Веселинка Стојковић

Божја брада и Липовачка улица Светозара Стојковића

  

Светозар Стојковић: „'Божја брада’ и друге приче“ – рукопис.

Кључне речи:

Светозар Стојковић, Доње Бријање, мајка, отац, завичај, Лесковац, Учитељска школа у Алексинцу, Катун, Србија, школство, школа, село, град, Планина, жито, жетеоци, цвеће, Пуста река, мост, Божја брада, Граде и Лоцка, Вида Масларка, Горешњак, Липовачка улица, Алексинац, други завичај, слава, комшија Жика, кум, дилижанса, Дилижанска улица, приче,  Јелисавета – Јелка Красић Стојковић, сликар, Ђурђевдан, „Младе снаше Ђурђевданке“, Светозар Стојковић: „Трагови у времену – Споменица Учитељске школе у Алексинцу (1950–1955)“.

 

Светозар Стојковић, Алексинац, 23. фебруар 2013.

Светозар Стојковић, Алексинац, 23. фебруар 2013.

Светозар Стојковић је рођен 1937. године у пусторечком селу Доњем Бријању, општина Лесковац.

Завршио је Учитељску школу у Алексинцу 1955. године, ВПШ у Нишу на групи за Српскохрватски језик и књижевност 1967, и Филозофски факултет у Скопљу на групи Историја књижевности народа СФРЈ са српскохрватским језиком 1973.  Године 1977. стекао је Први степен специјализације на Филолошком факултету у Београду.

Радио је као учитељ, као наставник српског језика у основној школи, био је директор Основне школе у Катуну код Алексинца, био је секретар Педагошке академије у Алексинцу.[1]

„Завршавам радни век у Алексинцу у мојој некадашњој Учитељској школи која ми је пружила моћно оружје (образовање и радне навике) којим сам савлађивао многе препреке на животном путу“, каже у својој биографији Светозар Стојковић.[2]

Живи у својој породичној кући у Алексинцу. Пише, лекторише и рецензира књиге, бави се питањем језика, прати новине у настави српског језика и књижевности.[3]

Дешава се да вам у руке дође текст који вам заокупи пажњу и кад није сасвим готов, тек записан текст, „стављен на хартију“, како се то каже. Такав је случај са овом руковети од девет прича Светозара Стојковића, под занимљивим насловом „'Божја брада’ и друге приче“. Без предаха читате, а људи, слике и догађаји нижу вам се живо пред очима, животни пут на којем се нашао аутор са својим пером отвара се и за ваше неко стварање. Светозар Стојковић умешно оживљава измакло време о којем прича, а новом додаје патину времена.

Наслови прича већ побуђују пажњу:

1. Божја брада

2. Страдање сеоског попа

3. Самовилке

4. Липовачка улица

5. Неуспела акција

6. Држава ми окрену леђа

7. Број

8. Брв

9. Члан породичног домаћинства.

Све су приче жива људска стварност.

Прве три приче су из живота села, остале из градске средине, мада је и у њима село присутно, као што је и град у првим причама. Све су из најближег окружења ауторовог из младости и пуних година, што је и први услов њихових животности, али су приче и сваког села и сваког града. Широк су захват живота, свакодневице, и духовно трајног и духовно променљивог у простору и времену, а без граница простора и граница времена.

Светозар Стојковић уме да поведе читаоца и да га до краја лако и спретно води кроз пределе животне. Тако је већ са првом причом, „Божјом брадом“.

Прича од самог почетка тече живо. Све се десило у родном ауторовом селу, аутор је само записао причу. Записао је тужну судбину љубави двоје младих људи, Лоцке и Градета – како су их од милоште од детињства звали.

„Те године прошао је чувени сабор у Придворици[4] на Горешњак[5] са доста узбуђења. Изненадни догађај са овог сабора узбудио је село. ‘Граде се синóћ оженио. Довéо је девóјку из Горњи Дренóвац.’[6] Ову вест је протурала по сокацима и скуповима Вида Масларка.“

Одмах и сазнајемо зашто је Градетова женидба толико узнемирила село:

„Лоцка и Граде су били млади пар – момак и девојка – чија је љубав изазивала поштовање у селу. Та њихова љубавна веза трајала је четири године. Сви су очекивали да ће се завршити браком. А ето како се завршила“.

Прича о несрећној љубави тек сада почиње од свог почетка.

