskom zatočeništvu Olivere i Bajazita I, gotovo „holivudsku“ priču: zarobljeni Bajazit bio je okovan zlatnim lancima i smešten u kavez. Ponižavan je na razne načine, izgladnjivan, hranjen otpacima, korišćen kao „stolica“ za uzjahivanje konja… Njegova žena Olivera  morala je, naga do pojasa, da služi Tamerlana, njegove dvorjane i goste na gozbama. Bajazit je pao u očaj i odlučio se na samoubistvo, udarajući glavom u rešetke svog kaveza, a za Oliveru tvrdi da se upokojila drugi dan posle njegove smrti.

Ovu legendarnu Halkokondilovu priču vrlo brzo su preuzeli drugi hroničari XV do XVII veka. Fantastična pripovedanja o Bajazitovoj i Oliverinoj sudbini u mongolskom zatočeništvu, zahvaljujući pre svega Mavru Orbinu i njegovom Kraljevstvu Slovena proširile su se i dalje kroz srpsku, ali i zapadnu istoriografiju XVII i XVIII veka. Nekritički pristup ovom istorijskom događaju produžio se, nažalost,  sve do naših dana.

U XV veku javila su se i drugačija mišljenja o tome šta su Olivera i Bajazit I doživeli u mongolskom zarobljeništvu. Konstantin iz Ostrovice, mongolski i turski izvori, Konstantin Filozof, grof Đorđe Branković, Jovan Rajić kao i svi relevantni istoričari XIX i XX veka dokazuju da  se Tamerlan nije tako surovo ophodio prema Bajazitu i Oliveri. Istina je da je Bajazit umro u zatočeništvu, a princeza Olivera je, bez otkupa, ubrzo puštena i vratila se u Srbiju u proleće 1403. godine. Prema narodnom predanju, ona je po povratku u Srbiju kratko vreme boravila u manastiru Manastirica u blizini Kladova. Docniji povlašćeni položaj Negotinske krajine u okviru Osmanskog carstva, moguće je povezati sa kratkim Oliverinim boravkom u ovom kraju.

Najkasnije do proleća 1404. godine, Olivera se, zajedno sa Stefanom, nastanila u novoj srpskoj prestonici, Beogradu. Do 1427. godine živela je u svojoj kući pored bratovljevog dvora.

Nemilosrdni Tamerlan zadivljen Srbima

Pre odlaska iz male Azije, Tamerlan je pustio sve zarobljene Srbe jer se divio njihovom ratničkom umeću i junaštvu. Timur Lenk, zvani još i „Gurgan“ („Sahranjivač“), navodno je pobio više od 35.000 zarobljenika, ali među njima nije bilo nijednog Srbina. Kada je krenuo za Samarkand oslobodio je skoro sve Srbe ostavivši im oružje, konje i opremu. Zadržao je samo 70 pripadnika Stefanove inžinjerijske jedinice koji su mu bili potrebni za neke građevinske radove.

Savetnik, podstrekač i tešitelj

Princeza Olivera je po povratku u Srbiju, sve do Despotove smrti bila njegov verni pratilac, drug i savetnik, podstrekač i tešitelj. Olivera je Stefanu bila od velike koristi, naročito u vreme ratova oko turskog prestola 1402–1413 godine jer je poznavala Bajazitove sinove koji su se tada borili za vlast. Znala je njihove vrline i mane i njihove slabosti. Sa starijom sestrom Marom vodila je pregovore između Đurđa i Stefana o Đurđevom napuštanju Turaka i pomirenju sa ujakom. Kada ih je rođeni brat Vuk uz pomoć Turaka opkolio u Beogradu, Olivera je Stefanu bila jedina uteha, kao što ga je jedina negovala i tešila kada se razboleo.

Kada se pročula vest o Despotovoj smrti, 1. avgusta 1427. godine, zavladala je narodna žalost kakvu srpska istorija ni pre ni posle ovog događaja ne pamti. Reke ljudi slivale su se ka, u prethodnom nevremenu oštećenoj, kući „blagočestive gospođe“ Olivere, „uvek željene sestre“ Despotove, kako bi joj izjavili saučešće.

Domina Despina

Od 1404. do 1427. princeza Olivera je retko napuštala Beograd. Domina Despina „časna gospođa od krvi svetloga Despota i od njegovog dvora“ kako su je Dubrovčani zvali,  posetila je 1423. godine Dubrovnik. Tu se, posle više od 30 godina srela sa svojom sestrom Jelom Balšić Kosačom.

Posle Stefanove smrti i ponovnog prelaska Beograda u ugarske ruke 1427. godine, princeza Olivera je odlučila da napusti dotadašnju srpsku prestonicu. Pretpostavlja se da je od 1430. do 1444. godine, sa prekidima, živela kod sestrića Đurđa u Smederevu, novoj srpskoj prestonici.

Od 1427. do 1443. godine često je boravila u Dubrovniku, a posećivala je i Budvu i Bar, gde je provodila vreme sa svojom sestrom Jelom. Pretpostavlja se da je tom prilikom prenosila i neke tajne poruke svom sestriću, despotu Đurđu, koji je boravio u Zeti za vreme turske okupacije Srbije (1439-1443).

U Jelinom testamentu, ponovo se pominje princeza Olivera, ili Despina, kako ju je Jela zvala. Svojoj mlađoj sestri Jela je ostavila jednu „zlatnu ikonu“, kao i 200 dukata koje je Olivera trebalo da potroši delom na pomene Jeli, a delom kao milostinju za siromašne. Jela je preminula početkom marta 1443. godine u svojoj zadužbini manastiru Presvete Bogorodice na Beškoj, gde je i sahranjena.

Posle Bajazitove smrti princeza Olivera se više nije udavala i nije imala potomke. Poslednji put se pominje u dubrovačkim dokumentima iz 1443. godine. Nadživela je braću i sestre i po svemu sudeći, preminula 1444. godine. Ni danas ne znamo gde je sahranjena.

O pokrovu za ćivot Stefana Prvovenčanog

U Studeničkoj riznici čuva se pokrov za ćivot sa moštima Stefana Prvovenčanog koji su, krajem XIV ili početkom XV veka darovali princeza Olivera i verski veoma tolerantan sulatan Bajazit. Osmanski vladari bili su poznati po verskoj toleranciji na početku svoje ekspanzije, a majka i baba Bajazita I bile su poreklom Grkinje.

Dimenzije pokrova su 218 x142 cm. Izrađen je od lakog svilenog brokata, prugastog je dezena i izvezen zlatnom žicom i svilenim tkanjem u boji. Pokrov je ukrašen strogo stilizovanom biljnom i geometrijskom ornamentikom, a na njemu je izvezen i tekst (na turskom jeziku, arapskim pismom) u kome se pominje ime sultana Bajazita.

Ovaj pokrov jedan je od najdragocenijih darova za ćivot Stefana Prvovenčanog – po lepoti i umetničkoj vrednosti, ali i po ličnoj vrednosti darodavke, koja je sebe žrtvovala kako bi produžila život slobodi srpske države još neko vreme.

Ovaj neponovljiv artefakt jedini je predmet za koji znamo da ga je doticala ruka princeze Olivere Lazarević, sa svom svojom pobožnošću i nostalgijom.

Monografija

Istorijska monografija Princeza Olivera, zaboravljena srpska kneginja objavljena je oktobra 2009. godine, na srpskom, engleskom i ruskom jeziku zasebno, u izdanju Fonda „Princeza Olivera“ iz Beograda. Monografija je bazirana na svim do sada poznatim istorijskim izvorima i literaturi i obiluje originalnim ilustracijama i ekskluzivnim fotografijama. Autori monografije su Nikola Giljen, Olivera Šaranović i Sonja Jovićević Jov. Objavljivanju ove monografije dao je svoj Sveti blagoslov blaženopočivši Patrijarh srpski Gospodin Pavle.

Nikola Giljen
Olivera Šaranović
Sonja Jovićević Jov

. . .

9 Responses to "Princeza Olivera Lazarević najmladja kći kneza Lazara i kneginje Milice"

  1. Nebojsa Vukelic  12. aprila 2013.

    Gore potpisanim..
    Citajuci ove hvalospeve o Oliveri,neko povrsan moze prihvatiti samo superlative koje ste se vas troje usudili javno obznaniti..Ipak..sustinu i kontradiktornost tog njenog cinjena ni pomenuli niste..? A zasto..Zar vi jedini imate pravo precutati tu istinu i javnosti servirati samo vase vidjenje njenih izbora..Srbija je u svojoj istoriji imala mnoge znane i neznane junake..i junakinje a Olivera koju ste vi ovako opisali to svakako nije i reci cu vam zasto.Krucijalno pitanje je..,ako se vec Olivera morala zrtvovati i biti kolateralna steta kako pisete i postati sultanija..zar se morala zaljubiti u turcina..u oceubicu??? Ako je vec shvatila da je turcinu posebno draga..zar se nije mogla obuzdati..zar nije mogla izbeci tu sramotu da ZAVOLI OCEUBICU??? I molim vas..nemojte tu sustinu prenebregnuti..Jedan je otac..a to sto se vise nije udavala govori da je turcina volela za zivota.E to je sramno i posasno i krvavi gen koji je i danas prisutan u nasih zena i devojaka..Ona i Andja..,Banovic su sramora Srbije..To je onaj deo istine koju ste namerno zaboravili da javno obznanite.To nije u redu a ni akademski…

  2. Mira  23. aprila 2013.

    „Gore potpisanim..
    Citajuci ove hvalospeve o Oliveri,neko povrsan moze prihvatiti samo superlative koje ste se vas troje usudili javno obznaniti..Ipak..sustinu i kontradiktornost tog njenog cinjena ni pomenuli niste..? A zasto..Zar vi jedini imate pravo precutati tu istinu i javnosti servirati samo vase vidjenje njenih izbora..Srbija je u svojoj istoriji imala mnoge znane i neznane junake..i junakinje a Olivera koju ste vi ovako opisali to svakako nije i reci cu vam zasto.Krucijalno pitanje je..,ako se vec Olivera morala zrtvovati i biti kolateralna steta kako pisete i postati sultanija..zar se morala zaljubiti u turcina..u oceubicu??? Ako je vec shvatila da je turcinu posebno draga..zar se nije mogla obuzdati..zar nije mogla izbeci tu sramotu da ZAVOLI OCEUBICU??? I molim vas..nemojte tu sustinu prenebregnuti..Jedan je otac..a to sto se vise nije udavala govori da je turcina volela za zivota.E to je sramno i posasno i krvavi gen koji je i danas prisutan u nasih zena i devojaka.. “

    OD RECI DO RECI SE SLAZEM. Svaka cast princezi Oliveri, ali ona je ipak na kraju krajeva, IZDAJICA SRPSKOG RODA! Kako je mogla zavoleti coveka koji joj je ubio oca i porobio narod!? Sramota! To samo ulazi u prilog koliko neke zene znaju da budu povrsne i uske u svom razmisljanju.

  3. Mira  23. aprila 2013.

    „Gore potpisanim..
    Citajuci ove hvalospeve o Oliveri,neko povrsan moze prihvatiti samo superlative koje ste se vas troje usudili javno obznaniti..Ipak..sustinu i kontradiktornost tog njenog cinjena ni pomenuli niste..? A zasto..Zar vi jedini imate pravo precutati tu istinu i javnosti servirati samo vase vidjenje njenih izbora..Srbija je u svojoj istoriji imala mnoge znane i neznane junake..i junakinje a Olivera koju ste vi ovako opisali to svakako nije i reci cu vam zasto.Krucijalno pitanje je..,ako se vec Olivera morala zrtvovati i biti kolateralna steta kako pisete i postati sultanija..zar se morala zaljubiti u turcina..u oceubicu??? Ako je vec shvatila da je turcinu posebno draga..zar se nije mogla obuzdati..zar nije mogla izbeci tu sramotu da ZAVOLI OCEUBICU??? I molim vas..nemojte tu sustinu prenebregnuti..Jedan je otac..a to sto se vise nije udavala govori da je turcina volela za zivota.E to je sramno i posasno i krvavi gen koji je i danas prisutan u nasih zena i devojaka..“

    OD RECI DO RECI SE SLAZEM. Svaka cast princezi Oliveri, ali ona je ipak na kraju krajeva, IZDAJICA SRPSKOG RODA! Kako je mogla zavoleti coveka koji joj je ubio oca i porobio narod!? Sramota! To samo ulazi u prilog koliko neke zene znaju da budu povrsne i uske u svom razmisljanju.

  4. nebojsa 2  29. jula 2013.

    Манастир Денковац налази се на 15-ак км од Крагујевца када се крене старим путем за Јагодину и лако је стићи до њега, јер постоје путоказ са главног а пошто пређете неколико брежуљака Великих Пчелица и споредног пута. Манастир се као ускршње јаје угнездио између околних брежуљака поред речице Дуленке и права је оаза мира и тишине.Посвећен је Успењу Пресвете Богородице и задужбина је Св.Дене односно Деспине најмлађе ћерке кнеза Лазара ,коју је мајка књегиња Милица после косовског боја мудро жртвовала, тако што је са 16 год.дала у харем Бајазиту како би га умилостивила и спасила српство а коју су они после звали Оливера.Како би се схватила та жртва треба знати да је пре одласка код крвника који јој је убио оца била онеспособљена за рађање турске деце.Она је пре повратка у Србију била и једна од Бајазитове четири законске жене ,јер му је омилила и поред огромног харема који је он поседовао, али о свему томе најлепше пише наша најчитанија списатељица Љиљана Хабјановић Ђуровић у роману „Игра анђела“. Остало је записано у историским списима и што је важније у Божијем памћењу.Ову и сличне приче можете чути и од игумана- оца Серафим који је од своје 14-те године живот посветио Господу. У манастирском дворишту поред цркве,звоника,старе кућице ,лепог летњиковца окруженог цвећем, конака са предивно иконописаном капелицом и трпезаријом-рађеној по узору на хиландарску и студеничку- налазе и темељи старе цркве где су мошти и пронађене и где ће поново почивати. На њима се за време почившег игумана чувеног Петра хиландарца налазила дрвена капела.Вредно је видети ову светињу, посебно због духовне користи и свакако је треба посетити и даривати.Посебно сада јер на поменутим старим темељима братија је по Божијој милости ,скромних средстава у оскудним временима почела изградњу капеле од сиге (како су се правиле старе средњовековне цркве) посвећену Св.Николају Жичком у којој ће бити и крстионица у будућности толико потребна нашем народу. Снагу за овај подухват они црпе у вери и љубави,а ви би сте се тако убројали у ред ктитора ове светиње. Када је посетите једном свакако ћете је посетити и поново, јер у наша „кандила“ стално треба доливати „уље“ како би и даље светлела и како би духовно живели и да барем заблагодаримо нашој путеводитељки у живот вечни св.Дени и измолимо њене молитве пред Богом и Господом нашим.
    Јул.л.Г 2013 В.Н.

  5. Branka  23. novembra 2013.

    Molim sve one koji „pljuju“ po kraljici Oliveri, da pročitaju knjigu „Igra andjela“,i još neke istorijske knjige,pa će onda da shvate zašto je majka Milica sa ogromnim bolom u srcu žrtvovala mladu Oliveru.Možda bi se ova Srbija drugačije zvala,i šta bi mi bili da se nije to desilo?

  6. Z..V.M  21. aprila 2014.

    Ljudi su generalno nezahvalna bica i ni jedno dobro delo ne prodje nekaznjeno i da se ne nadje gomila koja ce sve to da isprlja, ispljuje i osudi – u ime neceg pozitivnog. Svako ima svoje razloge za ono sto cini,u koje niko drugi nema uvida, a ogroman broj ljudi sebi daje pravo i misli da je kompetentan da objasnjava tudje razloge, njihove pobude, motive i njihova dela. Dokle god ne prozivimo isti zivot i prodjemo kroz iste stvari i okolnosti (a to se nikad nece desiti), nemamo pravo da previse zevamo i osudjujemo – pogotovu ako rezultat toga nije smrt, ubistva i nesreca po druge. Ona je uradila sve da se upravo to izbegne – zar bi bilo bolje da ga je mrzela, pokusavala da ubije iz osvete i napravila da se i on sveti na preostalom narodu. Hvala bogu da je imala mozga da to shvati, jer nas ne bi bilo. Koliko ga je stvarno volela to samo ona zna ali, izvesna Mira u 2013 god., mnogo vekova kasnije, se oseca pozvanom da nam to objasni a mrtva usta ne govore pa ne mogu da se brane… Najzad, sa samo 16 godina, cuvana od svega i svacega, sa prvim muskarcem s kojim je imala posla, uz majcin pritisak i blagoslov, sa malo neznosti u tom surovom vremenu – zar se moze ista drugo ocekivati po svim pravilima moderne psihologije?? Uzgred, ratovi i problemi nastaju zbog mrznje, tvrdoglavosti, sujete, gramzivosti, podmetacina i opanjkavanja. Ne budimo deo toga draga Miro – ostavimo mrtve da pocivaju u miru i kazimo im hvala sto nas danas ima. O mrtvima samo lepo, i mada nisam vernik – ako ga ima, Bog jedini ima pravo da nam sudi – on jedini valjda sve zna i vidi – vi i ja sigurno ne.

  7. Jelena  28. marta 2015.

    Zaljubila se u ubicu svoga oca,o kakvim krvavim genima nasih zena pricamo, sta da kazemo za Dusana ubi oca zbog krune.

  8. Milos  11. novembra 2017.

    Al ste svi opasni u osudi mlade devojke, koju je Srbija sa pravoslavnim.svestenstvom morala da zrtvuje. Zamislite sebe u situaciji njenoj? Zatocena, bezTV, interneta, mobilnog…okruzena paznjom i ljubavlju coveka koji je postao njena svakodnevnica. Znate lida se nije poturcila, imala svog svestenika u dvoru i ostala verna Srbiji do kraja. Koliko vas svako glasanje na izborima menjate stranku. Stidite se otrcani ,, rodoljubi,,.

  9. Bodin  13. novembra 2017.

    Stvarno, da Srbi ostanu jedini narod na planeti, brzo bismo nestali. Jer toliko mrzimo jedni druge, da nam neprijatelji dođu sitnice.

    Ko kaže da je volela Bajazita? A i da jeste – pa šta? Nije li nam zapoveđeno: ,,ljubite neprijatelje svoje“? Ono što znamo je da se ona svesno žrtvovala za svoju državu, t.j. naše pretke. Samim tim i za nas. Svi znamo kako su despot Stefan i njegov brat Vuk trpeli silne muke i poniženja od Turaka, a da bi sačuvali ono malo zemlje što je preostalo. Ali, vrate se kući i zulumi na kratko prođu. Koliko je, onda, Oliverina žrtva nesagledivo veća, jer je bila svakodnevna i celodnevna i na daleko višem nivou stradanja?

    To što se nije udala ponovo je sasvim normalna stvar za ono vreme. Ona je bila i ostala hrišćanka, a ne kao savremeni neznabošci da je menjala po 5-50 ,,partnera“ za života. Na hrabrosti, vala, mogu mnogi muškarci da joj pozavide!

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.