Nova bolest – zavisnost dece od Facebooka

Snažan uticaj interneta, elektronska zabava i nove životne navike stvaraju zavisnost dece od Facebooka. Program odvikavanja mora početi odmah.

Zavisnost od Facebooka je pojam koji sam prvi put čuo pre nekoliko godina. Radilo se o jednom starijem poznaniku koji je počeo da se leči ozbiljnim lekovima od ovisnosti od Facebooka i interneta. Moram priznati da mi je to bilo malo strano i čudno jer sam ne koristim Facebook. A ne koristim FB jer mi je prosto kao medijum odbojan. Zapravo, od kako se Facebook pojavio u njemu sam intuitivno video mnogo više lošeg nego dobrog, pa sam ga u širokom luku zaobilazio.

I Twitter takodje ne koristim, jer mislim da je i to besmislen servis koji samo ljudima troši energiju, vreme i donosi im glupu i beskorisnu zabavu kroz prenos još glupljih informacija. Ali, to je moj stav, ne očekujem da će se drugi složiti sa tim.

U svakom slučaju susret sa poznanikom koji se lečio do ovisnosti od interneta i Facebooka mi je ostao u pamćenju. I ostalo mi je neko upozorenje da ako pod uticaj FB-a mogu da potpadnu odrasli, koliko je tek osetljiva tema zavisnost dece od Facebooka.

S obzirom da imam decu, pratio sam njihovo ponašanje na Facebook-u. I činilo mi se da ne provode mnogo vremena na FB-u, koliko koriste mobilni telefon i sms poruke. Nije mi delovalo zabrinjavajuće, tim pre što smo iskontrolisali u par navrata sa kim se dopisuju i kakve su vrste poruke.

A onda se desilo otrežnjenje.

Dete me je zamolilo da je odvedem u PC Ušće na rodjendan drugara. U redu, krenuo sam sa njom, i da bih prekratio vreme dok je čekam u tržnom centru, poneo sam tablet sa sobom da preko njega čitam vesti sa nekih meni dragih sajtova. Odveo sam dete na rodjendan i seo u obližnji kafe da surfujem sa tabletom.

Medjutim, kako je to bio tablet koji koriste moja deca, i kako je bio prijavljen na Facebook nalog mog deteta koje je bilo na rodjendanu, odjednom su počele da mi iskaču poruke i statusi sa njenog naloga. Ne bih obratio pažnju na to, jer ne špijuniram dete, da nisam primetio da poruke ostavlja moje dete. Šta je sad ovo, pa ono je na rodjendanu?

Obratio sam pažnju na prepisku i ostao u šoku. Sve vreme rodjendana na kojem je bilo moje dete, ono je slalo FB poruke preko mobilnog telefona i dopisivalo se sa nekolicinom prijatelja. Bio sam u stanju neverice. Moje dete je sve vreme bilo na Facebooku, kao i da nije bilo na rodjendanu.  Ispratio sam celu komunikaciju preko tableta. Ono što me je dodatno razočaralo je što je komunikacija bila potpuno bezvredna, nebitna i banalna, tipa:

Eeeee, šta imaaaaaaa?

Uuuu, kakav smor.

Hahahahahahah….

Šta radiiiiiiiišššš bre!

Jaaaaaaaviiiii seeeeeee!

Coooool liku …

I tako redom, be, a, u, ie, kao neke životinje, bez imalo smisla. Mislio sam da se vodi prepiska jer imaju neki dogovor, medjutim ništa od toga, samo bezvezna komunikacija muuuuu. Ali dovoljno da meni izrastu rogovi. Muuuuuu.

Kada mi se dete vratilo sa rodjendana, pitao sam da li je uopšte bilo na rodjendanu. Naravno, što ne bi bilo. A što je sve vreme slalo sms poruke za Facebook i što se meni čini da to počinje zavisnost dece od Facebooka, moje dete je samo mumlalo kako je dosadno bilo, i tako redom. Zato sam sledećih dana obratio pažnju na FB komunikaciju i postao zapanjen koliko te komunikacije ima. Uz to došlo je i nekoliko loših ocena deteta i odlučio sam da delujem preventivno.

Sačinio sam niz nekih pravila i ograničenja i pozvao dete na razgovor. Dete je stojički podnelo sva nametnuta ograničenja, dok nisam rekao da se Facebook komunikacija ukida radnim danima. Dete je vrisnulo: „Samo mi to ne diraj! Šta ću da radim kada odem kod prijateljice“

„Kako šta ćeš da radiš, pa da se družiš“

„Pa da, ali mi kada se nadjemo kod nekoga kući mi idemo zajedno na Facebook“.

„Kako? Zar se ne družite, ne pričate, ne igrate neke društvene igre?“

„Ma ne ćale, to je dosadno. Sednemo na kompjuter i Face, pa se dopisujemo sa drugim ekipama sa Fejsa“.

Muuuuuu. Shvatio sam da je zavisnost dece od Facebooka realna stvar i fenomen koji mi se upravo sada dogadja. U sopstvenoj kući.

Mogu sada lamentirati i lupati glavom, ali je prva stvar u ovakvim kriznim situacijama brza reakcija i kontrola štete. Imamo problem a to je zavisnost dece od Facebooka, i tu nema mnogo dileme. Detetu se moraju promeniti životne navike, a prva stvar koju moraš preduzeti je da ih otrgneš od izvora ovisnosti. Mora se skloniti od Facebooka fizički. Odmah sam konfiskovao mobilni telefon, tablet, kompjuter i ograničio vreme provedeno na Facebooku samo subotom popodne i nedeljom u toku dana. S obzirom da tih dana imaju niz obaveza, vreme koje će moći provesti na Facebooku će biti svega par sati.

Dete se bunilo, dramilo, ljutilo, plakalo. Medjutim, naša roditeljska tolerancija po tom pitanju je bila nula. Zauzvrat ponudili smo detetu neke druge zanimljive stvari, kao što su časovi muzičkog, sport i zajednički odlazak u prirodu. Ako već ukidamo jedan stil života, moramo ponuditi neki drugi stil života, da nas ne dete ne shvati kao nedobronamerne roditelje, jer dete nema percepciju koliki je to problem. Ono misli da je nepravedno uskraćeno za banalnu zabavu. A mi suprotno, mislimo da je dete u procesu stvaranja duboke zavisnosti i ovisnosti od internera.

Srećom, izgleda da zavisnost našeg deteta od Facebooka nije bila toliko jaka, i da smo reagovali na vreme, jer je posle par nedelja dete normalno funkcionisalo bez prilaska Facebooku. No, svesni snage koju Facebook ima na decu, ne smemo se opuštati i misliti da je opasnost prošla, jer ono što je poražavajuće u celoj priči je njihovo okruženje, njihovi drugari koji su svi opsednuti Fejsom. Boravak i čat na Facebooku je sadašnjoj generaciji tinejdžera postao standard zabave. Oni i ne znaju drugačije da se zabavljaju. FB, bioskop, blejanje po šoping molovima, i nema druge zabave. Oni ne znaju za drugačiju zabavu.

Obratite pažnju na sopstveno dete, zavisnost dece od Facebooka se može desiti svakome.

Zlatko Šćepanović

. . .