Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

Pravoslavlje i reinkarnacija

 

 

Pravoslavlje i reinkarnacija – uskrsnuće ili prošli životi

Postoji li seoba duša i čemu? Postoje li prošli životi i reinkarnacija ili je to sve misaona prevara Nečastivog?

 

 

Reinkarnacija i opšte vaskrsenje

 

Pravoslavlje i reinkarnacija - postoji li seoba dušaS obzirom na to da učenje o reinkarnaciji, kako smo već videli, ima za osnovnu postavku i krajnji cilj spasenje čoveka od ovog i ovakvog života, i njegovo usrećenje na nekom drugom planu (bilo to u slivanju sa Bramom, bilo u nirvani kao potpunom nebiću, ili u nirvani kao blaženom stanju van bola i patnje, ili pak u nekoj vrsti raja), a isti cilj spasenja čoveka, doduše od greha, smrti i đavola, i osiguranje njemu vaskrsenja i blaženstva tamo: „odakle odbeže bol, tuga i uzdisanje“ ima i hrišćanstvo, te su mnogi pisci i naučnici pravili upoređenja među njima i davali prevagu jednom ili drugom. Nije redak slučaj da su mnogi više cenili reinkarnaciju od hrišćanskog eshatološkog učenja o vaskrsenju.

No treba znati da to nije rezultat nekog objektivnog i strogo naučnog izučavanja, nego je u pitanju ili plod nedovoljnog poznavanja suštine hrišćanstva, ili subjektivni momenat, ili pak neka vrsta avanturizma i želje za nečim novim i tajanstvenim. Takav slučaj imamo sa gospodinom dr Petrom Stankovićem koji se, u svome delu Medicina divina, na hrišćanstvo baca najprljavijim blatom, izgleda, samo zato da bi istakao učenje o reinkarnaciji na prvo mesto i „dokazao“, kako se „logičkim putem Jedino pomoću reinkarnacije može naći rešenje gore postavljenim pitanjima„. Koliko je opravdano jedno takvo mišljenje i mnoga slična, pokazaće nam upoređenje i objektivno posmatranje cele stvari.

Da bismo ideju reinkarnacije uopšte udostojili pažnje i upoređenja sa natprirodnim Bogootkrivenim učenjem hrišćanskim, na predstavnicima učenja o reinkarnaciji leži, pre svega, težina dokaza da reinkarnacija stvarno i postoji. A to je ono što je za njih najteže u stvari nemoguće dokazati. Jer za sada moramo i možemo konstatovati samo činjenicu da još ne postoje nikakvi valjani dokazi za stvarnost seobe duša, odnosno reinkarnacije. Istina, mnogi pokušavaju da to dokažu nekim primerima, koji su problematični, kao slučaj sa malom Aleksandrinom koja je umrla i ponova se rodila od istih roditelja, najavivši još pre svoga rođenja svojoj mami da će joj opet doći. Pored toga, u teoriji reinkarnacije nije nam jasno ko se to reinkarnira, da li duša kao zasebna supstancija, ličnost, dela naša ili karakter, ili pak nešto nama nepoznato. Zato sva teorija reinkarnacije u potpunosti zavisi od odgovora na pitanje šta se u stvari preovaploćava?

Ako kažemo: preovaploćava se individualnost, određena imenom i prezimenom, to ovakav odgovor je besmislen jer individualnost je ta, ovde i ovako ovaploćena ličnost. Lepota neovaploćena, ideja lepote, nije individualnost: jer samo ta i takva konkretna lepota jeste individualnost. Zato se individualno može ovaplotiti, preobražavati se, može čak i vaskrsnuti, no ne može preći u drugu individualnost ostajući sama sobom, ne može biti zamenjena drugom individualnošću, jer suština individualnosti se i sastoji u tome da je ona nezamenjiva. Ona ne može postaviti sebe potpuno na mesto druge individualnosti, jer bi to značilo zameniti sebe drugim, a individualnost je nezamenljiva… Individualnost ili monada, može se izmeniti, no ne do tog stepena da bi prešla u drugu individualnost. Ona, kako govori Lajbnic, dopušta metamorfozu, no ne i metempsihozu“. Ličnost čovekova je ono što je razbijeno u svim teorijama o reinkarnaciji, a bez ličnosti, koja bi bila nosilac duhovnog života, ne može se opravdati ni reinkarnacija. Ličnost nije samo suma odeljenih centara ili sfera, nije njihovo hemijsko ili organsko sjedinjenje, nego je upravo jedinstveno i neponovljivo jedinstvo, jedan život ukorenjen u svom duhovnom načelu i jerarhijski celostan…

