Веселинка Стојковић

КЊИГЕ НАМ ЧУВАЈУ ИМЕ, И ПУТ

О књигама др Јована Љ. Јањића са завичајном тематиком 

Др Јован Љ. Јањић: „Над књигама и рукописима из завичаја“ – I, II, III, Народни универзитет, Врање, 2004, 2008, 2011; IV – рукопис, 2012.

Портрет проф. др Јована Љ. Јањића
(Никола В. Николић, сликар, Пирот, 1997)

Др Јован Љ. Јањић је рођен 2. јуна 1934. године у Ратају код Врања. Доктор је филолошких наука. Радио је на многим пословима у оквиру своје струке.

Објавио је тридесетак књига из области историје књижевности (посебно из усмене народне), из методике наставе српског језика, историје школства и етнологије и стотинак текстова у многим часописима и зборницима. Учествовао је на стручним и научним скуповима у земљи и иностранству. Живи у Врању.

Времена су наша, векови су вечност. Духовни блескови су светиљке, путомери и путокази садашњости, и опет садашњости, као што је сунце од јутра до вечери, и опет од јутра до вечери. Књига, слика, музичка варијација, архитектонско здање, величанство хумане и научне мисли – све што је племенито и оплемењује, трајно је, као вечност, и светло као светлост, зато је пут и путоказ човеку, нама. Можда нам је књига најближа, и јесте, јер је дело духа и његовога израза у језику који је свакодневица наша, свих, она најбоља, без обзира на време, место, час, и зато што је можемо имати у свакоме тренутку у рукама, и што је можемо узимати и натенане и хитро, како нам се већ наметне, што се можемо у њој и без журбе тражити и налазити као у разговору са својима, са пријатељем, са слободом, са животом. Да, то јесте судбина наша и у другим духовним пределима, на овај или онај начин, али све друго некако узмакне и кад се стапамо с њим, као музика, као слика, као висока грађевина, као облутак оваплоћене науке – нека су и с нама, као што и јесу. С књигом је друкчије, јер узраста у живом и вечном универзуму језичке природе света у којем непрекинуто и непривилеговано путујемо своје животе.

Реч је чудо. Све је чудо у чему смо и из чега смо, али речју узимамо свет, себе, и дајемо се у њој ти, ја, сви. Свуда, и свакога часа. Музичка нота, боја, облина какве куле, окрет у тангу, поетски живи часак – то су тренуци, блистави тренуци, цветови који заспу кад зађе сунце, светла када се погасе, и утихну звуци, затворе се очи; боје су наших живота без којих се не може. Али књига, свакакве врсте добра књига, све тô је у овој или оној снази, и земља је и сунце и вода и ваздух, јер – реч је. И стаменије сведочанство је времена, и стаменији, можда главни пут у даље. И јесте, писмо јесте, свако, али ово из којега слика речи и света из њих бива, најпре. Prima људски траг је.

Преда мном су три књиге „Над књигама и рукописима из завичаја“ др Јована Љ. Јањића: из 2004, 2008, 2010, и четврта, у рукопису, из 2012.[1]

Прочитах трећу, па се вратих на прву и другу, заинтересовано и по други пут, и приљежније. Сада ме четврта књига враћа на све три објављене.

И шта нађох у њима? – суму културно-просветно-историјских дешавања на овоме нашем подручју, у нашем Врању и околини, завичају нашем, или подстакнутих њиме садашњим и прошлим, нађох збирку разноврсних духовнo-интелектуалних интересовања у језику из језика отелотворених, са далекозорним одјецима који јесу већ и који ће доћи; дакле, књигу у три овећа тома нађох, и у четвртом, која ће у јединству сачувати духовне трагове једнога – нашега времена – у сајединству са прошлошћу и будућношћу којој ће духовне подстицати покрете, као што већ и данас чини.

