Indeks sreće i Index Srećne Planete

Istraživanje o najsrećnijim nacijama sveta i tabela Index srećne planete. Indeks sreće se može popraviti na 5 načina

.

Postoji li indeks sreće?

Martin Luter King nije rekao, „Imam noćnu moru“ kada je inspirisao pokret građanskih prava. Rekao je, „Imam san“. I ja imam san. Sanjam da ćemo prestati da mislimo da će budućnost biti noćna mora, a to će biti izazov jer ako pomislite na bilo koji veliki filmski hit u poslednje vreme, skoro u svima je vizija čovečanstva apokaliptična. Mislim da je ovaj film, „The Road“ najteži film modernih vremena. To je divno filmsko delo, ali je sve pusto, sve je mrtvo. Samo otac i sin, koji pokušavaju da prežive, hodaju putem. I mislim da je pokret zaštite životne sredine, čiji sam i ja deo, saučesnik u kreiranju ovakve vizije budućnosti.

Previše dugo imamo viziju onoga što sledi koja je kao noćna mora. Usredsredili smo se na najgori mogući scenario. Fokusirani smo na probleme. I ne razmišljamo dovoljno o rešenjima. Koristimo se strahom da zadobijemo pažnju ljudi. I svaki psiholog će vam reći da je strah u organizmu povezan sa mehanizmom za bežanje. To je deo „bori se ili beži“ mehanizma, i kada je životinja uplašena – pomislite na jelena. Jelen se ukoči, veoma je miran, spreman da pobegne. Mislim da mi to radimo kada tražimo od ljudi da se uključe u akciju oko uništavanja životne sredine i klimatskih promena. Ljudi se blokiraju i beže jer koristimo strah. Mislim da ekološki pokret mora da odraste i počne da razmišlja o tome šta je napredak.

Kako bi bilo kad bismo unapređivali ljude? Mislim da je jedan od problema s kojima se suočavamo taj da jedini ljudi koji su, u smislu napretka, osvojili tržište, imaju finansijsku definiciju napretka, ekonomsku definiciju napretka – da nekako, ako određeni brojevi porastu, biće nam mnogo bolje, bilo da su oni na berzi ili da je to BDP i ekonomski rast, nekako će život postati bolji. Ovo odgovara ljudskoj pohlepi, umesto strahu – da je više bolje. Ma hajde. U zapadnom svetu imamo dovoljno. Možda neki delovi sveta nemaju, ali mi imamo. I već dugo znamo da to nije dobar pokazatelj blagostanja nacija. Ustvari, arhitekta našeg računovodstvenog sistema, Sajmon Kuznets je tridesetih godina rekao, „Blagostanje jedne nacije se retko može zaključiti iz njenih prihoda.“ Ali smo stvorili računovodstveni sistem koji se čvrsto oslanja na proizvodnju i proizvođenje stvari. I naravno, ovo je istorijsko i vreme mu je prošlo. U Drugom svetskom ratu je bilo potrebno da mnogo proizvodimo. Zaista, bili smo veoma uspešni u proizvodnji nekih stvari da smo uništili mnogo u Evropi i posle morali da gradimo ponovo. Tako je naš sistem postao fiksiran za ono što možemo da proizvedemo.

Ali već 1968., ovaj vizionar po imenu Robert Kenedi, na početku svoje nesrećne predsedničke kampanje, najelokventnije je razložio bruto domaći proizvod kao niko pre njega. Svoj govor je završio frazom, „Bruto domaći proizvod meri sve sem onoga što život čini vrednim življenja.“ Koliko je to ludo? Da naša mera napretka, naša dominantna mera napretka u društvu, meri sve sem onoga što čini život vrednim življenja? Verujem da bi, da je Kenedi danas živ, tražio od statističara kao što sam ja, da pronađu šta čini život vrednim življenja. Tražio bi da promenimo naš nacionalni računovodstveni sistem i da ga baziramo na važnim stvarima kao što su socijalna pravda, održivost, dobrobit ljudi.

Ustvari, sociolozi su već išli širom sveta i postavljali ljudima ova pitanja. Ovo je iz jednog globalnog istraživanja. Ljudi su pitani šta žele. I ne iznenađuje da ljudi širom sveta govore da žele sreću, za sebe, svoju porodicu i decu, svoju zajednicu. OK, misle da je novac donekle bitan. Prisutan je, ali nije toliko važan kao sreća, i ne toliko važan kao ljubav. Svima nam je u životu potrebno da volimo i budemo voljeni. Nije uopšte važan kao zdravlje. Želimo da budemo zdravi i živimo ispunjen život. Ovo su izgleda prirodne ljudske težnje. Zašto ih statističari ne mere? Zašto o napretku nacije ne razmišljamo u ovim terminima, umesto samo o tome koliko stvari imamo? To ja radim u svom životu – razmišljam o tome kako merimo sreću, kako merimo dobrostanje, kako da to radimo u ekološkim okvirima.

U organizaciji u kojoj radim, „New Economics Foundation“, napravili smo nešto što zovemo Indeks Srećne Planete – Indeks sreće, jer verujemo da bi ljudi i planeta trebalo da budu srećni. Zašto ne bismo kreirali meru napretka koja to pokazuje? Mi kažemo da je krajnji rezultat nacije njen uspeh u tome da stvori srećne i zdrave živote svojih građana. To bi trebalo da je cilj svake nacije na planeti. Ali moramo zapamtiti da je osnovni uslov za to količina resursa koje koristimo. Svi imamo jednu planetu. Moramo da je delimo. Ta planeta koju delimo je konačan, redak resurs. A ekonomiju veoma zanima retkost. Kada ima redak resurs koji želi da pretvori u poželjni ishod, razmišlja u terminima efikasnosti. Razmišlja koliko dobijemo za ono što platimo. Ovo je mera blagostanja koju dobijamo iz resursa koje koristimo. To je mera efikasnosti. Verovatno je najbolji način da to pokažem preko ovog grafika.

Na horizontalnoj ravni je „ekološki otisak“, što je mera količine resursa koje koristimo i zahteva koje stavljamo pred planetu. Više je loše. Na vertikali je mera koja se zove „srećne godine života“. To je dobrostanje nacija. Kao očekivani životni vek u zavisnosti od sreće. To je kvalitet i kvantitet života nacija. Žuta tačka koju vidite je globalni prosek. Postoji čitav niz nacija oko tog globalnog proseka. Na desnoj gornjoj strani grafika su zemlje kojima ide prilično dobro, ali koriste mnogo od planete da bi tamo dospele. To su Sjedinjene države, druge zapadne zemlje u tom trouglu i nekoliko zemalja na bliskom istoku. Suprotno tome, na levoj donjoj strani su zemlje koje ne prave mnogo dobrobiti – tipično, zemlje podsaharske Afrike. Terminima Tomasa Hobsa, život tamo je kratak i surov. Prosečni životni vek u mnogim ovim zemljama je samo 40 godina. Malarija, HIV i SIDA ubijaju mnogo ljudi u ovim delovima sveta.

Ali pređimo na dobre vesti! Postoje neke zemlje, žuti trouglovi, kojima ide bolje od globalnog proseka, koje se kreću ka levom gornjem uglu grafika. Ovo je grafik želja. Želimo da budemo u gornjem levom uglu, gde dobar život ne košta planetu. To je latinska Amerika. Zemlja koja stoji sama na vrhu je mesto gde nisam bio. Možda neki od vas jesu. Kosta Rika. Kosta Rika – prosečan životni vek je 78,5 godina. To je duže nego u Sjedinjenim Državama. Oni su, prema poslednjim svetskim istraživanjima „Galupa“, najsrećnija nacija na planeti – od svih; više od Švajcaraca i Danaca. To je najsrećnije mesto – najviši indeks sreće. To im uspeva na četvrtini resursa koji se obično koriste u zapadnom svetu – na četvrtini resursa.

Šta se tamo zbiva? Šta se dešava u Kosta Riki? Možemo pogledati neke od podataka. 99% njihove struje potiče iz obnovljivih izvora. Njihova vlada je jedna od prvih koja se obavezala da će odstraniti ugljenik do 2021. Ukinuli su vojsku 1949. – 1949. I uložili su u socijalne programe – zdravlje i obrazovanje. Imaju jednu od najviših stopa pismenosti u latinskoj Americi i u svetu. I imaju taj Latino vajb, zar ne. Imaju društvenu povezanost. (smeh) Izazov je u tome – to je nešto o čemu bi trebalo da razmišljamo – da možda budućnost ne pripada Severnoj Americi, možda ne pripada Zapadnoj Evropi, nego pripada Latinskoj Americi. A pravi izazov je, zaista, da se globalni prosek podigne dovde. To je ono što treba da uradimo. I ako ćemo to da uradimo, moramo da povučemo zemlje sa dna i zemlje sa desne strane grafika. I tada počinjemo da stvaramo srećnu planetu. To je jedan način gledanja na stvari.

Drugi način je posmatranje vremenskih trendova. Nemamo dobre podatke za prošlost svake zemlje na svetu, ali za neke od najbogatijih, iz grupe za razvoj i ekonomsku saradnju, imamo. Ovo je trend blagostanja za to vreme, malo povećanje, ali ovo je trend ekološkog otiska. Prema strogoj metodologiji srećne planete, postali smo manje efikasni u pretvaranju našeg retkog resursa u ishod kakav želimo. A zapravo, poenta je, po mom mišljenju, u tome da verovatno svi ovde žele da vide da društvo stigne do 2050., a da se usput ne desi nešto apokaliptično. Ustvari do toga i nije dalek put. Udaljeno je pola jednog ljudskog života. Dete koje danas polazi u školu će 2050. biti mojih godina. To nije tako daleka budućnost. Ovako izgleda cilj britanske vlade za emisiju ugljen-dioksida i gasova staklene bašte. Predstavljam vam da ovo nije uobičajeni posao. Ovo menja naše poslovanje. Menja način na koji stvaramo organizacije, vodimo politiku i živimo svoje živote. Poenta je da moramo da nastavimo sa poboljšanjem blagostanja. Niko ne može izaći na izbore i kaže da će kvalitet života opasti. Mislim da niko od nas ne želi da ljudski napredak stane. Mislim da želimo da se on nastavi. Mislim da želimo da se čovečanstvo u celini i dalje povećava. I mislim da ovde stupaju oni koji poriču i sumnjaju u klimatske promene. Mislim da oni ovo žele. Žele da se kvalitet života poboljša. Žele da zadrže ono što imaju. I ako želimo da ih uključimo, mislim da je to ono što moramo da uradimo. To zapravo znači da moramo da još više povećamo efikasnost.

Veoma je lako crtati grafike i slične stvari, ali trebalo bi da preokrenemo te krivulje. Mislim da ovde možemo da okrenemo novi list iz teorije sistema, od inženjera sistema, gde kreiraju kola povratnih informacija, da stavimo prave informacije u pravi trenutak u vremenu. Ljudi se veoma motivišu sadašnjim trenutkom. Ako postavite merač u svoj dom, ako vidite koliko struje trenutno koristite, koliko vas to košta, vaša deca će ubrzo ići okolo i gasiti svetla. Kako bi to izgledalo u zajednici? Zašto svake večeri na radiju čujem izveštaje sa berze, odnos dolara i funte – čak ni ne znam kako bi taj odnos trebalo da izgleda da bi bilo ok. I zašto to slušam? Zašto ne slušam koliko energije je Britanija juče potrošila, ili koliko je Amerika juče potrošila? Da li smo dostigli godišnji cilj od 3% smanjenja emisije ugljen-dioksida? Tako se formira zajednički cilj. Pustite ga u medije i počnete o njemu da razmišljate. Potrebne su nam povratne informacije kako bismo povećali blagostanje. Na nivou vlada, mogli bi se kreirati nacionalni računi dobrobiti. Na poslovnom nivou, možete pratiti dobrobit svojih zaposlenih, a znamo da je ona povezana sa kreativnošću, koja je povezana sa inovacijama, a potrebno nam je mnogo inovacija da bismo izašli na kraj sa ekološkim izazovima. I na ličnom nivou nam je to neophodno. Možda nam baš ne trebaju podaci, ali su nam potrebni podsetnici. U Velikoj Britaniji postoji snažna zdravstvena poruka da se voće i povrće jede 5 puta dnevno i koliko bi trebalo da se vežba – što meni nije jača strana. Kako je ovo u vezi sa srećom? Kojih 5 stvari bi trebalo da uradite dnevno, da biste bili srećniji?

Pre nekoliko godina smo radili projekat za vladinu kancelariju za nauku, veliki program koji se zvao „Foresight“ (predviđanje) – mnogo, mnogo ljudi – uključivao je mnogo stručnjaka – sve je bilo bazirano na dokazima – ogromna knjiga. Ali deo na kom smo mi radili bio je: kojih pet pozitivnih akcija možete uraditi da poboljšate blagostanje svog života? A poenta je da to nisu baš tajne sreće, nego stvari iz kojih će posredno proizaći sreća.

Prva od njih je da se povežete, vaše društvene veze su najvažniji temelji u vašem životu. Da li ulažete svoje vreme i energiju u ljude koje volite? Nastavite da gradite te odnose. Druga je da budete aktivni. Najbrži put iz lošeg raspoloženja: izađite napolje, šetajte, uključite radio i plešite. Aktivnost je odlična za pozitivno raspoloženje. Treća je da primećujete stvari. Koliko ste svesni stvari koje se dešavaju u svetu, promena godišnjih doba, ljudi oko sebe? Da li primećujete šta se u vama „kuva“ i želi da izađe? Zasnovana na mnogo dokaza o svesnosti, na kognitivno bihejvioralnoj terapiji veoma je jaka za naše blagostanje. Četvrta je, nastavite da učite važno je nastaviti – učenje tokom celog života. Stariji ljudi koji uče i koji su radoznali imaju mnogo bolje zdravlje od onih koji se zatvore. Ali to ne mora biti formalno učenje; ne zasnovano na znanju. Više se radi o radoznalosti. Može biti učenje kuvanja novog jela, sviranje instrumenta koji ste zaboravili kao dete. Nastavite da učite. I poslednja je najmanje ekonomska od svih, a to je davanje. Naša velikodušnost, altruizam, saosećanje, oni su povezani sa mehanizmom nagrađivanja u našem mozgu. Osećamo se dobro ako dajemo. Možete uraditi eksperiment u kom dvema grupama ljudi date ujutru 100 dolara. Jednoj grupi kažete da ih potroši na sebe, a drugoj na druge ljude. Na kraju dana merite njihovu sreću, oni koji su ih potrošili na druge su mnogo srećniji od onih koji su ih potrošili na sebe.

Rekao bih da ovih pet načina, koje štampamo na ovim zgodnim razglednicama, ne moraju da koštaju planetu. Ne sadrže nimalo ugljenika. Nije im potrebno mnogo materijalnih dobara da bi se zadovoljile. Tako da, ja mislim da je izvodljivo da sreća ne košta planetu. Martin Luter King je pred samu svoju smrt održao neverovatan govor. Rekao je, „Znam da su pred nama izazovi, možda ima i nevolja, ali nikoga se ne bojim. Ne marim. Bio sam na vrhu planine, video sam Obećanu Zemlju.“ Sad, on je bio propovednik, ali verujem da bi ekološki pokret i ustvari, poslovna zajednica, vlada, trebalo da se popne na vrh planine, da pogleda okolo i da vidi Obećanu Zemlju ili zemlju obećanja, i trebalo bi da ima viziju sveta koji svi želimo. I ne samo to, potrebno je da stvorimo Veliku Tranziciju kako bismo stigli tamo, i da je popločamo dobrim stvarima.

Ljudska bića žele da budu srećna. Popločajmo ih sa pet načina. Trebalo bi da imamo znake, koji okupljaju i usmeravaju ljude – nešto kao Indeks Srećne Planete. I onda verujem da možemo da stvorimo svet kakav želimo, u kom sreća ne košta planetu.

 

Nik Marks

. . .

Tekst preuzet sa predavanja na TED konferenciji. Originalno video izlaganje možete videti ovde.

 

Tabela Indeks sreće po zemljama za 2012 – Indeks srećne planete