Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Država bez pardona i državni neprijatelj koji misli svojom glavom

Državni neprijatelj je svaki onaj koji misli svojom glavom. On je i dežurni krivac za sve nedaće ovog društva

 

Državni neprijatelj, pazi šta pričaš i radiš, možeš da nadrljaš, država je toDržavni neprijatelj je omiljena floskula posleratne komunističke vlade. Svako ko je mislio drugačije o aktuelnoj vlasti, bio je proglašen za izdajnika i narodnog neprijatelja. Od tada, pa do dana današnjeg, ništa se nije promenilo u svesti naroda i vlasti. Svaka vlast ima samo jedan problem, one gradjane koji misle drugačije i bune se zbog toga. I svi su oni državni neprijatelji, jer uznemiravaju monolitnu i ušuškanu vlast. A država blagonaklono gleda na to ako neko od svesnih i lojalnih gradjana pljune, prebije i nauči pameti domaćeg izdajnika. To je u redu. Oni su to zaslužili.

Glavni protagonisti takvog mišljenja i delanja, etiketiranja i stavljanja pod kontrolu državnih neprijatelja i narodnih izdajnika su sve one službe i partije proizašle iz komunističkog i socijalističkog bastiona pravoverja u sopstvenu komunističku nepogrešivost. A to će reći sva aktuelna vlast i opozicija u Srbija, jer šta su deca na vlasti do naslednici tatini. I djedovi. I njih su njihovi preci naučili da strasno mrze i da satiru sve neprijatelje, jer će neprijatelj doći i oteti im sve što su oni već oteli od naroda. Zato narod treba stalno huškati da mrzi one koji žele da promene vlast ili ostvare pravdu.

Svaka afera i skandal koji se pojavi u srpskom političkom životu je borba na život i smrt izmedju pravoverne vlade i nepravovernih državnih neprijatelja. Jer, oni koji se bune i traže neku pravdu, oni u stvari samo ruše naš vrli državni sistem povlastica i beneficija političke elite. I sa razlogom treba da budu eliminisani, da ne smetaju. I još ako to urade pravoverni gradjani, tim bolje, jer ne može država sve sama da stigne. Tim pre što vlast, tajne službe i interesne ekipe odavno strogo kontrolišu glavne i lukrativne poslove u ovoj napaćenoj zemlji i gledaju da to niko ne ometa, jer je sve to pod „patronatom države“, pa im je milije da pravdu prepuste gradjanima samima. A oni će te lojalne i verne gradjane obrazovati kroz strogo kontrolisane medije i nahuškati ih tabloidima i crnim vestima, gurnuti ih slepo na narodne neprijatelje pokazujući im prstom ko je kriv za svu bedu i probleme naše zemlje. Oni izdajnici su krivi.

Zato je državni neprijatelj svako ko se usprotivi paradržavnom sistemu. Postojećem sistemu vlasti i paravlasti. A paravlast je još i opasnija, jer ona nema skrupula. Ona u stvari i ne postoji osim u realnosti. O njoj se ne priča, ona se ne pominje, ali se njena dela i posledice vide na svakom koraku. Oni iz paravlasti kroz uspostavljene mehanizme uticaja i monopola i upravljaju ovima iz vlasti i kreiraju javno mnenje. Stvaraju mržnju i ostrašćenost. A to se lako postiže kada angažuješ sve one pohlepne političare, surove navijače i prljave novinare bez časti i skrupula, a pune hormona, udvorištva prema vlasti i bremeniti mržnjom prema svakome na koga vlast ukaže prstom.

I kada pogledate unazad, shvatite na sopstveno veliko razočarenje da se skoro ništa nije promenilo u tih zadnjih 7 decenija od pojave komunista na istorijskoj pozornici Srbije. Taj mentalitet borbe protiv narodnog neprijatelja je ostao dominantan oblik mišljenja i delanja u Srbiji. A primera za to je nebrojeno, počev od odnosa partizana i četnika jednih prema drugima, do navijača Zvezde i Partizana, do vlasti i opozicije, komšije i komšije, vernika i nevernika, gradjana i seljaka, centra i provincije, tajnih i javnih službi, svuda imate progon neistomišljenika i onih koji talasaju.

U Miloševićevo vreme vam je zbog toga letela glava ili ste u najboljem slučaju bili malo policijski i parapolicijski obradjivani po glavi i drugim organima tela. Danas je situacija malo bezbednija, ali samo malo, jer su tu sada crni tabloidi koji vas po zadatku tajnih službi ocrne i unište vam život, karijeru i prijateljstva, fabrikujući gomile laži i podmetanja.