О књигама др Јована Јањића зна се са њиховог представљања, из медија, из стручне литературе. Најновија, трећа књига „Над књигама и рукописима из завичаја“ професора Јањића, мени је била повод да се вратим на претходне две књиге и осврнем се и на раније његово стваралаштво. А све три књиге прочитах као добра, издашна лектира што се чита, успут задржавајући се на појединим нарочито занимљивим местима, и као на одмориштима на каквом пределном путовању. Тако би и са четвртом књигом.

Неуморни прегалац у просвети и култури уопште, професор Јањић се у свом радном веку бавио школским и стручним питањима наставе српског језика као практичар, директан учесник у школи и настави, касније и као просветни саветник за језик и књижевност. После пензионисања, окреће се обради завичајне проблематике. Пише монографију школе у Ратају (1999) у којој је и сам учио и био учитељ – наставник српског језика, монографију школе у Доњем Стајевцу – једне од најстаријих школа у Србији (2000), пише монографију свога родног села Ратаја (2003), монографију Народног универзитета у Врању (2005, коауторство са проф. Небојшом Величковићем). Пише о народним лирским песмама врањскога краја сабраним његовом руком у збирку „Огрејала месечина“ (1997). Дуго припрема, полетарски – делом је, теоријски, даје и у другој својој књизи „Над књигама и рукописима из завичаја“ (2008) и, године 2010, објављује „Диференцијалну граматику у настави српског језика на дијалекатским подручјима“. Потом (2011), из штампе излази трећи том књиге „Над књигама и рукописима из завичаја“ др Јована Љ. Јањића и „Књига о књигама/ Библиографија Народног универзитета“ (коауторство са проф. Небојшом Величковићем).

„Вичан перу и техници научног рада, а уз то и као веома добар и искусан методичар, дидактичар и педагог, др Јован Јањић је, располажући свим потребним знањима и као дијалектолог и као лингвист уопште, остварио дело од несумњивог значаја и применљивости, од велике стручне и – нарочито – методичке вредности, које ће заживети у наставној пракси и бити подстрек за писање нових диференцијалних граматика, тако потребних, драгоцених, неопходних…“, каже др Љубиша Рајковић Кожељац, рецензент „Диференцијалне граматике“.

O књизи „Диференцијална граматика у настави српског језика на дијалекатским подручјима“, проф. др Драгољуб Збиљић, лингвист, и велики борац за очување нашега писма – наше ћирилице и нашега језика, пише:

„Kњига др Јована Љ. Јањића ‘Диференцијална граматика у настави српског језика на дијалекатским подручјима’ дело је врсног стручњака за језик, зналца  из методичке обраде тема, темељног и озбиљног научника који познаје путеве преношења знања ученицима, практичара и човека који све ради на примеру. У том смислу, ова књига је и теоријско и практично дело. (…) Ова књига је, по нашем мишљењу, путоказ како у томе ваља радити и да би се српски језик и српски народ објединили што је више могуће у језичком и културно-цивилизацијском погледу. Ово је корисно и може да послужи као уџбеник и за ђаке и за наставнике. Као незаобилазан приручник, без сумње.

(…) Јањић је један од првих међу Србима који се овим питањем целовито и озбиљно бавио и чији су предлози решења сасвим прихватљиви и корисни, чак често и једино могући и успешни. Озбиљност и заснованост гледишта овог језичкометодичког стручњака уздижу га у мали број оних којима се у томе може веровати и по чијим се решењима може учити и постићи добри резултати у настави српског језика у свим срединама где се граматика говора разликује од стандардне граматике нашег језика“.[2]

Дакле, професор Јањић се последњих година усредсређује на завичајну тематику. Овој врсти књига професора Јањића припада и четворокњижје – „Над књигама и рукописима из завичаја“. То су књиге о књигама и рукописима (припремљеним за објављивање) са завичајним темама, о књигама аутора из врањске средине из последњих година или и ранијих (до којих се данас тешко долази), и о књигама аутора из других средина а које се тичу врањскога духовнога подручја. То су књиге о књигама и рукописима из области историографије, језика, школства, уметничке усмене и писане поезије и прозе, о којима професор Јањић пише критички, вреднујући их и оцењујући њихов значај за нашу средину, за упознавање наше прошлости, наших корена, за очување нашег идентитета вековима грађеног на овим просторима. Ове књиге у садржају имају и низ питања из области језика, књижевности и методике наставе српског језика којима се аутор лично бавио. Обухватају и разговоре представника медија са аутором поводом књига. На крају треће књиге је и богат библиографски преглед рада др Јована Љ. Јањића.