Аутор нас узима под своје и води кроз причу над којом на крају дуго остајемо замишљени… Људски живот је саздан од искушења, и грешака и грехова, у младости, али и касније, тоњења потоњих често, устајања, лутања, усправљања, до самога конца. Од жеља и нада и чежњи за великом срећом је живот наш. А она, велика срећа, и кад дође, често, и увек, изгори већ са првим жаром; ако и потраје, опет је снађе нека мука.

Причу о несрећној судбини једне младости у типичној сеоској средини као да не прича аутор, него само село, на челу са Видом Масларком, која све види и све зна, и свуда стиже да каже и што види и што зна, на начин какав је својствен људима од нарочитог умећа за замешатељства у туђим животима, јер се у својима нису нашли. А радозналом свету су и потребни такви људи, јер је и он у мукама овим или оним – Није, дакле, само код мене црно, има и црњег. Вида Масларка је (надимак је срастао с именом, а и име и надимак су занимљиви) друштвена неопходност, или друштвена датост, и сеоска и градска, мада данас, у интернет цивилизацији, и није. Вида привлачи и бистрином и себи својственом бригом за село, колико нас и плаши својим свезнањем и својом свудаприсутношћу, својим утицајем на појединце и читаву средину, овде – на читаво село.

Лоцка и Граде, чинило се, нашли су се. Два срца су узлетала – узлетела у срећу. У високу срећу.

Аутор савршено ваја своје ликове:

„Био је шкрт на речима, али је поседовао раскошан таленат за фудбал и песму. Кад Граде запева, престајао би сваки разговор. Сви би слушали те дивне мелодијске прелазе. Дошавши у село“ (за време зимског распуста и није се враћао – био је земунски ђак), „заљубио се у Лоцку, којој момци из села нису могли ни да приђу из познатог младалачког страха. Она се држала гордо, осмехивала се ретко, а елеганцијом у ходу изазивала је уздахе многих“.

Али, али… Велике среће посрну, посрћу, руше се. Или су наизглед само велике… колико да боле и изгоре живот.

Можда је Божја брада Лоцки одредила судбину, њена лепота и људска завист, завист богова, или што друго – село ће нагађати, неће бити сигурно шта је истина у целој причи, али ће прича о лепоти остати. Њеној, Лоцкиној лепоти, Градетовој, о лепоти њихове љубави и изненадног њеног краја. Наук девојкама и  момцима. Прича о Божјој бради.

Божја брада је, иначе, леп обичај у многим српским селима на крају жетве, који се већ губи, који се изгубио. (А што се не би и вратио, драги читаоче?)

Божја брада је „венац од последњег струка жита са цвећем“ који се плете последњег дана жетве и који најлепша девојка, по обичају, носи у село, до куће на чијем се имању радило. По њој је, по Божјој бради, и цео жетвени обичај добио име: Божја брада. Срећница треба венац да окачи на улазу у кућу, уз врата, или да га преда домаћину па да он то учини. Божја брада од демона чува кућу, село, амбаре и поља. До самога краја овог занимљивог обичаја, девојка иде поиздаље од других жетелаца који се весело уз пошалицу и песму враћају кући, иде и странпутицом, и ћути. Бежи од задиркивања, а њих има. Проговори ли, десиће се несрећа.

Последњи је дан „жетве у Планини“.[7] Најлепша девојка ове године је Лоцка. Она носи Божју браду, она је та изабраница: „Она пољуби руку најстаријој жетварки, предаде свој срп и прими Божју браду“. А пут је дугачак.

Јелисавета Красић – Стојковић, Младе снаше Ђурђевданке, уље на платну, 51x41, 1974. Мотив из Д. Бријања, 1973.

Јелисавета Красић – Стојковић, Младе снаше Ђурђевданке, уље на платну, 51×41, 1974. Мотив из Д. Бријања, 1973.

Лоцка је, међутим, проговорила. На самом домаку куће. „Кад прођоше мост, налете на њих Вида Масларка“, и би што би.

Занемео је и мост који спаја две обале Пусте реке[8] и две обале лепог равног села[9] у самом његовом срцу, иако се нагледао варљивости овога света. Таман је претурио преко својих леђа веселе жетеоце и лепотицу Лоцку с њима и Божјом брадом у њеним рукама, сручио се с неба туч чије ће се последице убрзо сазнати: „на Горешњак“, који пада одмах после жетве.

Вида ређа новости из села, и додаје: „Лоцки, кажу, Граде купил минђýше“.

„Што причаш, који Граде! Мене је тетка Зора из Лесковáц купила минђýше“. Није Лоцка могла да прећути, десило се, излетело јој. И то јој се осветило, то што је проговорила срушило јој срећу, мислила је.