Telo čoveka nije samo organ ili instrument ličnosti (koga bi se po teoriji reinkarnacije trebalo osloboditi da bismo dostigli blaženstvo), nego je živa strana ličnosti, ono je takođe ličnosno (logosno), ono saučestvuje u životu ličnosti. Tek u hrišćanstvu ličnost dobija svoje odgovarajuće mesto pošto je ličnost neponovljiva po hrišćanskom učenju, baš ono što je trajno u čoveku i što nasleđuje večnost, jeste ličnost. Ličnost je stvorena od Boga i nosi na sebi obraz i podobije Božije. Ličnost nije nikakav produkt kosmičke evolucije; ona ne nastaje u kosmičkom stvaranju i ne podleže kosmičkom raspadanju. Ličnost je duhovno religiozna kategorija. U teorijama pak reinkarnacije bezličan je i Bog (ukoliko ga priznaju), i čovek, te je njihov pogled na svet neprijateljski nastrojen prema ličnosti i samim tim i prema čoveku.

Naročito kod teosofa i antroposofa, posebno kod Štajnera, čovek je razbijen na deliće i podeljen na razlomke, tako da kod njih nemamo celosnost ličnosti, pošto svaki taj deo čoveka može da živi samostalno i bez ostalih. Zato je neusvojivo učenje Štajnera koje ustanovljava takvu mnogobrojnost raznovrsnih načela (fizičkog, efirnog, astralnog tela i „ja“) u čoveku, jer jedinstvo ličnosti je ne faktička svezanost raznih životnih procesa u tim različitim načelima, nego, pre svega, jedan i jedinstveni istinski život celosnog organizma. Zbog takve navodno razdvojenosti u čoveku predstavnici reinkarnacije nisu u saglasnosti šta se u stvari preseljava u drugi život. Istina, većina njih drže da je to naše „ja“, no to nisu ničim dokazali.

Ali ako im i dopustimo tu mogućnost, da čovek može da se reinkarnira, čime će nam objasniti činjenicu da se ljudi ne sećaju svojih ranijih ovaploćenja? To pitanje se temeljito na istini da duhovnu suštinu čoveka sačinjava njegova lična svest i samosvest. Kad bi toga nestalo, onda bi nestala i ta dotična ličnost. Međutim, niko se od živih ljudi ne seća svoje pre-egzistencije. Doduše, tu i tamo navode se primeri gde su i pojedini naučnici, kao Roše i Buve, uspeli da putem hipnoze stave pacijente u takve uslove u kojima su se ovi sećali svojih ranijih ovaploćenja; čak do detalja. No sve ono što se govori pod hipnozom i u nesvesnom stanju nije nikakav dokaz za istinitost reinkarnacije. Normalno bi bilo, kada bi reinkarnacija postojala, da se svi ljudi sećaju svih svojih ranijih ovaploćenja, jer bi samo to zaista bio pravi i neoborivi dokaz da jedna te ista ličnost prolazi kroz razna tela. Međutim, toga nema. A prekidanje lične samosvesti prilikom reinkarnacije, to je psihološki nemoguće zamisliti: niti dokazati. Ja sam „ja“ samo dotle dok postoji moja samosvest o sebi, dok postoji moja duša kao nosilac te svesti. Ja neću biti „ja“ samo u dva slučaja: ako me potpuno nestane (kao što uči materijalizam, daće me posle smrti sasvim nestati), ili ako se ta pretvorim u jednu sasvim drugu ličnost, neko drugo biće, neko drugo „ja“, kao što sledi iz učenja o reinkarnaciji.

