Gotfrid August Burger

 

Jahanje na topovskom djuletu

Čuveno jahanje barona Minhauzena iz njegovih avanturističkih priča

 

„Dobro“, reče baron Münchhausen, koji se nije dao dugo moliti, „poslednji čin iz Turskoga rata! – Dragi gosti, prijatelji i lovačke kolege, čoveku poput mene, koji je kljuse kao što je moj litvanac pripitomio da ga ovaj razume, a kome ćete takođe priznati i drugo umeće jahanja, moguće je da će ovo u vašim ušima neverovatno zazvučati.

Opsedali smo tada neki grad, čijega se imena danas više ne sećam. Jednom rečju, u to sam vreme ulazio u šator i izlazio iz šatora generalštaba, a našem je feld-maršalu toga dana predočeno veoma mnogo tačnih obaveštenja o neprijatelju. Morao je bezuvetno znati kako stoje stvari u tvrđavi koju smo opsedali. Dao je i da se saslušaju brojni zarobljenici i brojne je prebege dao podmititi, ali ništa se od njih nije saznalo. Takođe, ni našim najlukavijim obaveštajcima nije pošlo za rukom ništa saznati, pored predstraža, straža i gradskih utvrda.

Razmotrio sam stvar uzduž i popreko. Najposle sam stao, revnostan od hrabrosti, pored jednog od najvećih topova koji je bio upravljen na utvrdjenje i u sledećem je trenutku trebao ispaliti hitac. Gledao sam kako su topdžije potpaljivali fitilj, slušao kotrljanje u topovskoj cevi, a onda munjevito skočio uvis i spustio se pravodobno i tačno na topovsku kuglu …

Na njoj sam jahao prema utvrdjenju. Dok sam u vazduhu prevaljivao pola puta, nije mi na um pala ni najneznatnija slutnja. Dragi moj, kažem ja sebi, tamo ćeš već nekako i doći, ali kako ćeš se vratiti natrag iz tvrđave? Kako ćeš proći u tvrđavi? Tamo ćeš odmah biti prepoznat kao uhoda i obesiće te na prva vešala. Vešala-vešala-vešala, zvonilo mi je u glavi. Ne bih baš poželeo da mi se ta čast ukaže.

Ali, gde je bio izlaz?

Razmišljao sam o ovom i onom, i dok sam još bio na pola puta, ugledam drugo topovsko đule, koje je iz tvrđave letelo ka meni. Ono je moj spas! Sad je samo trebalo odmeriti pravi trenutak da se preskoči s moje kugle na drugu. I mogu vam reći, da matematičar ne bi bolje izračunao trenutak za skok od mene, koji to nisam bio. I posrećilo mi se! Na neprijateljskom topovskom tanetu opet sam se našao zdrav i čitav iza naših položaja.“

Baron je napravio pauzu i uživao u dobrom raspoloženju u koje je doveo svoje goste. Onda je rekao: „Da unatoč svoj svojoj hrabrosti i brzonogosti svojih konja nisam u tom ratu imao samo dobre trenutke, nego sam čak pao u tursko zatočeništvo, ispričaću vam drugom prilikom što sam doživeo tamo i kako sam se opet vratio u Rusiju. – Smem li vas sad pozvati da opet sa mnom krenete sesti na trem pored kamina? Mislim da je tamo sedeti ugodnije, a vatra daje krila mojim sećanjima na jedan posve osobit način. Osim toga, odlučio sam vam ispričati nekoliko svojih doživljaja koje sam imao na svojim bezbrojnim pomorskim putovanjima.“

. . .