„Стигавши кући, она се најпре прекрсти, затим пољуби Божју браду и окачи је на зид куће, одмах уз врата.“ Њихово жито се последње жело, њихова кућа је те године била домаћин, њена мајка и она. Отац јој је био умро. Урадила је све што треба и како треба, међутим… међутим…

„Пред зору се некако успавала и сањала неку велику воду из које никако да се извуче, па неку грану која јој стално измиче из руку, и Виду Масларку како стоји на обали и смеје јој се.“

Стигао је и гром од кога је занемела, који је угасио сва светла: „Граде се оженио другом“…

„То је због Божје браде, нисам смела да проговорим, то је Божја казна“…

Било је нагађања оваквих и онаквих, читаво се село подигло у неверици, у питањима, у објашњењима, у речима.

Бог не даје све одједном: „'Лепота и срећа не другýју’, присетила се Лоцкина мајка речи учитеља кад им је у школи читао, а затим објашњавао, народну песму ‘Женидба Милића Барјактара'“.

Лоцка је пала, срушила се, рушила. Само топла а железна рука је могла да јој помогне да се избатрга из мрака у који је упадала, упала. Те руке често нема кад је најпотребнија, или је ова прва посве слабашна да и не може да се ухвати за њу, да се задржи у њој. Другарица Верка је крај ње, Лоцке, мајка, и други су ту, – Лоцки – нема спаса.

Несрећа је несрећа. И кад је закопана тајна. И кад је прекрије велика срећа. А Граде је сазнао за њу. А ко зна како је све и било…

Лоцка је, боравећи код тетке у граду, упознала младића који се поиграо са њеном младошћу, њеним заносом, њеном наивношћу. Цена младе искре, узавреле младе радости, устрептале светлости, биће висока.

Али, зар Вишњи, кад младост залута, па се опорави, попридигне и подигне, опет пронађе, као Лоцка што се пронашла у срећи са Градетом, зар Вишњи није у стању да је одржи на путу живота? Или, зар није одмах могао да је усмери, Лоцку да усмери, ако је већ није сачувао у седамнаестој њеној години – на пут који не би био трагично фаталан по њу? И зашто оштро видљивима чини посртања нежног женског бића, и мрви га често до праха, и горе и теже, а мушкима и опрашта?…

Како ли је тешко човеку кад се суочи са извргнутом срећом… са изгубљеном надом, одмандаљеном тугом… Колико ли је страшан бол у младом и крхком женском срцу кад се суноврати према бездану?…

„Почело се шушкати о њеном трагичном крају.“

Вида „ју је, најзад, пронашла на Црквишту[10] где бере шумско цвеће, плете венце, избегава људе и смеје се некако нездраво“. Али је оћутала, није се изрекла, само је она знала зашто.

Ћутао је и Граде. Да ли се поновила прича, само сада са друкчијим крајем – „Кад је у Придворици на Горешњак спазио једно весело девојче како се заносно кикоће, он заборави на Лоцку и поведе је кући“?

„А ја сам у кругу болнице у Горњој Топоници[11] видео Лоцку, али јој се нисам јавио“, каже аутор. „Нека јој ова прича буде молба за опроштај и порука да сам њен бол осетио и разумео.“ То је крај приче.

Тужне су многе уредбе овога света. Лоцка је туга велика, вечна. Божја брада није сачувала од демона њену срећу.

 

Божја брада је стожер у причи. Са вишеструком је симболиком, а прва је да нам је живот схематично дат упркос и слободи која нам је понуђена, у којој се често не снађемо. Божја брада је и истурени симбол кад-тад-се-проговори, демони не мирују.

Варка је наша срећа. Увезана чврсто у црвене конце, од зрелога класја које у дну венца тешко пада у облику Божје браде (отуда и име; у неким селима је само слика Божје браде), и од цвећа, од сунца и боја, и радости због великог посла хлеба који се приводи крају, и Божја брада је варка. Биће хлеба ове године, догодине све испочетка. Тако је са целим Животом. Из варке у варку.

Да ли је и наш земаљски крај варка?

 

Божја брада – наш леп обичај на крају жетве, сеоска здруженост у послу и у забави, сеоска заокругљена топлина, али и зла коб која се надвила над селом, не остављају читаоца равнодушним.

