Sveti Anin Čudotvorac žitije

Na današnji dan se slavi Sveti Anin Čudotvorac

 

Sveti Anin Čudotvorac žitije - svetitelj i lekar, čuda i lavovi lav pije vodu u pustinjiPREPODOBNI Anin Čudotvorac beše rodom iz Halkidona od roditelja blagovernih; malen rastom kao drevni Zakhej, no veliki sasud Svetoga Duha. Odmalena beše krotak i ćutljiv, i bez ikakvog učitelja stremljaše dobrim delima.

Kada mu bi petnaest godina on ostade bez roditelja. Odmah se odreče sveta, stupi u jedan sveti manastir, i uze na sebe anđelski obraz. Zatim, željan potpuno bezmolvnog žitija – pustinjačkog molitvenog tihovanja, on ode duboko u pustinju, gde reka Eufrat razdvaja Siriju od Persije. Tamo pronađe nekog monaha Majuma, koji je u pećini živeo izvanrednim podvižničkim životom, nastani se kod njega, i podražavaše ga u pošćenju i posvunoćnim molitvama. A njihovo pošćenje beše toliko da cele svete Četrdesetnice sve do Uskrsa nisu ništa jeli. No lica im behu svetla kao da se stalno goste za carskom trpezom. I učenik, blaženi Avin, toliki napredak pokaza, da i starca prevazilažaše. Jer je mnogo puta, i osim svete Četrdesetnice, po četrdeset dana provodio bez hrane, moleći se dan i noć. I divljaše se starac takvom podvigu njegovom.

No gde oni življahu ne beše vode blizu, jer reka Eufrat beše udaljena od njihove pećine pet poprišta. I Anin je otuda donosio starcu vodu u malom krčagu. Nije hteo da donosi u velikom krčagu, da bi se što više trudio odlazeći po vodu. A kad jednom iđaše po vodu, i beše odmakao od pećine jedno poprište, Anđeo mu nali vodu u krčag, i on se vrati i dade starcu. I starac se čuđaše kako se on tako brzo vrati, jer je znao da tamo nema druge vode. I shvativši kakva je blagodat Božja na učeniku njegovom, on zažele da ga ima za svoga učitelja i starca, ali ne mogade ubediti u to svetog Anina. Zato otide od njega, ne želeći da ga služi takav ugodnik Božji, kome bi on sam želeo da služi. I došavši u manastir, koji se nalazio na Eufratu, ispriča bratiji za svetog Anina. I od tog časa sveti Anin postade poznat, i počeše mu dolaziti monasi.

Po odlasku starca Majuma, sveti Anin ostade u toj pećini, govoreći u sebi: Bog me je uputio da dođem ovde, zato ću i ostati ovde do smrti svoje. A mnogo puta odlažaše u unutrašnju pustinju, i tamo provođaše ponekad do dvadeset a ponekad do trideset dana, pa se opet vraćaše u svoju pećinsku keliju. I umrtvi sve strasti tela svog, i potčini telo duhu, zbog čega mu Bog potčini divlje zveri, da mu služe. I za njim iđahu dva lava svuda, kud god je on išao. Jednome od njih on beše izlečio ranu na nozi.

No ne samo zveru nego i ljudima on beše besplatni lekar, jer mu Bog dade blagodat da isceljuje svaku bolest i nemoć po ljudima. I pronese se glas o njemu u tom kraju, i ime njegovo postade čuveno. Stoga mu dolažahu ne samo ljudi nego i žene, donoseći svoje bolesnike. A on ih sve isceljivaše blagodaću Božjom koja življaše u njemu, i otpuštaše ih zdrave. I prestade da odlazi u pustinju, i sećaše u keliji zbog ljudi koji su mu dolazili. Jer ga Bog dade tome kraju kao izvor isceljenja. On ne odlažaše u pustinju, da ne bi dolazioci, ne zatekavši ga u keliji, vraćali se prazni i neutešni, nego da svaki dobije lek koji traži: jedni isceljenje svojih telesnih bolesti, a drugi oslobođenje od duševnih patnji pomoću duhovnih pouka njegovih.

Ali pošto mesto beše bezvodno, trebalo je imati mnogo vode za mnogobrojne posetioce koji su mu dolazili. Zbog toga iskopa mali bunar za sakupljanje kišnice. No ta voda je zadovoljavala potrebu za nekoliko dana. Jednom za vreme žege dođoše k njemu neki ljudi, i behu žedni. On naredi jednome od svojih učenika, kojih beše šest, da zahvati vodu s bunara i napoji žedne. No učenik ga izvesti da u bunaru nema ni kapi vode. Prepodobni mu onda tiho reče: Nadam se u divno ime Gospodnje, da ćeš naći vode u bunaru, da bi utolio žeđ naših gostiju.

Učenik ode i nađe bunar pun vode do vrha. I on začuđen, radujući se i slaveći Boga, zahvati vodu i odnese je k ocu, kazavši mu za čudo učinjeno molitvama njegovim. I dovoljno beše te vode za sve potrebe na mnogo dana. Ovo se čudo dogodi u sedamnaestoj godini podvižništva prepodobnog Anina.

Zatim, pošto se ta voda najzad potroši posle dužeg vremena, a kiše ne beše, prepodobni Anin ne htede da ponovo ište od Boga takvo čudo. Nego, smiravajući um svoj, on stade sam donositi noću sa Eufrata vodu za potrebe posetilaca. I tako svake noći od večera do svanuća on nošaše vodu, slaveći ustima Boga, i sećajući se evanđelskih reči Hristovih: Ako koji napoji koga čašom vode u ime moje, neće mu plata propasti (Mt. 10, 42). No jednoga dana se dogodi da ne beše vode, a dođoše k njemu neka bratija iz manastira da ga posete, i behu žedni od putovanja. Prepodobni onda dohvati krčage i sam ode po vodu na daleku reku. No odmah se vrati. Videvši ga gde se odmah vraća, oni mišljahu da je blaženi iznemogao telom, te na reku ni išao nije. Stoga mu potrčaše u susret, želeći da sami idu na reku po vodu. I kad mu stadoše skidati krčage s ramena, oni videše da su teški i puni vode. I veoma se udiviše. Jer Anđeo Gospodnji, kao i prvi put kod starca Majume, napuni krčage vodom. I povikaše bratija: Hvala Bogu, evo iz ramena svetog oca isteče voda živa i hladna!

I veseli piše od nje. A smirenoumni svetitelj reče im: Oprostite mi, braćo, jer sam grešan. Ova se voda nevidljiva darova ne zbog mene nego zbog vaše prevelike žeći, da ne biste iznemogli dok bih se ja vratio s reke.

Episkop grada Neokesarije Patrikije voleo je svetog Anina i vrlo ga mnogo poštovao zbog njegovog svetog života i čudesa koja je blagodaću Gospodnjom činio, i često ga posećivao, pa ga i rukopoloži za prezvitera silom. A kad episkop ču da se prepodobni muči noseći sam vodu sa Eufrata za svoje posetioce, pokloni mu magarca da na njemu donose vodu, kako se svetitelj ne bi mučio. No posle nekoliko dana dođe k prepodobnome jedan siromašan čovek, koji nije imao da vrati dug zajmodavcu, i moli svetog da se smiluje na njega i da mu nešto čime bi mogao isplatiti dug. A prepodobni sam siromašan duhom i stvarima, nemajući šta da mu da, reče mu: Uzmi, brate, ovog magarca, prodaj ga i isplati svoj dug.

Siromašak uze magarca i ode, a svetitelj opet stade sam donositi vodu sa daleke reke. Saznavši za to, episkop mu posla drugog magarca, sa ovakvom porukom: Ne poklanjam ti magarca, nego samo da ti vodu nosi, a kad mi bude zatrebao, ja ću ga opet uzeti.

Ali posle izvesnog vremena opet dođe neki siromašak k prepodobnome, proseći milostinju. A on, pošto ništa nije imao, dade mu magarca. Potom mu dođe u posetu episkop. I kad ne nadje magarca, on naredi da se iskopa dubok bunar. Onda dovede magarce, na kojima se donese vode s reke, i napuni bunar. Jer u tim sušnim krajevima, pošto nema vlage u zemlji niti unutra ima vodenih žila, kopaju se suvi bunari, i u njih se skuplja voda od kiše ili snega, ili se donosi s reka. I tako, pošto episkop napuni bunar vodom, uze svoje magarce i odvede. I kad bi se bunar ispraznio, on je slao svoje magarce, na kojima se donosila voda i bunar punio, pa je opet uzimao natrag magarce.

U apamijskoj krajini beše neki stolpnik Pionije, koji vođaše anđelski život. Neki pokvareni ljudi iz okoline dođoše noću u njegov manastir, nadajući se da će tamo naći veliko bogatstvo. Oni provališe zid, uđoše unutra, i onda lopovski i razbojnički obiđoše sve odaje, tražeći što bi mogli uzeti. Ali ništa ne nađoše. Pri odlasku jedan od njih se baci kamenom na svetog stolpnika, udari ga silno po glavi, i razbi mu glavu. Pošto ti zločinci otidoše, stolpnik smišljaše da siđe sa stolpa i ide da se tuži sudijama. A prepodobni Anin, prozrevši Duhom stolpnikovu nameru, dozva lava koji mu služaše, dade mu po običaju hranu, i reče mu: Dobro se najedi, jer ćeš ići na dalek put!