Posle Miloševića i 2000-e se nije mnogo toga promenilo. Jeste da se batinjanje naizgled malo smanjilo, jer je opozicija bila puna profesora i studenata koji su došli na vlast da igraju ulogu dobrog evropskog deteta i djaka, pa takva vlast nije htela javno da tuče i uvlači u gepek, ali su tajno radili sve isto što i njihovi prethodnici. I čuvali ljubomorno svoj bastion vlasti i istine koju su promovisali, dok su u medjuvremenu uzimali ispod žita i od seljačkog žita. No, da bi to mogli da rade nekažnjeno, morali su da potpišu pakt sa djavolom, sa svim onim momcima i bajama tajne vlasti koji su im svojim značkama i uticajem omogućavali da to što rade, rade skoro neometano. I to je najveće razočarenje koje su nam opozicione snage i profesori u njihovim redovima doneli. I oni su nastavili gde su prethodni komunisti stali, nastavili su da fabrikuju narodne neprijatelje. I oni su počeli da rade isto što i prethodnici, i da u koalicija sa kriminalom i tajnim službama „rade posao“. Jer, čim su došli na vlast shvatili su kakva je zapravo vlast i „ko kolo vodi“ i u to kolo su odmah uleteli, da ne propuste zadnji voz za sreću moći i blagodet imućnog života.

Na kraju su opet stare strukture moći vratile na vlast Miloševićevu decu – socijaliste i neo radikale, da malo stegnu državu i očiste je od narodnih neprijatelja, koji su se namnožili od vremena kvazi demokratske vlasti. I da utegnu postojeće poslove, koji su zbog krize malo počeli da propadaju i koje su novi demokratski tajkuni u svoj sili opiijene vlasti počeli da preuzimaju. Na žalost običnog gradjanina Srbije, kolo uvek igraju isti a mi navijamo sa strane i mislimo da se nešto dešava, dok oni poskakuju i uz moravac, prasence i pevačicu hukću, cupkaju i cokću, srećni osvojenim plenom.

Običan gradjanin Srbije ne shvata jednu očiglednu stvar a to je dok god on „navija“ za jednu političku opciju i brani je svim silama iako ona greši, samo doliva gorivo na vatru revanšizma i sebe stavlja u poziciju da će i on jednom biti državni neprijatelj. Državne neprijatelje prave sami gradjani svojom neobjektivnošću. Svi oni koji slepo veruju vlasti i političkim partijama, oni fabrikuju domaće izdajnike, oni traže gde je državni neprijatelj, oni jure i proklinju sve one koji misle drugačije. Sigurno je da i medju tima koji misle drugačije ima svakakvih ludaka i zanesenjaka, koji su potpuno van realnosti u svojoj navijačkoj i ideološkoj ostrašćenosti ali ovoj zemlji treba objektivnost a ne navijačka euforija. Ovoj zemlji trebaju objektivni i samosvesni gradjani a ne navijači glasači koji će svojim partijskim ljubimcima opraštati svako nedelo, da ne bi na vlast slučajno došao državni neprijatelj iz opozicije.

Državni neprijatelj je etiketa koja vas čeka ako krenete da „ispravljate krive Drine“ srpske vlasti. Za vreme vladavine Nikole Pašiće pre 100-ak godina rizikovali ste da vas njegovi sledbenici i tadašnji radikali izbodu perorezom ili zapljunu, danas rizikujete da vas obrade bejzbol palicama ili da vaše ime osvane u nekom od crnih tabloida naše stvarnosti. A verovatno i da vas uhapse, da pokažu malo snagu. A koliko je to moćan mehanizam koji stoji iza boraca za pravovernost vlasti a protiv državnih neprijatelja, govori masa nerešenih slučajeva i tužbi protiv nosioca „državne politike“. A sve je i svima jasno, kao što je i jasno sudijama da bi osudjivanjem političke i parapolitičke vlasti i privrednog kriminala, oni sami kao sudije postali državni neprijatelj, i da bi ih prvi lojalni kolega sudija zbog toga osudio „u ime naroda“.

„Kadija te tuži, kadija ti sudi“ je osnov srpske vlasti. Zato državni neprijatelj i domaći izdajnik nema šansi u Srbiji da dobije pravdu. Može samo da dobije profesionalnu navijačku „obradu“.

. . .

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: