Podeli dobar sadržaj sa prijateljima:

 

Rimsko osvajanje Jerusalima i Judejski rat

Rimske legije su osvojile veći deo Jerusalima 70 gne. Šalju Josifa da ubedi Judejce da se predaju. Josifov govor pred samo osvajanje Jerusalima i razaranje Hrama

 

IX Glava: Tito pomoću Josifa nagovara Judejce na predaju

 

Reši, ipak, da za kratko vreme prestane sa opsjedanjem, da pruži ustanicima vremena za razmišljanje da možda neće postati popustljiviji posle rušenja drugoga zida i straha od gladi, pošto im pljačka nije mogla više za duže vreme da stvori dovoljno sredstava za život. A prekid korisno iskoristi. Pošto je predstojalo vreme kada je trebalo vojnicima isplatiti vojnicu, zapovedi oficirima da vojska izmaršira na mesto koje je bilo vidljivo neprijateljima, i da se isplati vojnicima srebro. A svi, kako je bio običaj, nastupiše sa isukanim mačevima u potpunoj spremi, dok su konjanici vodili svoje ukrašene konje na uzdi. Nadaleko je pred gradom blještao od srebra i zlata, i za Rimljane ništa nije bilo toliko oduševljavajuće kao taj pogled a za neprijatelje zastrašujuće. Sav stari zid uzduž, kao i severna strana hrama, bili su načičkani gledaocima, a i krovovi kuća mogli su se vidjeti kako su prepuni radoznalaca i nije bilo mesta u gradu koje nije bilo puno ljudi. Užasan strah obuze sada najprkosnije kada su videli svu vojnu silu okupljenu na jednom mestu, i krasotu oružja i dobar poredak ljudstva, i pri tom pogledu, mislim, da su ustanici morali promeniti svoje gledište da nisu izgubili nadu da ih Rimljani neće pomilovati zbog svih zala koje su naneli narodu. Pošto im je, po njihovom mišljenju, predstojala smrt ako obustave borbu, to su više voleli da nju pretrpe u ratu. A i moć sudbine tražila je da nevini poginu s krivima, i sa ustanicima i ceo grad.

Rimsko osvajanje Jerusalima 70 gne i Judejski rat - Josif govori Judejcima pobednička parada

Judejci nisu nikakve predloge učinili za mir. Toto podeli legije na dva dela od kojih je prvi trebao da pravi nasipe prema Antoniji, a drugi kod spomenika Jovanovog. Odavde je nameravao da zauzme gornji grad, a hram od Antonije, jer sve dok ne zauzme hram nije se moglo misliti na nesmetani posed grada. Na oba ta mesta trebalo je podići po dva nasipa, svaka legija po jedan. I one koji su radili kod Jovanovog spomenika ometali su ispadima Idukejci i teški oružanici Simonovi, a one ispred Antonije, jovanovci i grupa zilota. Judejci su, pri tome, imali prednost ne samo svojim ručnim oružjem, kojim su mogli gađati sa višeg položaja, nego što su se izvežbavali da rukuju i mašinama, jer su njihovu poslugu bili već obučili, pošto ih je svakodnevna vežba za kratko vreme učinila veštima. Imali su trista oštrobacača i četrdeset bacača kamena, kojima su dosta ometali Rimljane pri podizanju nasipa. No Tito je bio svestan da spasavanje grada znači dobitak, a njegova propast da je gubitak. Pokraj opsade nije propuštao ni drugu zadaću, naime, da pokrene Judejce na promenu mišljenja. Radove je mešao sa savetovanjem, i pošto je znao da se često mnogo više postiže rečima nego li oružjem, nije samo sam pozivao opsednute da predaju ionako skoro zauzeti grad, i tako da ga spasu, nego im posla i Josifa da on na njihovom jeziku s njima razgovara, smatrajući da će možda njihov zemljak lakše moći da naiđe kod njih na popuštanje.

Josif, obišavši grad, potraži mesto gde će biti siguran od dometa strela, a gde će ga dobro čuti, pa im mnogo stavi na dušu da se smiluju na same sebe i na narod, da se smiluju na otački grad i hram i da ne budu prema svemu tome ravnodušniji od stranaca. I dok su Rimljani poštovali svetinje neprijatelja i sve do sada su od njih ruke daleko držali, dotle svi koji su u njima odrasli i koji bi bili jedini njihovi vlasnici u slučaju da se održe, sve čine da ih upropaste. Jer su videli da su najjači zidovi već pali, a preostao je još samo jedan koji je mnogo slabiji od onih koji su osvojeni. Oni su već upoznali da je rimska snaga neodoljiva, a služenje njima da im nije nepoznato. Pa iako je lepo boriti se za slobodu, trebalo je to činiti ranije. A kada su već jedared podjarmljeni i trpeli tako dugu tuđinsku vlast a zatim pokušavali da zbace jaram, to da nije težnja za slobodom nego za smrću. Pokornost bi se mogla uskratiti neznatnim gospodarima ali ne onima koji već drže sve pod svojom vlašću. Jer šta je moglo umaći Rimljanima sem onoga što nema za njih vrednosti zbog vrućine ili hladnoće. Njih je stalno sreća pratila, i Bog koji daje da pojedini narodi vladaju svetom, sada je dao da je vlast u Italiji.