Ako reinkarnacija ne postoji kao seljenje ličnosti iz jednog tela u druga, a videli smo da ne postoji, da li se onda može dopustiti mogućnost da se reinkarnacija sadrži u preseljenju karaktera, kako to ispada po budizmu? Jedino što, po budizmu, produžava da postoji po smrti čoveka, to je karma, tj. posledice njegovih reči, misli i postupaka; i ta zanimljiva teorija, da se posledice ili rezultat delanja jedne ličnosti (ili individue) koncentrišu u novoj individualnosti, stoje u neposrednoj zavisnosti od najstarijih teorija budizma o duši. To je pak nemoguće dopustiti, jer bi došli u sukob sa urođenom idejom pravde u čoveku, po kojoj kaznu ili nagradu treba da iskusi onaj koji je učinio dobro ili zlo. A kako se može složiti sa pravdom misao da za moje misli, reči ili postupke treba da ispašta neko tamo nevino biće (u budućnosti), svejedno da li to bio čovek ili životinja. Očigledno, tako nešto tvrditi, značilo bi ići protiv zdravog smisla i osnovnih postavki logike.

Pristalice teorije o reinkarnaciji, da bi joj koliko toliko dali činjeničnu osnovu, traže podršku kod mnogih tajnih društava, a naročito spiritista, koristeći se tobože naučnim rezultatima sa njihovih seansi. Oni te dokaze mahom koriste u borbi protiv materijalizma, iznoseći činjenice i dokaze pojava duhova i duša umrlih, sa kojim oni dolaze u dodir preko naročitih ličnosti zvanih medijumi. Čak su mnogi naučnici, u cilju naučnih ispitivanja, izvodili eksperimente sa poznatim medijumima i dolazili su do novih praktičnih rezultata. No, ti rezultati nisu išli u prilog teoriji reinkarnacije, a još manje su je potvrđivali, dokazivali i dokazali. Možemo čak tvrditi da su joj još i štetili.

Tako na primer, Artur Findlej, poznati naučnik koji se bavio tim ispitivanjima, imao je medijuma Sloua, preko kojeg je razgovarao sa duhovima. On u svojoj knjizi „Na pragu eteričkog sveta“ iznosi pitanja i odgovore koje mu je duh davao. Između mnogobrojnih pitanja i odgovora koje on navodi, ima i:

PITANjE: „Da li se mi na zemlji reinkarniramo?“

ODGOVOR: „Dakle, to je pitanje, odgovara duh, kod kojega nailazim na teškoće u odgovoru. Ne bih znao ni za koga ko se reinkarnirao. Ja sam prošao ovamo pre mnogo godina, i oko mene ima mnogo ljudi koji su živeli na zemlji pre više hiljada godina. To je sve što mogu reći, jer mi moje znanje ne dopušta da više kažem„, završava duh. No i to je sasvim dovoljno da se vidi da i sam spiritizam potkopava teoriju reinkarnacije na koga se njeni propagatori tako rado pozivaju.

Kao što smo videli teorija reinkarnacije nema nigde sigurne temelje na kojima bi se učvrstila i održala. Ona je vešto sačinjen opijum za uspavljivanje ljudi, i zavodi ih stranputicama, obećavajući im da će tim načinom brže i lakše doći do željenog cilja nego ako idu utabanim putem hrišćanstva, kojim su za skoro 2.000 godina prošli mnogobrojni svetitelji Božji i ostavili nam sigurne putokaze za carstvo Božije.