Иако наизглед разнородна, грађа коју др Јован Јањић обрађује дата је у тематским целинама у све три, односно, четири књиге:

            О народном (усменом) песништву

            Из ауторске (писане) књижевности

            Књиге – старе и нове

            Лингвистички текстови

            Из историје школства и методичко-наставне праксе

            Из прошлости Врања и околине

            Беседе, разговори и интервјуи о књигама

            Биографије и библиографије.

У првој књизи „Над књигама и рукописима из завичаја“ објављено је 25, у другој 34, у трећој 17 прилога.  Укупно их је 76 на око 700 страна.

У рукописној четвртој књизи је десетак текстова: о књигама др Јована Хаџивасиљевића, Ристе Т. Николића и неких данашњих стваралаца, о литерарном стваралаштву ученика Врањске гимназије до Другог светског рата, о врањском крају уочи балканских ратова и Кумановске битке и др.

Професор Јањић је писао о четири романа и другим прозним књигама, о осам збирки песама, о пет монографија школа и насеља, о шест докторских дисертација и магистарских радњи, о четири књиге из историје Врања и околине, затим о књигама из области методичке и наставне праксе, о другим књигама.

Око 30 аутора, чијим се књигама и рукописима бавио професор Јањић, нашло се у овим књигама: из ранијих времена – др Јован Хаџивасиљевић, Риста Т. Николић, Хаџи Тодор Димитријевић, Татомир Вукановић и други; из новијих – др Љубиша Рајковић, Бранислав Михајловић, мр Слободан Симоновић, мр Јован Стојковић, др Радул Марковић, др Бора Првуловић, Велимир Булатовић и други.

Илустрације ради, ево неколико занимљивих момената из треће и друге књиге  професора Јањића:

1. „Песме борбе“, збирка родољубивих песама објављена у Врању ратне 1944. године – књ. III, стр. 30;

2. „Беседе о Ани“, рукопис збирке интимних и других песама младог песника, гимназијалца Драгана Ђунде, 2008. – књ. III, стр. 51;

3. „О успону и паду једне ратајско-врањске породице“ – књ. III, стр. 73;

4. „Баџовићи – Срби из Македоније, учитељи у врањским школама“, књ. II, стр. 149.

1. „Песме борбе“ је збирка од 52 песме на српском, једне на руском и једне на бугарском језику. Уз народне наше песме, дате су родољубиве песме наших познатих песника – Шантића, Мажуранића, али и песме у то доба савремених песника – Јована Поповића, Танасија Младеновића, Бранка Ћопића, Скендера Куленовића и других.

„Збирка је значајна“, каже професор Јањић, „и због тога што сведочи о књижевном интересовању и књижевном животу у нашој средини у то време, што пружа податке о рецепцији појединих књижевних дела, о томе шта је онда било актуелно, па, посредно, што говори о публици, о читаоцима којима је била намењена, о њиховом очeкивању од поезије.

Ова збирка борбених песама, с обзиром на тренутак у коме се појавила, а то је време када се воде битке за коначно ослобођење Србије, с обзиром на избор текстова који је тако зналачки извршен, са осећањем за трајне естетске и идејне вредности – служи на част састављачу, нажалост непотписаном, и издавачу – Агитпропу Окружног народноослободилачког одбора Врање, служи на част нашој средини“.