Onda uze hartiju, i napisa ovakvo pismo: O, oče prepodobni! poznato mi je da si postradao od zlikovaca, pa sad nameravaš da siđeš sa stolpa, želeći da se osvetiš neprijateljima svojim. No, odustani od takve namere, da ne lišiš sebe večne nagrade za trpljenje u nebeskom carstvu

Ovo pismo sveti Anin priveza lavu o vrat, i govoreći mu kao čoveku, posla ga apamijskom stolpniku, zapretivši lavu da nikoga ne napada putem. Lav odjuri. I kad stiže do stolpnikovog manastira, on stade noktima grebati kapiju. Vratar nagviri kroz prozorče i, ugledavši lava, otrča k stolpniku i izvesti ga da veliki zver stoji pred kapijom. Satvorivši molitvu, stolpnik naredi vrataru da bez straha otvori kapiju. I uđe lav, i pritrčavši k stolpu baci pismo pred stolpnika. On ga pročita, i udivi se prozorljivosti prepodobnog Anina, koji sa takve daljine saznade njegovu nameru. I divljaše se kako Bog potčini zverove da služe ugodniku njegovom. I odustade od svoje namere, prepuštajući stvar Bogu.

Jedna blagočestiva žena, koja je bolovala od neke bolesti, pođe k svetome Aninu da ga zamoli za isceljenje. Na putu je srete jedan varvarin sa kopljem u ruci. On htede da je opljačka, ali ne nađe ništa kod nje osim malo hleba. I raspalivši se grehovnom požudom, on htede da je siluje. Zabivši koplje u zemlju, on je stade primoravati na blud. Ona se otimaše, ali pošto ne mogaše da mu se otme iz ruku, ona prizva u pomoć ime svetog Anina, vičući: Sveti Anine, pomozi mi!

I tog časa onaj svirepi i neukrotljivi varvarin ukroti se i zadrhta, jer ga spopade strah. I htede da beži, zato dohvati koplje da ga istrgne iz zemlje, ali ne mogade pošto se beše veoma zarilo u zemlju. Videći to, on se još više uplaši, pa zatim razjari.

Ali žena, izvukavši se iz njegovih ruku, pobeže i dođe k svetome Aninu, i kaza mu sve. I pošto je svetitelj isceli od bolesti, ona se vrati domu svom. A dođe k prepodobnome i varvarin onaj, kajući se za sva svoja zla dela. Sveti Anin ga isceli, i svetoj veri nauči, i udostoji svetog krštenja. A posle nekog vremena obuče ga i u anđelski obraz. I on bi inok bogougodan. A ono njegovo koplje ukoreni se u zemlji, i Božjom silom izraste u veliki hrast.

Ovaj veliki ugodnik Božji činjaše i mnoga druga čudesa: raslabljene isceljivaše, đavole iz ljudi izgonjaše, i bezbrojne bolesnike isceljivaše. I on beše iscelitelj ne samo ljudi nego i životinja. Jednoga dana beše se slegao k njemu silan narod, a beše strašna žega. I nestade vode, a žeđ ih moraše sve. Tada se svetitelj pomoli Bogu, i odmah se pojavi u vazduhu kišni oblak, i iznenada udari neobično jaka kiša, koja ispuni vodom sve jame i doline.

Prepodobni proreče i mnoge stvari koje su se imale dogoditi: pretskaza najezdu varvara, provide končinu mnoge bratije, i svakog prizivaše k sebi zasebno, i govoraše: Čedo, pobrini se o duši svojoj, jer je tvoje vreme blizu.

Zatim se prepodobni Anin i sam približi kraju, pošto prožive sto i deset godina. Preduznavši dan svoga prestavljenja, on sazva svoje duhovno stado, jer imađaše dosta bratije, kaza im mnoge pouke, i najzad pokazujući rukom na najvrlinskije među njima, prezvitera Veronikijana, reče im: On neka vam mesto mene bude iguman!

Posle toga odbolova sedam dana, i beše pri kraju. Pred samu smrt uplaši se, i pokuša da ustane sa odra. I priklonivši glavu, govoraše: Mir vam, gospodo moja! I poćutavši malo, reče opet: Ko ste, gospodo moja? Poćutavši opet, reče: Neka bude volja Gospoda mog! Evo i ja idem s vama po naređenju Gospodnjem.

Svi se prisutni prepadoše, i ničice padoše. A bogoljubivi prezviter Veronikijan, naimenovani iguman, upita prepodobnoga: Gospodine moj, kakva ti je nada, radi koje si se trudio kroz sve dane života svog? Reci nam, šta to vide.

Svetitelj odgovori: Videh Gornji Jerusalim otvoren, i oblak svetli gde izlazi, i na njemu tri svetlonosna čoveka, koji dođoše k meni i rekoše mi: Anine, Gospod te zove, ustani i pođi s nama! A ja ih upitah: Ko ste vi gospodo moja? Oni mi odgovoriše: Mi smo Mojsije, Aron i Or.

Čuvši to, bratija se još više prepadoše. A on im reče: Braćo moja, molite se za mene, da se ne postidim kada budem izveden pred Sudiju strašnog.

Potom reče opet: Primi, Gospode, duh moj! 

I rekavši to, prestavi se, osamnaestog marta. I česno ga pogreboše, slaveći Oca i Sina i Svetoga Duha, jednog Boga, slavljenog od sviju vavek, amin.

. . .

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.