Neki teosofi a naročito dr Rudolf Štajner, osećaju da udaljavajući se od hrišćanstva gube siguran temelj pod nogama, te žele da se masama hrišćanskim prikažu kao dobri hrišćani, pa čak i pravoslavci. U tom cilju oni se pozivaju na neka mesta iz Jevanđelja (Mt. 11,14; 16.14), kao da se tobože i tamo nalazi učenje o reinkarnaciji. No, od teosofa rado navođena mesta iz Jevanđelja, samo u spoljašnjoj formi sadrže sličnost sa tim učenjem, po suštini pak imaju sasvim drugi smisao. Ako narod smatra Isusa za vaskrslog Iliju, Jeremiju ili drugog proroka; ili Irod pretpostavlja da je On vaskrsli Jovan Krstitelj; onda se ovde podrazumeva ne vera u reinkarnaciju (kao što bi teosofi i antroposofi hteli), nego vera u originalno vaskrsenje na zemlji umrlog od strane ljudi koji nisu znali i umeli da objasne kako se pojavila čudesna, i posve neobična, ličnost Hristova među njima. Reči pak samog Isusa Hrista o Jovanu Krstitelju, kao o došavšem na zemlju Iliji, imaju očigledno drukčiji smisao: koristeći se narodnom verom u novi dolazak Ilije (koji je uzet živ na nebo), Hristos u terminima te vere ukazuje da je Jovan već ispunio funkciju koja je prednaznačena Iliji: „Ako hoćete verovati, on je Ilija što će doći“ (Mt 11,14).

Prema tome, ni teosofija ni štajnerijanstvo nisu nikakvo „produbljivanje hrišćanstva“ za koje se predstavljaju, čak ni jeres, niti naročiti pravac u hrišćanstvu, nego oni prosto ništa zajedničkog sa hrišćanstvom nemaju. U štajnerijanstvu naprosto nema mesta ni jednoj od najdražih bisera vere hrišćanske: nema nadsvetskog Boga u Svetoj Trojici; nema nebeskog Oca i Svetog Duha, nema Boga Slova, koji se ovaplotio i primio čovečiju prirodu, nema sladčajšeg Gospoda Isusa (nego ima neko biće Christus Jesus, koje je sastavljeno iz sunčanog duha Bude, Zoroastre, dva mladenca i tome slično), nema Presvete Bogorodice i besemenog začeća (mesto toga oni imaju priču o dve Marije i dva Josifa), nema Evharistije i Golgotske iskupiteljske žrtve, nema Vaskrsenja Hristova, Pedesetnice, sveopšteg vaskrsenja mrtvih, nema bogolikih ličnosti koje čekaju vaskrsenje, sud i večni život (a ima večno kruženje, i obnavljanje), nema Jevanđelja i Otkrovenja (a ima Akaša hronika i raznih učitelja), nema Svetih, nema Crkve, nema ljubavi i vere (a ima drski i ljubopitljiv i intelektualni racionalistički gnosis).

Dakle teosofima i antroposofima nije uspeo ni poslednji pokušaj, da pod imenom hrišćanstva proture svoje novostvorene ideje reinkarnacije, spiritualizma, crne i bele magije, i da na taj način varaju mnoge neupućene duše. I dok ovo mnogobrojno šarenilo ideja i pojmova, koje se probijaju i guraju za materijalizmom kao morski psi za brodovima, nestaje i kopni pod zracima hrišćanstva kao sneg pod toplotom sunčanih zrakova, dotle hrišćanstvo pobedonosno stoji i ostaje nepoljuljano usred mnogobrojnih oluja i bura, kao tvrda granitna stena, jer je utvrđeno na nepokolebljivom kamenu Bogočoveku Hristu. Sa Njim i Njime, hrišćanstvo božanski mudro i celishodno rešava sva ona pitanja koja su u teoriji reinkarnacije ostala nerešena. U hrišćanstvu tajna života se rešava samo u tajni smrti, a tajna smrti ima svoje rešenje u sveopštem vaskrsenju. To opšte vaskrsenje se temelji na nepobitnom faktu Hristovog vaskrsenja, koje je bez sumnje najvažniji događaj ne samo u istoriji hrišćanstva neto u istoriji čovečanstva uopšte, pa i cele vasione. Jer tek vaskrsenjem Hristovim razlomljeni su pečati na svim tajnama koje muče čoveka pa i na tajni smrti, i kroz vaskrsenje Hristovo čovečanstvo je ugledalo Carstvo Nebesko, i sebe u tome Carstvu vaskrsnuta i preobražena. Samo Vaskrsenje Hristovo ponovo oživotvorava čovekovu prirodu i čini sveopšte vaskrsenje mogućim.

Učenje o vaskrsenju i učenje o preseljenju duša ishode iz one metafizičke ideje da se telo javlja kao neophodni organ duše, da razorenje tela pri smrti treba da se smeni uspostavljanjem tela u sastavu čoveka. Zaštitnici teorije reinkarnacije s pravom nam prebacuju da je po prirodnim zakonima (pošto oni ne priznaju intervenciju Božju u svetu) vaskrsenje tela nemoguće. No, sva je sreća što to niko od nas i ne tvrdi, pa i samo učenje o vaskrsenju priznaje da je u poretku „prirode“ uspostavljanje već razrušenog tela nemoguće, i da je to ustanovljenje samo naročito dejstvo volje Božje, kao produženje one pobede nad smrću, koju je Isus Hristos izvršio u svome vaskrsenju, otkrivši time mogućnost i nužnost vaskrsenja svih umrlih. U hrišćanskom učenju sjedinjuju se na taj način dva principa; nemogućnost prirodnog ustanovljenja tela i priznanje neophodnosti tog ustanovljenja za punoću života. Život duša usopših od smrti do vaskrsenja jeste život, no nepotpun, jer za potpun život potreban je integritet ličnosti koji se postiže ne u nekakvim ponovnim ovaploćenjima u drugim telima, nego u spajanju duše sa istim svojim vaskrslim telom „jer će sam Gospod sa zapovešću, sa glasom Arhangelovim i s trubom Božjom sići s neba i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najprije„. (I Sol. 4,16)

Učenjem hrišćanskim o tome da se Hristos po svome vaskrsenju uzneo u telu, da On, pravi Bog, sada prebiva na nebu u proslavljenom svome telu, utvrđuje se sa izuzetnom snagom princip telesnosti, kao neodoljive, ontološki neodstranjive funkcije ličnosti iz prirode čoveka. Bez tela nema punoće života, nema celosnosti ličnosti. Jedinstvenost i neponovljivost ličnosti se odnosi na taj način u hrišćanstvu i na telo: neće se novo telo stvarati pri „vaskrsenju“, nego će vaskrsnuti pređašnje. To je neophodno nužno u pojmu vaskrsenja, jer ne bi bila zastupljena pravda Božja ako bi se s mojom dušom sjedinilo neko drugo telo, koje bi moralo da ispašta za ono što samo nije učinilo. Zato je vrlo važno to da u vaskrsenju ustaje „to isto“ telo, kako je bilo u čoveku, ne u smislu materijalnog sastava (jer i pri životu čoveka materijalni sastav ne ostaje uvek isti), nego u smislu te jedinstvene i neponovljive veze date duše i datog tela. Kako je bilo u životu, tako i pri vaskrsenju tela, čovek će osećati svoje vaskrslo telo kao upravo „svoje ponovo nađeno“.