2. „Беседе о Ани“, рукопис талентованог младог човека, Драгана Ђунде, који је већ имао књижевна признања и награде, у оквиру је праћења и стваралачких подстицања младих људи професора Јањића. Младом песнику професор Јањић помаже у приређивању књиге и пише о њој врло афирмативно:

„И, тако, закључићемо, у збирци ‘Беседе о Ани’, из стиха у стих, из песме у песму, тече искрена исповест лирског субјекта, очито адолесцента, нижу се вешто нијансиране слике његовог, стално променљивог расположења, његових љубавних надања и очекивања, али и колебања и разочарења. Ту су и његова реаговања на друштвене и егзистенцијалне околности у којима је његов народ. Све је то дато, посебно подвлачимо, уметнички уверљиво – баш као што чине и поете зрелих година и  богатијег животног искуства“.

3. Када је најужи завичај у питању, проф. Јањић је, што је и разумљиво, и треба да је тако, у својим књигама најтоплије окренут његовом животу, целокупном – социјалном, привредном, историјском, духовном.

„Ратаје као равничарско село поред Јужне Мораве, а уз то у близини Врања, после ослобођења од Турака имало је убрзани привредни развој. Нарочито су се по економској снази истицале неколике породице.

Илустративан пример за то је“, бележи професор Јањић, „породица Зафира (Заке) Николића (1854–1926), угледног и имућног Ратајчанина, и Кипре (Ћипре) Милановић (1855–1955) из дубничког рода. (…) У то време биле су врло честе женидбене и удадбене везе између Дубнице и Ратаја као два највећа, такорећи, приградска села у општини Врање. (…) Поред тога што је стекла завидно материјално богатство“ (имали су велике поседе и у Врању, касније живе у Врању), „ова породица могла је да се подичи образовањем своје деце.

Ћипра и Зафир су имали четворо деце: кћер Сафку и синове Душана, Сретена и Милана. Двојицу синова, Сретена и Милана, сељачића из Ратаја, где су завршили основну школу, упућује на школовање у Европу (и данас тако пожељну средину за ‘едукацију’), разуме се, пошто су завршили гимназијско образовање у Србији. Душана остављају на селу да се бави земљорадњом и одржава имање, а кћер Савку удају за учитеља у Ратају“.

Синови им у Прагу (почетак XX века, тешко време за нашу Србију) завршавају медицину – др Сретен З. Николић и др Милан З. Николић,[3] у Београду – два унука – др Александар Ј. Поповић (од ћерке), и др Драгослав М. Николић (од сина). „Анатомски атлас“ им је заједнички уџбеник. Били су истакнути лекари у више места у Србији и Босни и Херцеговини, и у Врању и Врањској Бањи. Проживели су са својим народом и ратне недаће свога времена. Данас су потомци породице Заке Николића и у беломе свету.[4]

Др Драгослав М. Николић пише из Холандије:

Поштовани г-дине Јањићу,

Пореклом сам Ратајчанин, од породице Зафира Заке Николића, његов унук од сина Милана, рођеног брата од др Сретена. Ваш сам вршњак, рођен сам 1934. у далеком Травнику (Б и Х). Крајем марта о. г. боравио сам у Врању, после велике паузе од много година, да са сином (42 год.) обиђем породично гробље наших предака и село Ратаје – родно место мог оца Милана.

На геокартама Југославије или уже Србије, понуђеним путницима у књижарама или киосцима, нигде Ратаје није обележено. На излазу (или улазу са друге стране!) постоји једна велика табла, од насилника савијена и са неколико преосталих слова – Ратаје.

У Месној канцеларији у Ратају имали смо врло пријатан сусрет са шефом Светиславом Тасићем. Са огромним изненађењем чули смо од њега да о Ратају постоји Ваша књига, монографија Ратаје у матици времена.[5] Књига од ништа мање него 315 страна, превазилази сва моја очекивања. Са великим задовољством прочитао сам је, рекао бих, „у једном даху“.

Желим да Вам искрено честитам на овом великом пионирском раду. Ви сте нека врста нашега Вука Караџића ХХ века. У потпуности прихватам све што је написано у предговору и поговору ове заиста величанствене монографије, која са много динамике и пластичности даје једну слику прохујалог времена.