И прича „Број“ из другог приповедног круга води читаоца у село, из нових разлога, али с љубављу опет, и присенком бола. Са приповедачем и он стиже у село које је изненада оживело, које се обрадовало, које се обогатило новим сељанима, новом породицом, децом. А досељењу Грујине породице из града највише се обрадовала учитељица: школа се неће угасити! добија још два, односно, три ђака.

Ни овде читалац није равнодушан. Прима радост села, радост учитељице, радост школе као своју, и грумен бола. Као аутор приче који је дуге просветне године провео у селима широм Србије. Којих све мање има, у којима данас туга врх кровова седи.

 

Шеста прича – „Држава ми окрену леђа“, тематски, уједињује село и град. Муке су исте и у селу и у граду: евро је на царском престолу. Без евра – ни у болницу. Једино што из села мора да се има пара и за пут до града и натраг, и много времена – за први, други, пети, дванаести одлазак, ако је каква операција потребна, и нешто сналажљивости можда и за посредника – мост до лекара, сем ако се не наиђе у прави час и на правог лекара. Ако није тако, остаје ти да чекаш судњи дан скрштених руку.

А тешко држави која свом човеку окреће леђа. Тешко и човеку кад изгуби привилегије на које је навикао.

Јелисавета Красић – Стојковић, На бунару у Катуну, Алексинац, темпера на иверици, 50x35, 1973.

Јелисавета Красић – Стојковић, На бунару у Катуну, Алексинац, темпера на иверици, 50×35, 1973.

 

„Липовачка улица“ припада другом кругу прича. У граду смо, у Алексинцу. У приповедачевом граду и приповедачевој улици. Остављамо његово родно село и сва села у потесу Лесковац–Ниш–Алексинац, сва села у којима је провео радни век Светозар Стојковић, јер смо, читајући приче о селу, завирили у свако од њих.

Време слава је. Сећања на претке. Предаха од свакодневице, од монотоније. Свечани тренутак. Породични. Родбинско дружење. Подсећање на детињство, на славе у родитељском дому. На село. Пријатељско окупљање.

А пријатељима, још ако су из исте улице, пружа се прилика и да понеки посао заврше. Додуше, посао или тема за причу се наметнула на самој слави код Жике у Липовачкој улици. Тако и бива на славама.

„Дошао млади кум на славу код нашег комшије Жике и пожалио се како је једва пронашао нашу Липовачку улицу. Табле са натписом на почетку улице нема, а нико у граду или не зна или неће да каже.“

То ће бити добродошао повод, па ће њено име – Липовачко – какве ли срећне улице! – те славске вечери код Жике бити главна тема за разговор. Како и не би, кад у срцу свом улица има прича и прича. Преметаће се у Уметничка улица – јер има много уметника, сликара посебно, писаца, и тако даље, у Улица мотодром – „Нашом улицом јуре мотори као да су на некој трци“, и тако даље, у Удовичка улица – јер има много удовица – и тако даље, и тако даље. Прича је текла у хукту, много имена је улица могла да понесе, али је остала што је била – Липовачка. Јер шта би они с личним документима, колико би се посла и пара и времена отворило ако би добила ново име? – поставило се питање.

„Улице у нашем граду су добијале називе према значајним личностима или догађајима из историје. Наша улица носи необичан назив – Липовачка. Нико поуздано не зна да каже зашто је добила тај назив. Мени је њен назив био симпатичан, јер ме је подсећао на моју мајку која је за извесног Драгутина из Липовице[12] говорила: ‘Довукла се онáј липовачка клечка’ – кад је долазио да тражи порез од мог оца за продату њиву.

Људима са стране је тешко објаснити њен положај јер има три кривине од моста до њеног правца. А када кажемо да је у Палилули,[13] тек тада настаје забуна јер је Палилула веома пространа.

Како је већина гостију на слави била из наше улице, свако се осећао позваним да каже коју реч о називу наше улице, поготову кад алкохол почне да струји и делује, а језик се одвеже.

Ја сам саопштио податак да је 1975. године нашом улицом ишао од куће до куће уметник Петровић Буца, носио некакав списак и са потписом тражио нашу сагласност да се промени назив наше улице и да се зове Дилижанска. Ја сам се управо те године доселио, и било ми је свеједно како ће се звати. Битно је да се изгради и да не газимо блато. Потписао сам се на том списку, али сам га ипак приупитао за име Дилижанска. Он ми је објаснио да је то њен првобитан назив у знак сећања на пролазак дилижансе кроз Алексинац у 19. веку. ‘И данас’, рекао ми је, ‘постоји табла са тим називом’. Како је прошла та његова акција и мој потпис, најбоље се види по томе што је наша улица и даље задржала овај садашњи назив.“

Али, ма колико дугачке, приче имају и крај. Домаћин Жика ће домаћински и славски окончати дугу расправу о имену улице:

„Чујте, људи! Дај да ми попијемо за срећу и здравље нâс и наше деце. Оставите ту тему. Нека остане назив Липовачка улица, шта смета. Кратко је име наше улице, а ако треба, посадићемо и липе. Живели!“

Славе су лепо време за здравице и приче, не само што нам чувају корене, традицију, родбинске везе, пријатеље. А оваква окупљања у улици имају и нешто више: срце: Липовачка улица има срце. Има и три липе.

(А лепо јој је и прво име, драги читаоче, Дилижанска, па би можда могла с једнога свога краја да буде Дилижанска, с другога Липовачка. И обрнуто. Ето теме за нови разговор у Липовачкој! – Понекад би се могла прозвати и другим именом, само да јој се липовачко име увек врати у прави час. Због Липовице, или липа, или њених станара, свеједно. А ако би се домаћин или који гост поприупитао мало више за дилижансу кроз Алексинац, е, онда би прича потрајала можда и трећег дана славе. Алексиначко-палилилуска Липовачка би тек тада горела. Не би јој био довољан ватрогасац Жика…)

Чињеница која остаје после приче, али и на крају свих прича ове живе руковети прича – на крају целе руковети прича, то је да је свет наших мисли и наших душевних стања разноврстан и широк колико и узак, и велики наших накана колико и наше ограничености. Живот је танак за све наша очекивања и све наше вере и наше усхитне потребе и наше вечности. Али је Живот.

И тако редом – прича за причом о животу који је вечан а није, који нам измиче сваким даном, а заборављамо да је тако – и добро је да је тако, иако не увек, – борећи се за данас, за сутра, за доброг сапутника, породицу, дом, за добар сто, договор и разговор, са годинама и за здравље, за дан. За улицу и село и град и државу и сав свет.

Организација прича, њихов ток, вајање ликова, завршни моменат, све је склопљено тако, да се нит читања и пажње не кида; до краја се остаје у причи и целој свези прича – у средишњем њиховом плетиву и целокупном садржају.

Приче Светозара Тозе Стојковића су факат једног времена – садржајем, језиком, својом душом, идејом, ширином, захватом. Занимљивост прича и значај њихов је и у томе што ће сачувати и стари говорни идиом села: Доњег Бријања – општина Лесковац, Врела – општина Ниш, алексиначких села, и говорни идиом града: Алексинца, Ниша, па и Лесковца – друге половине XX и с прага новога века.

Од Божје браде до Липовачке улице Светозара Стојковића је пола века.

Јелисавета Красић – Стојковић, Долина на Рујевици, уље на платну, 2005.

Јелисавета Красић – Стојковић, Долина на Рујевици, уље на платну, 2005.

„Заврших читање рукописа. Са занимањем, заиста, прочитах приче. И зато што се сретох са познатим и драгим ми људима у њима, и селом и улицом и градом које чувам у срцу. Хвала Вам за то задовољство.

У садржају прича је Ваша љубав према човеку, занимање за његове, наоко, и ситне а велике животне питалице и недоумице, и довијања да се кроз живот иде с вером у бољи дан од раздањеног. То је добро, та светлост, коју Ви видите, која је на путу људском и кад тамни. Ваше приче осветљавају душу, и када се побуни…“, написах у писамцу аутору.

Додајем: Драг светлосни сноп је и из танке и топле и меке хуморне линије, и кад је критичка, а често је, која прати причу и целу руковет. Али туга из „Божје браде“ је тешка.

 

Липовачку улицу у Алексинцу прођох недавне године, с моста и према мосту, кад боравих у граду поводом славе песникâ у Центру за културу и уметност. Остаде и са ње једна прича. Понесох и корен расцветале црвено-беле петуније, дар младе жене из Центра. Она ће се сетити ако буде ово прочитала. Петунија је тога лета била леп украс у мојој башти.

Прођох и мост преко Пусте доњобријањске реке, задржавајући се на тргу на који силази с десне своје стране, остављајући за собом неколико махала и Планину иза њих. Ту где је застала Лоцка с Божјом брадом у рукама. Данас, на Ђурђевдан.

Можда ће и Граде, кад Божја брада стигне из Планине. Лоцка сигурно неће.

Виде (1921–1996) одавно нема, па неће ни она. Ни данас, када су се поред воде окупиле девојке и младе снаше Ђурђевданке.

Виду сам познавала. Скупови у селу, посебно вечерње радне летње седељке на отвореном, или с првим данима јесени, кад се песма развигори с једнога краја на други па се из другога одговара, тек са њом су добијали пуноћу. Нисам је упознала са зимских седељки по кућама. Била је чврста жена, али и лака на сузу. Волела је, а није јој љубав била наклоњена. Нека јој је лака земља.

 

Недеља, 6. мај 2012. Ђурђевдан.

Врање


[1] Светозар Стојковић, као учитељ, радио је у:

Основној школи у Летници, општина Косoвска Витина

Основној школи у Стубли, општина Косанчић (сада Бојник)
Основној школи „Милета Протић“ Товаришево, општина Бачка Паланка
Основној школи у Великој Сејаници, општина Грделица

Основној школи „Војислав Илић Млађи“, Хум, општина Ниш
Основној школи у Црној Бари, општина Власотинце.

Као наставник српског језика, радио је у:

Основној школи „Мија Миленковић“, Шишава, општина Власотинце.

Био је директор у Основној школи „22. децембар“ у Катуну.

Био је секретар ПА „Душан Тривунац“, односно Више школе за образовање васпитача у Алексинцу.

 

[2] Библиографија Светозара Стојковића:

Учесник на књижевном конкурсу „Дани жетве“, Мозгово, 1988.

Откупљена прича „Божја брада“, Наша реч, Лесковац, 2005.

Аутор монографије „Трагови у времену – Споменица Учитељске школе у Алексинцу (1950–1955)“, Центар за културу и уметност, Алексинац, 2002.

Часопис „Трагања“, Алексиначка гимназија:

„Љубиша Стојановић, професор“, бр. 3, стр. 52.

„Кнез-Милојковићи“ родослов, бр. 9, стр. 46.

„Љубомир Пецић, професор“, бр. 14, стр. 41.

Роман у рукопису „Муке“, 2010.

Рецензија књиге „Боривоје Красић, Педесет година образовања учитеља и васпитача у Крушевцу, 1950–2000“, Крушевац, 2000.

Лектор књиге „Гојко Миловановић, Врело (Моравски Голак)“, Ниш, 2005.

Лектор и рецензент књиге „Србислав Јоцић, Лабуково – записи обојени лириком“, Алексинац, 2007.

Лектор и рецензент књиге „Србислав Јоцић Пирковац – записи обојени лириком“, Сврљиг 2012.

 

[3] Светозар Стојковић, „Трагови у времену – Споменица Учитељске школе у Алексинцу (1950–1955)“, Центар за културу и уметност, Алексинац, 2002, 204–205.

 

[4] Село у општини Бојник, Јабланички округ.

[5] Сабор светог архангела Гаврила, непокретни празник; увек је 26. јула, односно 13. по старом календару.

[6] Село у општини Житорађа, Топлички округ.

[7] Брда изнад села с доње леве његове стране – Липар, Гуџарница, Добре главе – једноставно: Планина; жита у брдским и планинским пределима касније сазревају.

[8] Извире испод врха Радан планине. Лева је притока Јужне Мораве; улива се у Мораву код Дољевца (Нишавски округ). Протиче кроз село Доње Бријање – дели село на два дела. Мост прелази реку у центру села. У непосредној близини је састајалиште за младе, и Корзо, ту је Школа – истина, четвороразредна, па ђаци настављају школовање у Косанчићу (Бојник) или Брестовцу (Лесковац) – која има и своју улицу – Школска улица, ту је  Крст – Светомáсло, чесма, клупе за предах, лети на обали реке кафићи, ту су продавнице разноврсне робе. У непосредној близини је и родна кућа Светозара Стојковића. У Школској улици. Село је данас асфалтирано, осветљено, уређено, чисто (за разлику од многих градских насеља, овде комунална служба ради).

По Пустој реци (!) или после неког пустошења у давнини, и река и читав крај су добили име Пуста река, односно Пуста Река, а крај је богат и добром земљом и добром водом.

[9] Доње Бријање, општина Лесковац, Јабланички округ. Село је пространо, равно.

[10] Остаци римског утврђења из рановизантијског периода. Има више таквих локалитета у Пусторечком потесу.

[11] Насеље на територији града Ниша у коме је смештена Специјална болница за психијатријске болести „Горња Топоница“.

[12] Село – данас приградско насеље, општина Лесковац, Јабланички округ.

[13] Ево Палилуле и у Алексинцу.