A najsnažniji zakon, koji postoji i kod zveri, važi i za ljude da se mora pokoravati onome koji je jači, i da su pobednici oni čije je oružje snažnije. Zbog toga su se i njihovi preci pokorili Rimljanima, premda su i duševno i telesno i ostalim svojstvima bili nadmoćniji od svojih potomaka što oni, sigurno, ne bi učinili da nisu bili uvideli da je Bog bio sa ovima. A njima opkoljenima šta daje snage za otpor? Najveći deo grada već je zauzet, a njima unutra, kada bi zid i ostao, bilo bi gore nego ratnim zarobljenicima. Nije Rimljanima nepoznata ni glad koja je u gradu, od koje sada pati samo narod, no koja će uskoro stići i borce. Ako bi ovi i prestali sa opsadom i prodiranjem u grad s mačevima, to im na grbači sedi unutarnji neprijatelj s kojim se ne može boriti, koji svakim satom postaje sve jači. Jer protiv gladi ne mogu se boriti oružjem, ili zar su oni možda jedini koji bi tu nevolju mogli nadvladati? Oni bi zbog toga najbolje učinili ako promene svoje mišljenje pre nego što šteta postane neizlečiva, i da misle na svoje spasenje dok još ima vremena. Rimljani im se svakako neće svetiti za ono što se dogodilo, ako samo ne teraju dokraja. Jer su oni, kada nadvladaju, po prirodi blagi, i svoje prednosti ističu više nego da zadovoljavaju svoju osvetu. A to ne može da bude ako zauzmu grad pust bez ljudi, niti pustu zemlju. Zbog toga Cezar hoće sada da im pruži ruku. A ako grad mora da zauzme silom, i oni ne budu hteli primiti njegove dobre predloge, to on onda neće nikoga poštedeti. A da će i treći zid uskoro pasti, pruža dokaz zauzimanje prva dva, pa čak kada bi ta tvrđava bila neosvojiva, to će se onda glad boriti za Rimljane.

Dok im je Josif to govorio, mnogi su mu se sa zidina rugali, drugi psovali, a neki ga gađali. Pošto ih nije mogao tim jasnim izlaganjem da uveri, pređe onda na istoriju svog naroda i poviče:“O, nesretnici, ne sećajući se svojih vlastitih saboraca borite se oružjem i svojim protiv Rimljana. Koga smo na taj način ikada pobedili? Zar nije bio Bog, koji je stvorio Judejce, osvetnik, kada im se činila nepravda. Pogledajte na prošlost da bi mogli videti u koga se mora uzdati u borbi, i kakvog ste uzvišenog saborca uvredili. Zar se ne sećate čudnih dela u vreme vaših otaca, i kolike je neprijatelje ovo sveto mesto uništilo. Mene obuzima strava kada moram da govorim o delima Božijim nedostojnim ušima; ali ipak poslušajte da bi spoznali da se vi ne borite samo protiv Rimljana nego i protiv Boga. Jer kada je nekada car Egipta Nehao, koji se inače nazivao i Faraon došao sa hiljadama ratnika u našu zemlju i ugrabio kneginju Saru, pramater našeg naroda, šta je učinio njezin suprug Avram, naš praotac? Da li se osvetio obesnome sa oružjem, premda je imao pod sobom 318 knezova od kojih je svaki imao bezbroj vitezova? Ili je smatrao da je napušten ako Bog ne bude sa njim? Podigavši svoje čiste ruke na mestu koje vi sada poganite, dobio je sebi nepobedivog pomoćnika. Zar nije odmah, zatim, već druge večeri kneginja bila netaknuta vraćena svom mužu, a Egipćani, pomolivši se na mestu koje ste vi oskrnavili bratoubilačkom krvlju, i sav u strahu zbog noćnih viđenja, pobeže, obdarivši srebrom i zlatom od Boga ljubljene Jevreje.