У књизи има доста података из живота моје породице у целини и посебно о појединим члановима. Свакако, највише о деда Зафиру – Заки  који је ушао и у легенду и у анегдоте Ратаја, и нешто касније и Врања. Ако икада пишете допуне књиге или књига доживи друго издање (с обзиром на врло мали тираж – 500 комада првог издања)… Ротердам, 3. април 2005. Д. М. Николић, анестезиолог, Георг Хегелстр 5, 3076 РЕ Ротердам, Холандија[6]

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: КЊИГЕ НАМ ЧУВАЈУ ИМЕ: И ПУТ.

Да додамо, из књиге II „Над књигама и рукописима из завичаја“ професора Јањића, поглавље прво, из текста „Портрет Боре Станковића сликан утисцима посетилаца његове родне куће“, стр. 30:

„Закључујући осврт на ову доиста специфичну књигу, навешћемо исказ (обећање) једног посетиоца родне куће великог Врањанца: ‘Пре ове посете, прочитао сам Нечисту крв. И Коштану. После ње, прочитаћу сва Борина дела’“ (Горан Милијић, децембар 1982).[7]

4. Везано за Ратаје, али и Врање и шире подручје Пчињског округа, посебно су занимљива истраживања у области школства, што је опет разумљиво, с обзиром на струку професора Јањића и радни његов век.

Прилог о учитељима из битољске области и у нашем крају, у Врању, и у Ратају, привлачи пажњу и из разлога што су ђаци једнога од Баџовића –  Кузмана Баџовића, били и др Сретен и др Милан З. Николић.

„Видан траг у школама у Врању и врањском крају, које су отваране одмах после ослобођења од Турака, оставили су учитељи браћа Баџовићи – Деспот, Ђорђе и Кузман“ (школовани у Србији, у Београду) „и, вероватно, судећи према презимену, њихов сродник Никола Баџовић.

(…) Кузман Баџовић ће у Врању и селима око Врања, са својом супругом Јеленом – Ленком Баџовић, која је једно време водила женску основну школу у Врању, учитељевати више од двадесет година. (…) И у школи у Ратају, једној од првоотворених сеоских школа после ослобођења, у коју Баџовић долази као учитељ са великим педагошким искуством, развија богату школску и ваншколску делатност. Сигурно је и он заслужан што више његових ђака креће на даље школовање. Неки од њих, за прилике оног времена неуобичајено, студирају медицинске науке у Прагу, и враћају се у свој крај као лекари. (…)

 Учитељ Баџовић оставио је дубок траг у Ратају и као сарадник чувеног врањског научника Ристе Т. Николића, за чију књигу ‘Врањска Пчиња у сливу Јужне Мораве’, која је писана по упутству Јована Цвијића, сажето, на 2, односно 3 странице, даје историјско-географски и етнографски приказ села Ратаја на почетку XX века“.

Кузман Баџовић је у Ратају и пензионисан. Нажалост, дошла су убрзо тешка времена. Кузман Баџовић се, пошто су Бугари дошли у Врање, неће вратити из Софије куда је одведен 1915. године.

И тако редом у сва четири тома: иду низови разнородних књижевно-научних узимања и сагледавања, описивања, приказивања и вредновања у оквирима завичајним и општим, са подстицајем за још приступа, анализа и оцена.

„Над књигама и рукописима из завичаја“ др Јована Љ. Јањића – у тетраптиху књижном изречена садашњица духовнога бића нашега завичаја, али и лево и десно од ње – стваралачко-литерарног импулса и живота, научно-књижевног и научно-језичког и језичког, методичко-школског, просветарског сада и јуче, научно-историјског – има снагу будућности не само што је реч у тој судбини, судбини књиге. „Над књигама и рукописима из завичаја“ I, II, III, IV с временом, и сада је има, биће са снагом добре књиге и доброг документа духовнога живота нашега у једној од најосетљивијих области нашега постојања, биће то књига, и јесте, не само завичајних вредности.

Овај део Србије, дакле, наш крај, са Врањем својим у својем средишту, у духовној својој легитимацији добија још једну одредницу: „Над књигама и рукописима из завичаја“ др Јована Љ. Јањића.

Децембар 2012.

Врање