Oops! It appears that you have disabled your Javascript. In order for you to see this page as it is meant to appear, we ask that you please re-enable your Javascript!
Kultura

Veselinka Stojković: SA PESNIKINJOM ZORICOM SENTIĆ

Veselinka Stojković: ČEŽNJA JE VEČNA

 

Zorica Sentić

17. maj 2010, 17.20

Pesma

Zorica Sentić u naručju svojih roditelja
Zorica Sentić u naručju svojih roditelja.
Stana, rođ. Trajković (25. VIII 1932, Levosoje), i Vlada Sentić (25. VII 1932, Levosoje).

 

Sinoć tek donesoh knjige od dece. Hvala Vam, draga Zorice! Bejah u poslu, i danas sam, a priuštih sebi zadovoljstvo, ako i kratko, od sat-dva, da budem sa njima.

Vaša je knjiga pesma. S njom se hoda po vrhovima trava, cveća i drveća, pahulja i kapljama kiše, na vetrovima, po vrhovima voda i oblaka, i dalekih horizonata, i toplih ljudskih radosti, i neizbežnih tuga, i svega što se nežno želi i zauvek gubi.

Vaša se knjiga ne može čitati brzo, koliko se ne može čitati ni

polako.

Pozdravljam Vas!

Veselinka Stojković,

Vranje

 

 ČEŽNJA JE VEČNA

Da, nije prošao dan da nisam pomislila na Tebe

 

Zorica Sentić: „Ugasi tišinu, ugasi tišinU / br. 2 / ja nâs volim“,

„Priče-ne-priče“, Hektor print, Beograd, 2009.

 „Jer je život prazan i mali bez ljubavi“

(Izašla sam iz vremena, Ugasi tišinU).

Uprkos jezičkim nesuglasicama, i uprkos strukturnim nedoumicama, i uprkos spisateljskim drugim  gresima (a ko ih nema?), stih i proza Zorice Sentić čitaju se zainteresovano, pozivno, saradnički, izletnički i postizletnički. I u kućnoj atmosferi i na putevima raznoraznim.

Jer njeno je tkanje iz večito ljudske i večne potrebe za višim i najvišim, za toplinom i plemenitošću, za najtoplinom i najsrećom. A čitalac iz njenoga kraja, kakav sam ja, sasvim sigurno, i zahvalno čak, ishoda sve puteve i puteljke, i selo i reku, i mahale i kućni prag, i pođe u svet. Bude opet i opet među svojima ako ih je i izgubio, i naročito u bakinom krilu sa bakinim pričama koje Zorica na svim putevima i u svim prtljazima nosi između svoje  rodne Makedonije, Srbije iz detinjstva i svoga sela Levosoja, i Francuske koja joj je dugo potonji dom, i srpskog Beograda koji joj je česta stanica i ime priča i priča. Nauživa se opet žita i baštâ, cveća i bosiljka, i ptica i pastirskih zvona, i sunaca i mesecâ. Neba zvezdanog i šara zemljinog i lica ljudskog. Zatvori se i u kuću, u posao. I krene na put. I ode. I sedne i zaboravi se u misli, u čežnji svakojakoj. I vrati se. I opet krene, ponekad i neznano kuda.

A čar nedosegnutog ga ne napušta, bol i nemoć nepotpunosti, neostvarenosti, sreća-ne-sreća.

Sve to sa Zoricom. Njene su pesme i priče lutalački putevi, iz čežnje za večnim suncem srca, za najvišom zvezdom, koju je i dotakla, i koja u vidiku joj je još –

„A sećaš li se Ti toga dana večeras?“ (Večeras, Priče-ne-priče),

ako je i u sićušnoj tački žive njene stvarnosti:

„Ali drugo ime za ljubav

to se ne može izmisliti

to si Ti“ (Drugo ime, Ugasi tišinU 2);

„Da, nije prošao dan

da nisam pomislila na Tebe“ (Da, Ugasi tišinU 2);

„Ako se jednoga dana vratiš

reci mi da sam sanjala da sam plakala“ (Ako se jednoga dana vratiš, Ugasi tišinU 2).

A vraća li se što ako se On i vrati?

Istrči čitalac zajedno sa Zoricom širine, i stešnjene, detinje i leptirasto ih istrči, i zrelo ih istrči, ali iz ljuščice svoje kuda bi? Kuda će? Možda je let nad tastaturom, to beskrajno udaranje po njoj, u žice iz žica srca i mozga i ruke, na svim odmorištima i u svim lutalištima sveta – taj večni niz daha – možda je to pravi i jedini, i jedini lek čovekovog hoda-trčanja do skončanja. Taj večni niz daha na ovaj ili onaj način: od onemelosti, do reči, boje, melodije, pokreta, oblika. U Zoričinom slučaju, to su pesma i priča u nežnoj i toploj lirskoj zanetosti.

I kad se ponavlja, i kad i sebi počne da dosađuje, i kad nevešto luta jezičkim i drugim prostranstvima, i kad i kad i kad, mi idemo za njom, sa njom, Zoricom Sentić, i sa sobom i za sobom. I da se uverimo koliko nam duh u krug se vrti i pada i ustaje i nestaje i opet oživljava kad nam se duša i srce i oči isprazne.

„Odneću skrivenu uspomenu

umotanu u tajnu

nâs

pred Boga“ (Tajna, Ugasi tišinU 2).

„Ti si napisao

jednu lepu stranu

velike knjige

mog života“ (Danas, Ugasi tišinU 2).

Ostaje nam vera da će pesnikinja Zorica Sentić, kako ju je Bog dao za borbu i dobro, ostati na putu dobra i borbe i nepredavanja do konca. I napredovanja.

„Ako znaš gde hoćeš,

i gde treba da odeš,

vetar će te tamo odneti

slušaj u tišini…

i voli“ (Ugasi tišinU 2).

A tišinâ će biti, uzalud se zavaravamo da se mogu ugasiti. Možda jedino pesmom, načas, do druge pesme, treće, četvrte. Poslednje. I to je nešto. To je sve.

„Pređemo svet da tražimo sreću, a vratimo se kući da je nađemo“ (Znakovi pored mog puta, Priče-ne-priče).

 

Iščupana iz svog maternjeg jezika, da mu se vrati sa knjigama, Zorica Sentić vraća dug svojim precima i svom imenu. A što smo stariji, koreni su nam bliži, i jedini siguran dom.

„Reč koju sam te cele večeri tražila, onu reč sa trajnom lepotom, našla sam: Zavičaj!“ (O, obećana pesma, Ugasi tišinU 2).

Vraća i dug velikoj sreći koju samo izabrani, ili i svako, dotakne, makar na čas. Sreća je i čas, časak, tren. Trunčica u veku. I večna čežnja.

Nađosmo je i mi, tu trajnu reč. Zavičajnu. I svetlosti sreće bejasmo svesni. Sa pesnikinjom Zoricom Sentić.

 

VRANJE, 10. septembar 2010.

Majka Zorice Sentić danas pred kućom u Levosoju
Majka Zorice Sentić danas pred kućom u Levosoju
Zorica Sentić sa svojim sinovima, Mikaelom i Davidom
Zorica Sentić sa svojim sinovima, Mikaelom i Davidom

 

Ostavite komentar

Ostavite komentar