Da li da govorim o preseljenju naših praotaca u Egipat gde su ih ugnjetavali i pritiskivali strani carevi 400 godina, ali umesto da su se branili oružjem i rukama, kako su mogli, zar nisu poverili sebe Bogu. Ko ne zna kako se Egipat ispunio svima životinjama i kako su svemoguće bolesti naišle, kako je zemlja postala neplodna, a Nil izgubio vodu, i deset nevolja koje su sledile jedna za drugom, zbog kojih su naši oci bili otpušteni sa sigurnom pratnjom, bez prolevanja krvi, bez opasnosti, jer je Bog vodio one koje je odredio za svoj hram. I kada su Sirci bili zarobili naš sveti kovčeg, zar nije cela zemlja Filisteja stenjala, sa idolom Dagonom i sav narod koji ga je zarobio, pošto su se čirevi u njoj pojavili na njihovim sramnim delovima, a utrobe im ispadale zajedno sa hranom. I natrag ga povratiše rukama koje su ga zarobile, uz zvuke cimbala i bubnjeva, i očistiše svetinju bezbrojnim žrtvama.

Bog je bio taj koji se za naše oce tako borio, jer su oni njemu prepustili da odluči, a da se nisu laćali oružja. Da li je car asirski Senahirim pao od ljudske ruke kada je bio opkolio ovaj grad s trupama naroda cele Azije? Nikako, jer su se bez oružja odmarali i bili na molitvi, no Anđeo Božiji u jednoj noći pobi nebrojenu vojsku i kada je Asirac ujutru ustao nađe 185.000 mrtvih, i pobeže sa ostatkom svoje vojske od nenaoružanih Jevreja, koji ga nisu ni gonili? Poznato vam je i ropstvo u Vavilonu, gde je narod bez otadžbine morao živeti sedamdeset godina i niko nije pomišljao na oslobađanje, dok ih Kir, u slavu Boga, nije dobrovoljno dao slobodu i uz pomoć njegovu bio ponovo obnovljen hram.

Uopšte nema slučaja u kojem bi naši oci samo oružjem nešto postigli, ili da bi pretrpeli neuspeh i bez oružja kada bi se obratili Bogu. Jer kada bi ostajali kod kuće, pobeđivali su, kako je odredio, božanski sudija, a kada bi se borili, bili su uvek tučeni. Tako na primer, kada je car Vavilonjana bio opsedao ovaj grad, i naš car Sedekija upustio se u borbu i pokraj odvraćanja proroka Jeremije, on sam je bio zarobljen i video je kako je grad sa hramom razoren. A ipak, koliko je onaj car bio pravedniji od naših vođa, koliko bolji njegov narod od vas? Jer niti car, niti narod, nisu ubili Jeremiju kada je vikao da su pali u nemilost kod Boga zbog svojih grehova i da će biti odvučeni u ropstvo ako ne predaju grad. A vi, da ne spominjem zločine koje vi činite tu unutra, jer nemam dosta reči da ih mogu opisati, grdite mene koji želim da vam dam spasonosni savet i gađate me ljuti što vas podsećam na ove vaše grehe, i nećete ni da čujete da se govori o onome što svaki dan činite.

Kada je Antioh, nazvan Epifanes, posle mnogih zločina prema Bogu ovaj grad ugrozio, naši praoci iziđoše protiv njega oružjem da bi postigli da oni sami budu potučeni u boju, grad su neprijatelji opljačkali, a svetište opustošeno za tri godine i šest meseci. A šta treba da govorim o ostalom?

A ko je kriv da su Rimljani zavojevali na ovu zemlju? Zar nije uzrok bila bezbožnost stanovnika? I šta je bio prvi povod za podjarmljivanje? Zar nije bio građanski rat naših predaka kada je manijaštvo Aristobula i Hirkana i neprijateljstvo između njih dovelo Pompeja protiv grada, i Bog odredio Rimljanima narod koji nije bio dostojan slobode. Posle tromesečne opsade predali su se, premda se oni nisu ogrešili o zakon i hram, koliko vi; a raspolagali su mnogo većim sredstvima za rat nego vi.

Dobro nam je poznat i kraj Antigona, Aristobulovog sina, za čijeg carevanja Bog ponova udari grešni narod ropstvom, Jer Irod, sin antipatrov, dovede Sosija, a Sosije rimsku vojsku, koja je opkolila Jerusalim i šest meseci ga opsedala dok njegovi građani, za kaznu zbog svojih grehova, nisu bili pokoreni i grad neprijatelji opljačkali. Kao što se vidi, Bog nikada nije dao našem narodu oružje u ruke, jer ako se upuštao u borbu, svaki put je propadao. Po mom mišljenju morali bi stanovnici svetoga mesta sve prepustiti Bogu da on presudi, a potpuno se odreći ljudske sile, kada sami nastojite da zadobijete najvišeg sudiju.

Da li ste vi ikoji zakonski propis izvršili za koji je zakonodavac vezao blagoslov, a šta ste propustili od onoga za koje je zapretio kletvom?

A koliko ste vi bezbožniji od vaših otaca koji su brže od vas pali. Tajni gresi su za vas maleni, krađa, podlost i brakolomstvo; takmičite se u pljačkanju i ubijanju i utirete put za nove zlu. Hram je postao sabiralište svega, i ruke domaćih učinile su nečistim mesto posvećeno Bogu, koje su i sami Rimljani samo iz daljine poštovali, pošto su zbog vaših zakona napuštali svoje navike. I pokraj svega toga očekujete da će se sa vama boriti onaj prema kome ste toliko sagrešili. Pa, dakle, i da uzmemo da ste pravedni molitelji i čistim rukama se molite za božiju pomoć kao što je nju izmolio naš car protiv Asiraca, tako da je onu veliku vojsku jedne samo noći Bog pobio, no da li se početak Rimljana može uporediti sa Asircima, pa da se i nadate istoj pomoći? Zar nisu Asirci uzeli od cara našega novac da ne bi razorili grad pa zatim, protivno zakletvi, došli da spale hram? A Rimljani naprotiv traže samo uobičajene dažbine koje su naši očevi davali njihovim očevima, pa ako njih dobiju niti će grad razoriti, niti svetište dotaći, a daju nam sve, naše porodice, uživanje naših imanja i štite naše svete zakone.

Samo ludost može očekivati da će se Bog pokazati i prema pravednicima onako kao prema nepravednima. A osim toga on zna brzo pomoći kada je potrebno. On je Asirce razbio već prve noći kada su se bili ulogorili, pa ako je on smatrao da naša generacija zaslužuje slobodu a da Rimljani zaslužuju da budu kažnjeni, to bi on, sigurno, kao nekada što je istupio protiv Asiraca, isto tako učinio i protiv Rimljana, kada je Pompej stavio ruku na narod, i kada je Sosije došao, kada je Vespazijan pustošio Galileju i na kraju sada kad se Tito približio gradu. No naprotiv, ni Magnus ni Sosije ne samo da nisu bili potučeni nego su junački zauzeli i grad, a Vespazijan je ratom protiv nas zadobio i carevanje. A sada i izvori daju obilnu vodu koju vam ranije nisu davali. Pre njegovog izbora, kao što je poznato, bili su Siloamski izvor i svi izvori izvan grada presušili, tako da se voda morala kupovati na meru, a sada tako obilno daju vodu vašim neprijateljima da ne pružaju vodu samo njima i stoci nego i za zalevanje vrtova. A taj čudnovati znak poznat vam je već i od ranijeg osvajanja iz vremena, naime, kada je napred spomenuti Vavilonac bio grad osvojio i hram spalio, premda, mislim, da niko tada nije bio učinio tolika bezakonja, kao vi sada, tako da smatram da je božanstvo pobeglo iz svetinje i da je stalo na stranu onih protiv kojih se vi sada borite.

Pa ako čestit čovek beži iz poročne kuće i žaca se od njezinih ukućana, zar verujete da će Bog ostati kod vas pri vašem grešnom životu, koji vidi sve, pa i ono što je sakriveno i prećutano čuje?

A šta se kod vas još prećutkuje i sakriva? Zar to već i neprijatelj nije doznao? Vi se ponosite svojim preziranjem zakona. Svakodnevno se takmičite ko je najgori, i iznosite svoja sramna dela na videlo kao da su vrline. No ipak i pokraj svega preostaje vam put spasenja, samo da ga koristite ako hoćete, a Bog rado prašta onima koji priznaju i kaju se. O, vi ljudi, u železnom oružju, odbacite sva naoružanja i obucite smilovanje za grad svojih otaca koji je već upola razoren, okrenite se i pogledajte kakvu lepotu, kakav grad, kakvo svetište, kakve darove naroda hoćete da izgubite. Ko može da na njih takve stavi plamen, ko bi mogao hteti da oni više ne budu? I šta je dostojnije od njih da bude spaseno? Okoreli, neosetljiviji od kamena, A ako su već vaše oči za sve to otupele, onda se smilujte na svoje porodice, pa neka svakome pred oči iziđu deca i žena i roditelji, koje će, zakratko, progutati ili glad ili rat. Znam da je u istoj opasnosti i meni mati i žena, i ne neznatan rod, i od davnina čuveno koleno, ili mislite da zbog njih ovo savetujem. Ubijte njih, moja krv neka vam bude cena za vaše spasenje, jer i ja sam spreman da umrem ako vas moja smrt hoće urazumiti.“

Odlomak iz knjige „Judejski rat“ autor Josif Flavije

Podeli dobar sadržaj sa prijateljima: