Zašto patimo i čemu brige i patnja

Objašnjenje i tumačenje sa duhovne tačke pravoslavlja zašto nastaje patnja

Patnja

 

To je samo nevolja koja će brzo proći. Ja se zapravo prvi put u životu suočavam sa ovako teškim vremenima, ali prihvatam volju Božiju. Pokazaće se da se Njegovom voljom dešavalo ono što je najbolje. Za ljudski um je veoma teško da shvati tu beskonačnu mudrost. (Sv. Nektarije Eginski).

Kada posmatram savremenu religijsku scenu, vidim samo ljudske i telesne naume. Službe koje u većini slučajeva nemaju skoro nikakav uticaj na svet. Vidim kako se svet uvlači u Crkvu i menja je, umesto da Crkva menja svet. Muzika je zamenila Božiji dom. Zabava je zamenila dom Božiji. Vernici su puni mržnje prema ispravljanju i ukoru. Niko više ne želi slušati. Šta se dogodilo sa patnjom u kući Božijoj? Šta se dogodilo sa patnjom u službi Bogu?

Tu reč, patnja, ne čujete u ovom vremenu, vremenu tetošenja i ugađanja. Ne spominje se! Patnja podrazumeva užasnu bol i muku. Duboka unutrašnja bol zbog vašeg stanja i stanja vaših bližnjih. Patnja. Duboka bol. Velika tuga. Agonija. Držimo se svoje teološke retorike i govorimo o buđenju ali ostajemo pasivni. Istinska strast se rađa iz patnje. Istinska ljubav za Hristom dolazi krštenjem u patnji. Pročitajte sveto Pismo i videćete u kojim trenucima je Bog odlučio menjati stvari. I Sam je patio jer je video stanje Svoje Crkve i Svog naroda. Tada pronalazi molitelja kojeg će krstiti u patnji. Naći ćete to zapisano u knjizi proroka Nemije. Jerusalim je u ruševinama.

Šta će Bog učiniti? Kako će obnoviti te ruševine?

Nemija, sin Ahalijin, nije bio propovedenik, bio je peharnik na dvoru persijskog cara Artakserksa I. Ali bio je i čovek od molitve. Bog je pronašao čoveka koji se nije povodio trenutnim osećanjima, čoveka koji nije bio samo trenutno zagrejan za nešto, da bi posle odustao. Nemija reče: Bio sam slomljen. Ridao sam, žalio i postio. Onda sam danonoćno molio.[1]Zašto drugi nisu činili isto, zašto nisu dobili odgovore od Boga u svojim molitvama? Zašto njih Bog nije upotrebio za obnovu? Zašto nisu dobili reč od Boga? Jer nisu bili teskobni! Nisu plakali! Nisu molili! Sve je to ruševina! Znači li ti to nešto danas? Znači li ti nešto da je Božiji duhovni Jerusalim, Crkva, u braku sa svetom? Znači li ti nešto da je velika duhovna hladnoća poharala zemlju? U stvari, da li si zabrinut za Jerusalim u srcu svome? Da li si zabrinut za ruševinu koja polako isušuje tvoju duhovnu snagu i strast? Jesi li slep na ravnodušnost i svetovnost koja se ušunjala? Đavo želi da odustaneš od borbe i postaneš ravnodušan. Đavo želi da odustaneš od molitve i ridanja pred Bogom. A ti nastavi da sediš pred televizorom dok ti porodica srlja u pakao. Pitam te … tebe koji sada ovo čitaš … dolaze li moje reči i malo do tebe?

Velika je razlika između teskobe i brige. Briga je nešto što zaokupi našu pažnju. Tada, zbog nje, započnete projekat ili ideju, interes ili ispunjenje potrebe. Reći ću vam nešto što sam naučio… Ako nešto nije rođeno u patnji, ako nije osvećeno Duhom Svetim, ako te nije pogodila neka ruševina koja te bacila na kolena i krstila u patnji u kojoj moliš i tražiš Boga, sve je bezvredno. Sve dok nismo u agoniji, sve dok nas patnja ne preplavi, svi naši projekti i službe, sve što radimo, bezvredno je.[2] Gde su veroučitelji koji ridaju u molitvi za neposlušnu decu koja su na putu za pakao? Vidite, istinski molitveni život nastaje u patnji. Ako pripravite svoje srce na molitvu, sam Bog izliće Svoje srce pred vas. Tvoje srce će vapiti: Bože, psuju tvoje ime i vređaju Duha Svetoga.

Neprijatelj želi uništiti svedočanstvo vernika tvojih. Preduzmi nešto! Neće biti duhovne obnove, niti probuđenja, niti prosvećenja sve dok ne dopustimo Bogu da nas ponovo slomi.[3]Još je malo vremena ostalo i biće kasno. Stvar je vrlo ozbiljna. Ne reci mi, molim te da ti je stalo, dok istovremeno provodiš sate i sate na internetu ili ispred televizora. Gospode, ima nas koji ti trebamo priznati: Ja nisam ono što bih trebao biti. Ne radim ono na šta sam pozvan. Ne nosim tvoje breme u srcu svome. Idem lakšim putem a želim biti srećan. Ali Bože, prava radost dolazi kroz patnju. Ništa telesno na ovom svetu ne može nam dati radost. Nikakav novac, nikakva kuća, apsolutno ništa materijalno ne može dati radost. Već samo ono što je od Duha Svetog rođeno u poslušnosti i vršenju Njegove volje. Sagradi duhovne zidove oko svoje porodice. Sagradi duhovne zidove oko svoga srca. Ojačaj ih i učvrsti da se možeš odupreti neprijatelju. Bože, to je ono za čime čeznemo.[4]

[1] A oni mi rekoše: Ostatak što osta od ropstva onde u zemlji, u velikoj je nevolji i sramoti, i zid je jerusalimski razvaljen i vrata su mu ognjem popaljena. A kad čuh te reči sedoh i plakah, i tužih nekoliko dana, i postih i molih se pred Bogom nebeskim. I rekoh: Oh Gospode Bože nebeski, Bože veliki i strašni, koji čuvaš zavet i milost onima koji Te ljube i drže Tvoje zapovesti. (Knjiga Nemijina 1,3-5)

[2] Zašto se ljudi uče kroz bol i stradanje, a ne kroz zadovoljstvo i sreću? Vrlo jednostavno, zato što zadovoljstvo i sreća navikavaju čoveka da se zadovoljava stvarima koje su date u ovome svetu, dok bol i stradanje podstiču čoveka da traga za mnogo dubljom srećom izvan granica ovoga sveta. Ja se sada nalazim u bolu i prizivam Ime Isusovo, ali ne da bih se nužno oslobodio tog bola, već da bi Isus, u Kome jedinome nadilazimo ovaj svet, bio sa mnom tokom ovoga bola, i da se Njegova volja ispuni u meni. Međutim, u zadovoljstvu ja Ga ne prizivam, jer zadovoljan sam onim što imam i mislim da mi ništa više i nije potrebno. (O. Serafim Rouz)

[3] Kada se dogodi obraćenje, proces otkrivenja se dešava na veoma jednostavan način: u nevolji ste, patite, a onda se nekako otvara drugi svet. Što ste više u patnji i teškoćama i što vam više očajnički treba Bog, to će On brže doći da vam pomogne, da vam pokaže Ko je On i pokaže vam izlaz. (O. Serafim Rouz)

[4] Zaista, zaista vam kažem da ćete vi zaplakati i zaridati, a svet će se radovati; i vi ćete žalosni biti, ali će se vaša žalost okrenuti na radost. Žena kad rađa trpi muku; jer dođe čas njen: ali kad rodi dete, više se ne opominje žalosti od radosti, jer se rodi čovek na svet. Tako i vi, dakle, imate sad žalost; ali ću vas opet videti, i radovaće se srce vaše, i vašu radost neće niko uzeti od vas; I u onaj dan nećete me pitati nizašta. Zaista, zaista vam kažem da šta god uzištete u Oca u ime moje, daće vam. (Jovan,16,20-23)

 

pravoslavni teolog Dragoljub Rikić
Izvor: https://izrailj.wordpress.com

. . .