No, to vaskrslo telo, iako će biti ovo isto naše sadašnje telo, ono neće imati svojstvo današnjih tela, nego će biti sa novim svojstvima koja su potrebna za život na novom nebu i novoj zemlji „gde pravda živi“. Jer vaskrsenje je u isto vreme i preobraženje – „jer nećemo da se svučemo nego da se preobučemo; da život proždere smrtno“ (I Kor. 15. 51-54), ne dakle samo povratak ili uspostavljanje, no i uzvišenje, prelazak boljem i savršenijem. To preobraženje tela je, po rečima apostola Pavla, neophodniji zakon čak i od smrti, iako mnogi smatraju da je smrt najnužnija neophodnost, jer kaže: „Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se promijeniti“ (I Kor. 15.51). Hrišćanin u to veruje, u to se nada i za tu veru i nadu proliva krv svoju „jer zna kome verova“ (vidi II Tim 1,12). Večni zalog i podršku nada hrišćanska ima za sebe u pashalnoj blagovesti. To je blaga vest o razrušenju smrti „Gde ti je smrti žalac? Gde ti je dakle pobeda„? (I Kor. 15,55). Van vaskrslog nadanja obesmišljava se i obesnažuje svaka propoved o Hristu i sama vera u Njega gubi smisao, postaje prazna i uzaludna (I Kor. 15,17) Van vaskrsnog nadanja verovati u Hrista bilo bi uzalud i badava, bilo bi samo sujeverje, ali „Hristos usta iz mrtvih, i bi novina onima koji umriješe“ (I Kor. 15,20).

Sa takvom verom u srcu hrišćanin sa radošću podnosi sve što ga snađe u životu, jer u njegovim ušima stalno bruje reči Hristove: „Hodite meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti“ (Mt. 11, 28), kao i „ni jedan koji živi i veruje u mene neće umreti vavek“ (Jn. 11, 26).

Beskrajna veličina hrišćanske eshatologije, sadržane u vaskrsenju i večnom životu, biće nam još jasnija ako na kraju pogledamo u kakvom stanju i neizvesnosti ostaje čovek koji se uzda u teoriju reinkarnacije, koja je nerazdvojno vezana sa budizmom, a što nam je pokazao misionar Gardi istinitim rečima o budističkoj eshatologiji: „Teško dostupno osećanje proizvodi sistem Bude. On osakaćuje čoveka, ugušuje duh. On govori meni da ja nisam stvarnost, nisam realno biće, da ja nemam duše; da ni ovde ni u kakvom drugom višem svetu ni za koga nema nepomućene sreće, pune radosti, nenarušivog mira. On mi saopštava da ja mogu živeti milijardu miliona svetova, i da ni u jednom od njih i ni u kakvom delu veka ja ne mogu biti slobodan od strahovanja za buduće, dok ne dostignem stanje nesvesnosti; da radi dostizanja tog stanja ja se moram udaljiti od svega prijatnog, dragog, uzvišenog, blagorodnog. Ono uporno ponavlja meni da ja, dok postojim, uvek ću biti podvrgavan tuzi, nepostojanosti, pustoši, pa ipak ne mogu prestati da postojim ni sada, ni u mnogobrojnim idućim vekovima, dok ne dostignem nirvanu. I u svem tolikom nesrećnom stanju, ja se nuždavam i tražim spasenja od strane premudrog, svemogućeg, i sveblagog bića… No umesto toga meni daju, kao u podsmehu, samo slične utehe; mene uče da upirem svoj pogled na Budu, koji je već prestao da postoji, na Dharmmu (zakon Bude), koji nije bio nikakvo biće, i na Sanghu (odred budističkih monaha), čiji članovi, makar da i postoje stvarno, no slično meni podvrgnuti su stradanju i grehu“.

A kad je tako, a sigurno je tako, jer takvi zaključci su nužni iz samog sistema budizma i ostalih istočnjačkih učenja, kao što smo videli, onda nam reinkarnacija ne objašnjava našu zemaljsku sudbinu, nego nas samo uvlači u košmar nerešivih problema i tamo nas ostavlja u potpunom mraku bez i zraka svetlosti. Da čovečanstvu Hristos nije doneo božansku svetlost i blagodatne životne sokove za život večni, ono bi još i danas bespomoćno lutalo po mraku raznih teorija, hipoteza i pretpostavki, kao što lutaju oni koji Hrista nisu prihvatili.

Episkop ARTEMIJE – UČENjE O METEMPSIHOZI I REINKARNACIJI SA HRIŠĆANSKOG GLEDIŠTA

 

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: